Некадашњи главни уредник "Дуге", па Телевизије БК, већ 10 година је први човек телевизије “Хепи”. На овом каналу, Марић је све - и новинар и уредник и водитељ. Од јутарњег програма, до вечерњих емисија "Голи живот" и "Ћирилица".
- Волео сам да држим банку у кафани и то сам применио у телевизијском медију - каже Марић у разговору за "Новости". - Ипак, надам се да ће ме нека власт, нека сила, скинути са те телевизије и да ће ме вратити оном што сам некад умео да радим, да пишем и да размишљам. Да ми ненародни режим забрани да радим на телевизији, па ћу моћи да дођем себи.
Зашто када многи кажу да право новинарство губи трку са другим медијима?
- За озбиљно новинарство потребни су озбиљни читаоци, а они су се повукли. Ушли смо у тај хаос свеопштег ријалитија и озбиљне текстове више нема ко да чита. Кад сам укидао своје новине "Профил", рекао сам да су читаоци осиромашили и није им ни до чега, а камоли да читају озбиљне текстове.
Многи вас оптужују да од Србије правите ријалити...
- Не правим ја ништа од Србије, други су је унесрећили пре ко зна колико деценија. Повели је неким слепим путем, а ја ништа нисам могао друго, него да тај унесрећени народ мало забавим. Од мене доста. И о ријалитију доста.
Да ли је тачно да сте једини грађанин Југославије коме је било забрањено да иде на Титову сахрану?
- Не знам шта су непријатељско нашли у мени, био сам клинац, на почетку каријере. Не знам коме сам био занимљив, све што сам знао објављивао сам у новинама. Дозвољено, недозвољено, између редова, довијајући се на ко зна какве начине да протурим оно што желим, да некако прође. Ми смо се извештили у тим временима да једно мислимо, друго пишемо, а намера нам је била ко зна каква. Прилично смо се извештили да пишемо између редова. Ко није научио да пише између редова, није прави новинар.
Шта је највећа опасност за новинара?
- Да на време не напусти новинарство, него да се под старе дане, као олупина од човека, тиме бави. Реченицу да треба напустити новинарство рекао је највећи енглески новинар, Винстон Черчил. Његов данашњи биограф Борис Џонсон, садашњи премијер Британије, био је врхунски новинар, али бојим се да неће бити такав премијер као што је био Черчил. Чак неће бити ни премијер оног ранга који је уживао у новинарству.
Ближе се парламентарни избори у Србији, да ли сте размишљали да кренете стопама Черчила и Џонсона?
- Ја сам одавно изгубљен случај. То је за младе људе, да се испробају на нама.
- Разговарам са људима који одређују судбину народа или појединца - објашњава Марић. - Сагледавам историјску улогу и људску димензију тих људи. Једино се грозим неких паметних интелектуалаца. Кад разговарам са паметним људима, трудим се да камере буду искључене. Бојим се да ћемо растерати гледаоце. Целог живота сам желео да будем паметан, али тога морам да се клоним у јавности, да не срушим ово лепо име које сам створио.
Бојкот или излазак на изборе?
- Не знам да ли постоји бојкот од пораза. Мало је политичких идеја у Србији. Требало би да постоје неке идеје које су мањинске, за које постоји мала подршка, али једног дана би оне постале владајуће и спасоносне за Србију. Увек се тако дешавало. Међутим, завладало је безнађе. Да ми је неко причао да ће нас у Европу одвести Александар Вучић и Ивица Дачић, мислио бих да је то немогуће. Али они који су нас повели и у које смо толико веровали, учинили су све да тамо не стигнемо. Није им одговарало, јер кад уђеш у Европу сви те контролишу.
Верујете ли да ће Србија имати озбиљну опозицију?
- Ево, власт отвара фабрике, коридоре, решава проблеме са трговима и мислим да је ред да створи себи достојну опозицију. Мада, ови из опозиције један другог сумњиче да раде за власт. Данас је то Сергеј, сутра Ђилас... Сви они кажу да им је Вучић нудио да буду премијери, градоначелници, да им је нудио чак и своју фотељу. Ко је бирао те људе? Верујем да би Александар Вучић за добро Србије изабрао боље од ових. Да не брукају Србију.
Испоставило се да су сви народи у Југославији добили право на националне снове, само Србима то није дозвољено?
- Остварење српског националног питања је у ратној пропаганди Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија проглашено за удружени злочиначки подухват и на крају је то потврђено пресудама Хашког трибунала. Оно што називају борбом за слободу других народа, код српског проглашавају злочином. Да би остварио своје снове, српски народ је кроз два века дао милионе жртава, два пута је ратовао на страни победника и омогућавао и другим народима да пређу на страну победника. Због тога је кажњен.
Да ли је то судбина нашег народа?
- Чудимо се како је могуће да Харадинај буде ослобођен за ратне злочине услед недостатка доказа и да му у пресуди пише да нема сведока, а лично их је убио. Да Насер Орић не буде ратни злочинац, да Готовина, Маркач и Чермак буду ослобођени за "Олују"... А ми, као Калимеро, кажемо: "То је неправда." Заборављамо да су све земље света, па и наша, потписале сагласност да амерички НАТО војници нигде не одговарају за своје поступке. Практично, сви ти људи које ми доживљавамо као своје архинепријатеље, били су НАТО пешадија. Зато нам се Харадинај руга у лице и каже: "Ја сам НАТО командант слободног света, командант Запада који ратује против Русије." А за њега је граница са Русијом друга страна моста на Ибру. Тај цинизам ми често не разумемо. И не знамо како да му се супротставимо.
Јесу ли Срби погрешили, и где?
- Чак и после свега, ми не знамо где смо погрешили. Не знамо који су то погрешни потези, осим што видимо да су се срушили наши снови. Практично, забадава смо уништили два века српске историје. Србија је била увек све већа, све поштованија, ма колико жртава то коштало. Први пут смо ушли у ситуацију да наше жртве не вреде ништа. Мада, од почетка стварања Југославије питали су нас колико кошта наша крв са Кајмакчалана, да нам то плате и да се разиђемо "мили моји, куд који". Нама су то у лице понављали и Тито и Кардељ и разни знани и незнани, од Туђмана до његових наследника.
У вашим емисијама често гостују људи са маргине, зашто баш они?
- Зато што се супротности привлаче. Они су по свему различити од мене и због тога волим да разговарам с њима. Ти људи на маргини сматрају да нису живели, ако неком не испричају своју причу, а мене је одувек интересовало нешто различито од уобичајеног.
Разговарали сте са људима који су обележили ово време, у позитивном и негативном смислу. Како сте их све пронашли?
- Нисам имао друга посла. Моја каријера више је састављена од неуспеха него од успеха. Рецимо, јурио сам Бугарина Ванчу Михаилова, човека који је са Павелићем организовао атентат на краља Александра у Марсељу. Цео 20. век је прошао у атентатима за које је био одговоран. Он је био за терористе, као Карл Маркс за комунисте. Сваки пут кад пронађем везу, он нестане. Нисам могао да се помирим с тим. Много година касније, усред рата у Југославији, 1992, на Сајму књига у Франкфурту, седео сам са ћерком Анте Павелића, Мирјаном, и рекао јој: "Толико зла сте нам нанели, дај урадите нешто за неког Србина, нек вам остане запамћено." Упитала ме је шта хоћу, одговорио сам да ме повеже са Михаиловим. Дала ми је један број телефона у Канади, они су ми дали други и у року од неколико минута разговарао сам са Ванчом. Рекао ми је да могу да дођем кад год хоћу. После седам дана сам прочитао у новинама да је умро. Нисам искористио прилику.
Емигрантски ћумези
- Као младић ишао сам по свету, по емигрантским ћумезима, дружио се са народним непријатељима, усташама, четницима, балистима, терористима, шпијунима - каже Марић.
- Био сам изненађен када су ми ти озлоглашени терористи говорили да су југословенске народе на окупу могле да држе само челична чизма краља Александра и рука друга Тита. Испоставило се да су били више у праву него најпаметнији Срби, Хрвати... Да ми је неко причао да ће у ЕУ ући искључиво земље које су цвећем дочекале Хитлерове трупе, мислио бих да је то немогуће.
Радикали скупили преко 100.000 потписа за укидање приватних извршитеља! Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
