На пример, то се види при негодовању многих када руски вођа и његов министар спољних послова користе термин „наши западни партнери“ или при „попуштању“ око неких питања, као што је континуирана израелска агресија на Сирију или притисци америчке управе на стварне руске партнере попут Венецуеле, Кубе или Ирана.
Део аналитичара, чак и у самој Русији, склон је да тврди „како је руски проблем претерано поверење у иностране партнере“ и да се Путинова управа понаша као да у свету не постоји Хобсово “природно стање рата свих против свих” и међународна анархија.
Овакво тумачење актуелне руске спољне политике подсећа на разлоге историјски неуспелог приступа спољној политици генерално, а Владимир Путин и његови сарадници и влада се поистовећују са историјским вођама Русије који су „превише веровали иностраним партнерима“.
Путину се саветује „да стварима приступи с више реализма“, иако нико не дефинише тачне кораке у том смеру. У сваком случају, конструктивна критика је увек добродошла, стога размотримо и ову тачку гледишта.
Према овој теорији, значајан део руске политичке и културне елите, још од времена Петра Великог, утемељитеља модерне Русије, увек је настојао да обликује земљу према западним канонима.
Такође је истина и да је Запад, прво под окриљем Европе, а потом под Сједињеним Државама, увек са сумњом гледао на Русију, сматрајући је аутократском силом, више азијском него европском, према којој треба поступати са сумњом и суочити се с адекватном, вишедимензионалном, „одбрамбеном“ политиком, што у пракси значи негативно пројекотвање утицаја дуж руских граница, што није тешко захваљујући њеним гигантским димензијама.
Нагласимо да није сир Халфорд Макиндер , утемељитељ западне геополитике, развио прве русофобне теорије почетком XX века, већ је то био Наполеон након Француске револуције. Вредан допринос Русије антинаполеонском питању био је адекватно признат на Бечком конгресу, када је земља примљена у Четвороструки савез, који је уласком Француске добио још једног члана.
Ипак, у року од само неколико година, они који су требали да буду руски савезници почели су да заједнички делују како би протерали Руско царство са Старог континента.
Русија се нашла потпуно изолована 1853. године, када је због спора с Француском око заштите хришћанских мањина у Светој земљи под османском влашћу започео најважнији сукоб века: Кримски рат. Британско, Француско и Османско царство, заједно с Краљевином Сардинијом, формирали су међународну коалицију како би спречили да Русија повећа утицај на тадашњег „болесника Европе“, Османско царство, на чијим су територијима хришћани, од Балкана до Свете земље, били су у пуном замаху процеса националног буђења.
Руски савезници ратовали су у одбрани Османског царства, ентитета ког су сматрали страним и непријатељским још од заузимања Цариграда.
Занимљиво је да је антируско непријатељство ускоро постало уобичајено чак и у Сједињеним Државама, иако је Русија ову младу земљу бранила током рата за независност и с њом изврсно пословала у поморској индустрији, као и при продаји Аљаске.
Европљани су чак и имали некаквих разлога да сматрају Русију претњом постнаполеонском геополитичком поретку, али Сједињене Државе тада нису имале баш ништа да приговоре Русији.
Супротно званичној западној хисториографији, пре него што је започео Други светски рат, Совјетски Савез није успео да увери Велику Британију и Француску у опасност коју је представљала нацистичка Немачка, стога је СССР покушао да избегне умешаност у следећи сукоб кроз чувени пакт Молотов-Рибентроп, водећи истовремено пронемачку спољну политику.
Овај напор је био бескористан, што су у Москви врло добро знали. 1941. је Адолф Хитлер покренуо операцију „Барбароса“, највећу копнену војну операцију у историји, којој је циљ био освајање совјетске територије.
Данас Русија проживљава иста искуства с мало поузданим партнерима, спремнима на издају при првој доброј прилици.
Случај проширења на исток НАТО пакта, упркос узајамним договорима совјетског и евроамеричког руководства у време имплозије Совјетског Савеза, због интегритета њихових сфера утицаја је у том погледу врло значајан.
Прави проблем је што Русија никада као данас није била окружена супарницима и непријатељима, уз економију која добрим делом зависи од сарадњие са сумњивим партнерима, па би политичка елита у Москви требала хитно да делује како би избегла пад, који би највероватније био и територијални. Деценијама се у Америци разговара о томе како коначно уклонити руску претњу, што је стварна фиксацију Вашингтона. Још је Бжежински говорио о потреби изазивања унутрашњег раскола како би се Руска Федерација поделила на три макрорегије, од којих би први такорећи независни ентитет био европска Русија, други Сибир и трећи Далеки исток.
Могућност прокоцкана пре тридесетак година? Дистопија? Можда, али се чак и у Русији води озбиљна расправа о том амбициозном америчком пројекту који би, ако се спроведе, заувек променио судбину највеће земље на свету. У том тренутку би се у Сибиру и на Далеком истоку могле успоставити прозападне владе, окружујући Москву сведену на малу геополитичку силу која је небитна, војно окружена и лишена огромних лежишта природних ресурса.
У том контексту Русија једном мора признати страшну истину: Европска унија јој никада неће бити веродостојан и поуздан партнер. Готово да не постоји могућност да ће Сједињене Државе пустити да њихов најважнији сателит следи проруску политику. То се видело из недавног говора француског председника Емануела Макрона, као и из непотребних позива да се Русија врати у Г7, али да прво призна кривицу за „анексију“ Крима и рат у Донбасу.
Чак и француско-немачка осовина, која се само речима жели више осамосталити од Вашингтона, нема интереса за укидање режима санкција везаног за украјинску кризу, што доказује сваких шест месеци када се те санкције продужују. Чак су и популистичке десничарске странке, које су уздрмале читаву ЕУ, само теоретски „проруске“, док су у пракси еманација Вашингтона, као што показују њихове агенде.
Мађарска Виктора Орбана и Италија Ђузепеа Контеа нису учиниле ништа да зауставе санкције, упркос томе што су увелико трубиле наводну спремност за отварање ка Москви. То није учињено иако би био довољан само један глас у ЕУ за урушавање режима санкција, који се темељи на систему једногласности.
С друге стране, без обзира на жртвовање односа са својим најважнијим трговинским партнером, као и уз велике ризике за мир у регији и по енергетску безбедност, Европска унија је одлучила да је уклањање Украјине из руске сфере утицаја важније од односа с Москвом. Русија има само један начин за окончање европске бравуре, а то је коришћење енергетског оружја.
Прекид снабдевања природним гасом ЕУ током одређеног раздобља била би добитна стратегија, без икаквих губитака и требала би да има трајне ефекте. Разлог је једноставан, Европска унија је дословно зависна од руског гаса и таква одмазда би подстакла Брисел да поново отвори дипломатски канал с Москвом и да, без обзира на мишљење Вашингтона, пронађе хитно решење.
Владимир Путин се уместо тога одлучио за сукоб ниског профила и политику која се темељи на непрекидној потрази за дијалогом, заборављајући, међутим, да се за преговарачки сто не седа само ако се с компромисом слаже једна страна.
Није јасна ни Путинова игра у којој с једне стране уверава Европљане и Американце да је Русија слаба и да стога није у стању да спроведе озбиљне и заиста претеће репресије. Таква реторика, иако нема везе са стварношћу, објашњава недостатак интереса да Брисел укине или само ублажи санкције.
Према заговорницима оштрије и конфронтацијске политике у Русији, многи тврде да Москва сличан проблем има и с Кином, која наводно „искоришћава руску слабост како би је економски колонизовала и своје канџе проширила на дугогодишње циљеве, никад заборављене током векова, наиме на Сибир и Арктик“.
Па ипак, не може се порећи да је Русија у Кини пронашла партнера за заједнички фронт против претње коју осећају обе земље, а то је западни империјализам.
Тачно је да се Кина укорењује у Русији, купује земљу и деонице руских компанија уз кључне инфраструктуре и ресурсе. Али руско поверење овде није безгранично и постоје механизми за спречавање да Кина стекне више удела у руским компанијама од „допуштеног“.
У једном делу се морамо сложити са заговорницима ове теорије, а то је да само реалан приступ може да спасе Москву од имплозије која је послала СССР у складиште историје, што су циљеви већине руских „западних партнера“. Али овде вреди подсетити да је руски председник Владимир Путин у више наврата цитирао цара Александра III, које је рекао „како Русија има само два савезника, своју војску и морнарицу“.
Међутим, такве изјаве се очито не разумеју или се тумаче у другачијем контексту од оног у ком су изречене. Требају ли руске елите да спољној политици приступе с више реализма или Москва дипломатске односе води управо онако како треба да их води светска сила попут Русије, показаће време, посебно раздобље након владавине актуелног председника.
САД планира да употреби Исламску Државу за ратна деловања у Азији! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com
