Овако, говори Милан Лукић, човек кога је Хашки трибунал осудио 2015. године на казну доживотне робије због наводних злочина који по наведеним бестијалностима перевазилазе и најстрашније приче из ратног вихора на простору некадашње СФРЈ. Према оптужници, између осталог, крив је за убиство 140 жена и деце који су живи спаљени 14. и 27. јуна 1992. у две куће у насељу Бикавац у Вишеграду. Најмлађа жртва је имала је свега три дана...

Са Лукићем се новинарска екипа гледа кроз непробојно стакло затвора Вангла у естонском граду Тартуу. Милан на почетку разговора каже да не верује својим очима да види новинара. Додаје да је у затвору 15 година без прилике да исприча своју причу о Вишеграду. Уместо њега то је, каже нам, делимично урадио судија Анонети.

- Личим ли ја на плавог човека са плавим очима? Имам ли негде тетоважу? Где су истетовирани "Бели орлови" на мишици десне руке? - пита Милан, скидајући у кабини затворску униформу и показујући торзо на коме нема никавог трага сликама.

Шири, затим, упадљиво смеђе очи и показује вене:

- Личи ли ти моја рука на наркоманску? У оптужници кажу да сам се пре сваког злочина фиксао, а у џепу носио флашу ракије. Преклињао сам и кумио на суђењу да ме подвргну свим медицинским тестовима, јер чашу ракије, а камоли дрогу, у животу нисам пробао. Где ми је тај младеж на лицу - пита и окреће главу.

Сведочи Лукић да је цео рат био у регуларној полицији и војсци РС, три месеца у МУП, а све остало у Вишеградској лакој пешадијској бригади. Сваки дан рата му је, каже, убележен. Наглашава и да је глупост то што пише у оптужници да је после Полицијске академије у Обреновцу окупио паравојну групу зликоваца и дошао да убија по Вишеграду:

- Евиденција о мом ратовању забележена је у војним и полицијским документима која су ми издата тек током суђења.

О спаљивању људи на Бикавцу 1992. Милан почиње да говори, пошто се претходно прекрстио. Куне се у мајку Кату, од 87 лета, да је невин:

- Дао Бог да је не видео никад ако лажем. Нисам убица! На суђење сам пред Веће Трибунала довео 17 наводно спаљених Бошњака, а пријатељи су ми доставили досијее још 53 наводних жртава са сликама и местима где живе и раде. Моје наводне жртве су имале и фејсбук-профиле након рата, док их нису упозорили да су "мртви". На суђењу су показивали згаришта кућа где су наводно изгорели толики људи, а греде су остале читаве. Све жртве и све наводне злочинце "открила" је Бакира Хасечић, сарадник Хашког суда, која је са ратним профитерима "исплела моју кривицу". Ти злочини се, тврдим, нису догодили.

На питање који би мотиви Хасечићеве и других сведока били да га окриве, Милан одговара:

- Материјални!

Додаје и да су на суђењу сведоци јавно говорили да због сарадње са Хагом примају пензије, као и да сваки члан њиховог домаћинства има по 560 марака накнаде! Позива се Лукић поново на судију Антонетија, јер је, каже, "и он такву праксу довео у питање".

Милана да је због отмица у Штрпцима и Сјеверину хапшен и деведесетих година прошлог века у Србији, а он тврди да је био привођен и ослобађан због ношења оружја. Лукић говори и да су његове пресуде за Штрпце и Сјеверин пале пред српским судовима крајем деведесетих "јер га нико тамо није видео". Наставља да је град на Дрини напустио 1996. и да је тада први пут чуо да су ангажовани снајперисти да га ликвидирају. Сведочи нам и да је у Београду, у годинама које ће уследити, радио на посредовању у изнајмљивању и продаји станова. Крио се, додаје. Онда је дошла хашка оптужница.

- Бизнисмен, родом из Вишеграда, рекао ми је да ми се спрема убиство. Чуо је то од моћних људи са оне стране Дрине. Дао ми је 10.000 евра. На дан када је требало да бежим из Србије, из Вишеграда ми је јављено да ми је брат Новица убијен, и то у полицијском покушају да ме наводно приведу. Ликвидиран је на спавању, 18. априла 2004, на Мали Васкрс у породичној кући у Вишеграду. Био је инжењер и професор. Нити један дан рата није провео у БиХ. Снајка је лекар специјалиста. Акцију је водио Д. А., тада један од челника МУП РС, а на Новицу су пуцала двојица полицајаца који су тада управо дошли са обуке из Америке.

Милан је, каже, ипак бежао тог дана. У сузама. Прво до Бугарске, потом теретним бродом до Лас Палмаса у Шпанији. Пријатељ га је ту прихватио, преко илегалних веза му израдио лажни пасош и теретним бродом га послао у Бразил. Јужноамеричка веза је био бизнисмен наших корена са великим фирмама по целом континенту.

- Радио сам код њега, прво као курир у мењачницима. Сваки дан сам купио пазар из мењачница и предавао у банку. Стотине хиљада долара су прошле кроз моје руке без иједне грешке - сећа се тих дана Лукић. - Поверио ми је зато да одем у Аргентину и за њега тамо папиролошки бринем о извозу соје.

Милан је "пао" почетком септембра 2005. Претпоставља да је праћена његова комуникација са женом која му је долазила у посету са ћерком. Дан пре него што ће бити ухапшен, каже да је наслутио да га сликају и мотре. Ипак, пошто му је жена изашла из таксија у центру Буенос Ајреса, одлучио је да јој приђе, свестан да ће бити ухапшен.

- И знате ли ко је неколико недеља касније дошао у мој притвор у Буенос Ајресу... Полицајац Д. А., онај који ми је ликвидирао брата, и то у друштву официра СФОР. Одмах је прешао на ствар понудивши ми да сведочим "против људи за које ми се каже". Појаснио је да би то требало да то буду Караџић, Крајишник и Шешељ. Требало је да их окривим за формирање паравојних формација. У том случају бићу слободан. Како, рекох им тада, када их у животу нисам видео - тврди Лукић.

Истог дана, у истом притвору, говори Лукић, разговарао је и са хашким истражитељима, двојицом. Има, тврди, документа која то доказују. На његово питање да ли су дошли са полицајцем и "сфоровцем" из Босне, рекли су му да је случајност што су заједно. И они су, каже, нудили сарадњу.

- Против полицајца Д. А. из РС је после три месеца у Аргентини вођен поступак јер је илегално ушао у затвор - тврди Милан, додајући да све то постоји у његовим папирима са суда.

Аргентинци: Све намештено

- Третман у затвору у Аргентини био је више него коректан. Запослени у њиховом правосуђу учинили су све да помогну мојој супрузи и ћерки, које су остале затечене мојим хапшењем. Тужилац у Буенос Ајресу ми је казао да сам био на корак до пуштања на слободу јер, према потерници Интерпола, нисам одговарао описаном злочинцу. Поклопили су се отисци пристију које су добили из картотеке наше полиције. Зато сам и изручен Хагу. Аргентинци су били уверени да ми је све намештено - тврди Лукић.

Трампов фото уз Белог анђела

Писао је Лукић и два пута америчком председнику Доналду Трампу убеђен да ће његове стручне службе затражити увид у његов случај: - Трампова слика ми је у ћелији одмах поред Белог анђела.

У њима је детаљно описана и "понуда" Хага да лаже против других, а заузврат да не робија. Жалбено судско веће које је одлучивало о захтеву Лукића за ревизију суђења је 7. јула 2015. Лукићу потврдило доживотни затвор. Судија Антонети, који је сматрао да Лукић заслужује нови поступак, прегласан је. Председник већа Теодор Мерон није хтео да се случај "Лукић" поново отвара.

Мој брат Новица

- НА суђењу у Сарајеву убице мог брата Новице, полицајци Д. Б. и В. А., рекли су да су им официри Д. А. и Р. Њ. наредили да побију све у кући Лукића - говори Милан, упућујући нас на извештаје са суђења. Тврди да је то била порука упућена њему.

- Снајку Ружицу је од стрељања спасла комшиница, која је на сав глас викала: "Стрељају докторку у потоку!"

Ревизија поступка

Са стотинама страна нових доказа, сликама и адресама својих наводних жртава, Милан Лукић и његови адвокати су покренули поступак за ревизију суђења. Нада се да ће се и правници у Србији позабавити случајем:

- Убеђен сам да Србија, најзад дигнуте главе, може да заштити и моја права. Још само да погледају случај. Судија Антонети сада се налази на челу Већа које треба да размотри мој захтев за ревизију поступка. Знам да је частан човек.

Прочитајте ОВДЕ  какво се то српско јахање два коња никако не допада Бриселу.

Извор: novosti. rs