Иако нема службене потврде за то, Кина је о закупу луке Ријека и изградњи брзе железнице до Будимпеште вероватно преговарала и с представницима хрватске владе. У Италији се већем продору Кине у земљу успротивио Матео Салвини, који је био против свих предложених пројеката. Тако барем тврде представници бивших коалицијских партнера Лиге из Покрета 5 звезда (М5С), који су рекли да је то један од разлога разлаза с Лигом, коју су прогласили странком Стева Банона, а не италијанском суверенистичком странком.
Како год било, Италија, Сједињене Америчке Државе и Кина имају нешто заједничко, а то је Јадранско море, због чега би ову тему помније требали пратити и у Хрватској. Рим није схватио да је завршио на столу сукобљених прекршених маневара Вашигтона и Пекинга, али оно што је још горе је што италијанска влада није ни схватила да нема шта да каже док се две супарничке земље такмиче за стратешку доминацију над оним што се може сматрати италијанским „двориштем“. Барем у италијанском делу Јадранског мора.
Кина је кроз пројект Новог пута свиле инвестицијама и инфраструктуром преплавила економски запостављено подручје Балкана и сада жели избити на Јадран и тако стећи неометан надзор над копненим и поморским трговачким путовима источне Европе.
С друге стране, Сједињене Државе схватиле су план Си Ђинпинга и за опструкцију планова Пекинга су хитно именовале посебног изасланика за ту регију, Метјуа Палмера, који је одмах јасно изнео америчку визију на Бледском форуму.
Трампов је циљ ограничавање кинеске експанзије уверавањем кинеских европских партнера да се одрекну Пекинга и прихвате „нови развојни модел“. Али у том моделу САД не нуде ништа што би било приближно корисно и економски и финансијски прихватљиво као кинески пројекти.
Међутим, тешко је да ће се земље попут Србије и Мађарске, које су западне силе заборавиле и којима је помогла Кина, предомислити у тренутку када су напокон пронашле излаз из пакла.
Игра САД и Балкана
Палмеров посао је озбиљна операција. Амерички изасланик мора деловати дубински, без изазивања потреса, дипломатских притисака или било какве нетолеранције. Укратко, мора осигурати да се балканске земље ослободе сфере кинеског економског утицаја.
Кина је мудра и зна искористити незадовољство Балкана у своју корист. Ово је подручје САД и западне силе сматрају Ахиловом петом Европе, пре свега због бројних економских проблема који погађају земље бившег комунистичког блока.
Нико, ни Сједињене Државе, ни Европска унија, нису помогле земљама Балкана да се економски уздигну до прихватљивог нивоа у односу на западну Европу. То су учинили Кинези, који сада жању плодове своје интуиције.
Сада се овде појављује Вашингтон, који апсолутно не жели да види како Пекинг балканско подручје претвара у зону слободне трговине с излазом на Јадранско море.
Лука Трст
Какве везе Италија има са свим тим? Италија је земља у којој Кинези виде камен темељац за архитектуру о којој сањају у Пекингу. Североисточне италијанске луке су чворишта која би, према плану Си Ђинпинга, требала деловати као повезница између копнених и поморских путева.
Кина је стога гледа на тршћанску луку, што је вероватно један од разлога због којег је Си Ђинпинг дошао до Италије како би с Римом потписао меморандум о разумевању о Новом путу свиле. Гувернер провинције Фриули Венеција Ђулија из редова Лиге, Масимилиано Федрига, је изјавио да се САД занимају за нека подручја тршћанске луке, као да жели избалансирати снаге око овог важног питања.
Нова Контеова влада сада је под будним оком америчке управе. Вашингтон се боји да би владајућа осовина коју води М5С, без утицаја Лиге, могла пристати на даља отварања Кини, а то Вашигтон уопште не може да приушти, јер би то значило да је изгубио битку за Јадран.
Ћутање Загреба
У овом глобалном сучељавању се влада у Загребу понаша, благо речено, аутистично. У тренутку када Пекинг у Ђенови, Трсту и без сумње Ријеци види златну капију за улаз на тржиште источне и југоисточне Европе, ова је тема потпуно одсутна у медијима. О свему је било говора у јануару ове године, али од тада влада мук, како из владе, тако и у главним хрватским медијима.
Могуће је да је Загреб већ изнео став да не жели потресати европску и евроатлантску равнотежу, што би значило да је „пристојно одбио кинеску понуду“. Осим економског значаја, САД страхују да би Кина ове луке могла користити и у војне сврхе, иако је то немогуће без јасно дефинисаних правила у билатералном уговору.
Што се тиче Италије, тешко је проценити вредност улагања и утицај на политику Рима ако Кина успе у свом науму. Али оно што је сигурно је да је Кина одлучила укључити и Италију у свој геополитички сустав и жели доћи до срца Европе. А за то јој, након Грчке и шпанских лука, требају и италијанске или хрватске.
Конкретно, два терминала су на врху листе приоритета, а то су Ђенова и Трст. Да ли је мотивација чисто политичка? Наиме, иза одлуке Пекинга да се усмери на луке на северу Јадрана, или ону у ГЂнови постоји економско, стратешко и изразито географско питање. Све луке су пуно ближе средишту Европе од осталих логистичких терминала, не само у Италији или Хрватској, него у Европи генерално.
Азијски див „Коко“ је стекао Пиреј и претворио Грчку у југоисточна еуропска врата Новог пута свиле. Онда је Кина своје напоре усмерила у Валенсију и Билбау у Шпанији, где је добила западна врата. Али сада, још увек на југу, потребно јој је важно упориште, а Италија, с Ђеновом и Трстом, или Хрватска с Ријеком, може Пекингу дати оно што жели.
То је уједно знак да Пекинг не гледа на ове луке како би се пробио на италијанско, а још мање на хрватско тржиште од једва 4 милиона људи. Кина жели лакше доћи равно до срца Европске уније.
Бивши талијански министар Ђулио Тремонти је то објаснио у интервјуу за Коријере дела Сера.
“Кина у Италију не долази због нашег домаћег тржишта, већ због европског. И Ђенова и Трст много су ближе срцу Европе од Пиреја, којег је Пекинг већ освојио”, рекао је својевремено Тремонти.
Дакле, имамо врло јасан пројект и јасно је зашто су Европска унија и Сједињене Државе подигли узбуну и зашто је Бела кућа хитно именовала посебног изасланика за Балкан, Метјуа Палмера.
Ово је огроман стратешки и економски изазов и Италија се нашла у средишту светске битке, која ће се морати решити у скорој будућности. У току је нови Хладни рат, али не више између Москве и Вашингтона већ управо између Вашингтона и Пекинга. И то с Европом која се опет дели на две стране.
Са стратешког стајалишта је јасно да за Италију избор уопште није једноставан. Ђенова и Трст две су темељне луке у италијанском инфраструктурном саставу, али потребна су улагања, проширења и пре свега новац и технологија адекватна изазовима блиске будућности. У Хрватској је исти случај, а само Кина у том смислу нуди атрактивне предлоге. САД не нуде ништа, јер немају новца за инострана улагања и зато се позивају на „трансатлантску солидарност“.
Јасно је да је Пекинг у поређењу с другим европским партнерима, али и с америчким, већ дао до знања да је припремио конкретан план како би задовољио потребе италијанског лучког састава, нешто што САД и ЕУ, осим уобичајеног „не“, досад избегавају гарантовати.
На лигурском фронту, председник Лучке управе Ђенове и Савоне, Паоло Емилио Сињнорини, требао је да потпише “меморандум о оснивању фирме с највећом кинеском грађевинском групом, Кинеском компанијом за изградњу комуникација. Пројект у средишту види оживљавање луке у Ђенови.
Важност ових инвестиција је јасна, због чега је бивша влада Салвини-Ди Маио-Конте почела тражити гаранције од Сједињених Држава и Европске уније. У Риму су се бојали политичких ризика, наводно по „унутрашњу сигурност и на међународном нивоу“, али се Пекинг представио с довољно новца и технологијом да одговори на потребе регије Лигурија и општине Ђенова.
Помакла би се спољња брана, проширило цело подручје Финћантиери, изградила нова пристаништа, чак и она за потребе крузера. Фирма већ има сјајне односе с азијским дивом „China State Shipbuilding Coropration“. Није случајно што је неко вриеме Пекинг, унаточ општој тишини, вршио притисак на реализацију високобрзинске пруге Торино-Лион, јер би се из Ђенове железницом брже превозила роба широм Европе.
Исто је питање и за Трст, где су Сједињене Државе одавно ставиле вето на било какав долазак Кинеза по грчком моделу. Трст у рукама Кинеза је ноћна мора за атлантски блок.
Физичка, економска и политичка повезаност Трста с читавим балканским и подунавским подручјем изазива велику забринутост у НАТО пакту и САД, који се боје да ће лука Трст постати не само још једна тачка доласка за огроман проток кинеске робе и капитала, већ да ће се претворити у прави клин Пекинга за продор у средњу Европу.
Престоница провинције Фриули Венециа Ђулија, са Зеном Д’Агостином на челу Лучке управе, увек је била наклоњена доласку кинеског капитала и улагањима, али с неким темељним ограничењима. Д’Агостино је поновио “како је лаж рећи да се Кинезима продају Италија или Трст”. Регионални одборник за сигурност и локалну самоуправу, Пиерпаоло Роберти, из редова Лиге, која је ојачала у овој провинцији, рекао је: “За разлику од онога што се догађа у другим државама, ми не можемо продати делове лука ни давати уступке.“
„Дакле, оно што се у Грчкој догодило с Пирејем не може се догодити у тршћанској луци. Морамо пазити и бити опрезни. Прихватамо све инвестиције, али морамо бити у могућности управљати њима”, изјавио је Пиерпаоло Роберти из Трста, не дајући никаква објашњења према којој шеми би требали управљати кинеским улагањима.
Да ли је битка готова? Вероватно није и Пекинг ће и даље улагати дипломатске напоре да осигура једну од три поменуте луке. Оно што ће Палмер тешко објаснити јесте како то да Кинези не представљају стратешку претњу у Грчкој и Шпанијиј, а представљали би је у Ђенови, Трсту или у Ријеци, ако је хрватска лука још увек у игри?
Није јасно ни како је Израел без икакве опструкције из САД кључеве луке Хаифа дао Кинезима. Кинеска твртка СИПГ је добила понуду за проширење луке Хаифа пре четири и по године. Пројекат би требао бити отворен 2021. године и кинеска компанија која такође управља луком Шангај ће луком Хаифа управљати 25 година. Још једна кинеска фирма победила је у изградњи нове луке у израелском граду Ашдоду.
Све ово говори како крајњи циљ америчке управе није војно суздржати Кину у Средоземљу или Јадранском мору, већ под сваку цену осујетити све кинеске пројекте који би олакшали продају кинеске робе на европском тржишту. Наравно, заузврат Американци не нуде ништа, чак ни мање вредне пројекте који би колико толико побољшали изгледе за раст спорих привреда Западног Балкана или Италије, која је у ситуацији у којој мора отплатити 2693 милијарди еура дуга, што је 145% италијанског БДП-а. Ни привреде регије, као ни италијанско које притишће терет јавног дуга, неће се опоравити од „трансатлантске солидарности“, већ конкретним пројектима с поузданим партнерима.
Прочитајте ОВДЕ чија то ратна морнарица штеди и на чему.
Извор: logicno. com/Н. Бабић
