Пећ, 6. јул, понедељак. Година 1998. Око пет ујутро Срђан је добио наређење да у року од сат времена окупи чету Посебне јединице полиције. Задатак је био хуманитарне природе, да се из села Лође, надомак Пећи, извуку две српске породице, Вујошевићи и Радевићи. Вујошевиће су претходне ноћи посетили припадници ОВК и дали им ултиматум да у року од неколико сати напусте своје домове. Нису смели да сами крену пут Пећи па су затражили помоћ полиције.
Већ око шест сати извршена је смотра јединице и двадесетак полицајаца кренуло је према Лођи. Срђан Перовић је био заменик командира чете, али су тог јутра команду над четом преузеле неке друге старешине из пећког СУП-а, које нису рачунале да су припадници ОВК већ заузели територију надомак града и поставили своја митраљеска гнезда.
Већ на самом приласку Лођи припадници ОВК су напали полицијску јединицу из аутоматског оружја. У размени ватре напад је одбијен, али је једном полицијском возилу погођена гума. Радио-везом је из пећког СУП-а наручен резервни точак, али се на ту испоруку чекало више од два сата. То време су искористили припадници ОВК да се прегрупишу, да им стигне појачање из суседних села Баране и Крушевац, и да поставе клопку српској полицији. У суседним Баранима се налазила касарна с више стотина припадника ОВК.
Када је полиција са евакуисаним брачним паром Радевић кренула према кући Вујошевића, више десетина припадника ОВК их је напало, а из ручног бацача је погођен пинцгауер, који је био на челу колоне. У нападу су погинули полицајци Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, док је још осморо њихових колега лакше и теже рањено: Горан Новаковић, Дејан Дрљевић, Жељко Новићевић, Драган Кешељевић, Владан Крстовић, Ненад Живковић, Ненад Милајић и Боривоје Куч.
Хероји Барјактаровић и Богићевић
У међувремену је усмрћен и полицајац Мило Рајковић, чије тело у општој паници и повлачењу полицајци нису успели да извуку. Срђана Перовића, коме су од детонација у једном тренутку испале наочаре, припадници ОВК живог заробљавају. Тринаесточлана породица Вујошевић не успева да се евакуише. У њиховој кући остају и полицајци Дејан Барјактаровић и Предраг Богићевић, који су целу ноћ пружали херојски отпор припадницима ОВК. У рану зору 7. јула успели су да евакуишу све Вујошевиће.
Капетан Срђан Перовић је рођен 20. децембра 1962. године. Завршио је Војну академију за потребе полиције и важио је за једног од најбољих и најчеститијих полицајаца на Косову и Метохији. Био је кристално поштен и скроман. На посао је долазио бициклом. Његов једини проблем била је велика диоптрија, и то га је коштало живота. Тог 6. јула, када су му услед детонација испале наочаре, из близине је чуо да га неко дозива: "Овамо, овамо…" Све што је могао да запази биле су плаве полицијске униформе па је кренуо ка њима. Али униформе су носили припадници ОВК који су их скинули са убијених српских полицајаца. Срђан им је пао директно у руке. Нападом ОВК у Лођи је командовао Мифар Шаља, а његов главнокомандујући био је Рамуш Харадинај.
Јунак из поноса и части
Заробљеног Перовића су Мифар и његов брат Бинак Шаља везали конопцем око врата и руку, довезли га у центар Лође и сместили у импровизовани затвор. До наредног дана у осам сати трајало је испитивање Перовића, чему је поред браће Шаља присуствовао и Гани Кастрати. Перовић је тражио да га размене за ухапшене припаднике ОВК, а они су за ослобађање тражили од Перовића информације о бројности, распореду, опремљености, правцима ангажовања и терминима смена полицијских снага. Срђан је одбио сарадњу. Између живота или издаје, изабрао је смрт. Умирао је у најтежим мукама. Цела Метохија га је оплакивала.
Срђан Перовић је пао у руке припадницима ОВК који су били обучени у полицијске униформе.
Током испитивања Срђана су тукли кундацима и дрвеним коцима, поломили му све кости на рукама и ногама. Кукавичка мржња није имала граница… Ножем су му извадили једно око. Према изјавама касније ухапшених припадника ОВК који су били очевици зверства у Лођи, наредног дана око поднева Мифар Шаља је Перовића извео из затвора и везао за дрво око којег се окупио велики број мештана и припадника ОВК.
Мифар Шаља, показујући на унакаженог Перовића, претио је да ће тако проћи сваки српски полицајац. Извадио је нож и одсекао Перовићу уши. Након што су га вратили у затворску бараку, Гани Кастрати је одсечене уши заковао за дрво за које је Перовић био везан.
Сутрадан, 8. јула, Мифар Шаља је поновио зверство пред окупљеним мештанима. Исцрпљеном и већ унакаженом Перовићу је одсекао нос, који је Гани Кастрати такође приковао за исто дрво.
Следећег дана, 9. јула, око 13 часова, монструми Мифар и Гани су поново извели масакрираног Перовића и везали га за дрво. Перовић је био у полусвесном стању док му је глава била отечена од нанетих повреда. Окупљенима се поново обратио Мифар Шаља претећи српској полицији. Након говора уследило је ново злостављање Перовића. Кастрати је, наочиглед свих, откопчао шлиц на Перовићевим панталонама и одсекао му полни орган.
Усмрћен после пет дана
Петог дана мучења, око осам часова, Мифар и Гани су поново извели полусвесног Перовића и везали га за џип, након чега су га, наочиглед више присутних мештана, вукли по селу. Претходно су му ставили месарску куку кроз уста и гркљан, над њим применили метод мучења који датира из средњег века.
Када ни сами више нису могли да се иживљавају, Мифар Шаља и Гани Кастрати су одвезли Перовића на периферију села, где су га убили метком испаљеним у чело и закопали заједно с телом полицајца Мила Рајковића. Сваки становник Лође имао је обавезу да се помокри на том месту кад излази или улази у село.
Тек после 40 дана, 16. августа, полиција и ЈСО су успели да организују акцију коју су назвали "Срђанова душа", у којој су пронађена и извучена тела Перовића и Рајковића. Обдукција коју је обавио др Славиша Добричанин показала је невиђено зверство. Злочинци никада нису кажњени.
Руска авијација разорила упориште џихадиста док се сиријска војска спрема за напад! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Експрес
