Пише: Ведрана Рудан
Кад сретнеш пријатеља и пошаљеш га да гледа неки филм, он увијек пита, о чему се у филму ради? Па, о чему се ради у филму Дане Будисављевић који је добио Велику златну арену за најбољи филм, Златну арену за глазбу, Златну арену за монтажу, Златна врата Пуле и награду Федеора за најбољи хрватски дугометражни филм. И десет минутни аплауз у Арени. Дана је постала друга жена у повијести Пулског фестивала која је добила Златну арену за режију. Прву је добила Соја Јовановић 1959. године.
О чему се ради у овом филму? Била једном једна Диана Будисављевић, Аустријанка удана за Србина, лијечника и била једном НДХ. Та госпођа Диана је чула да у НДХ постоје логори у које усташе доводе жене и дјецу. Она је, како видјет ћете у филму, спасила 10.000 "православне" дјеце.
А сад око филма. Гледала сам га два пута. И први и други пут у ријечком арт кину Кроатиа владала је сабласна тишина. Нитко није читао поруке ни сурфао. Филм ме се, након првог гледања, толико дојмио да сам отишла на "Каву с ауторицом", водитељ је био Небојша Зелић.
Субота, точно у подне, баш сам се радовала сусрету у троје. Редатељица, водитељ и ја. Видјет ћу Умјетницу, стиснути јој руку, искористити прилику и причати с њом бар два сата.
Не морате ми вјеровати. Сала је била крцата. Водитељ феноменалан, питања публике су била јако занимљива. Уживали смо слушајући двоје образованих, шармантних, скромних, паметних људи. Који мелем за моју душу. Људи су тражили да им се Дана потпише на улазницу. Нисам вјеровала својим очима.
Вечерас сам опет погледала филм. И дошла до невјеројатних спознаја. Филм говори о злочинима које су усташе чиниле Србима од 1941. На Пули му је главни конкурент био филм кога је режирао Антун Врдољак, један од најпознатијих чистача Срба са Хрватске телевизије 1991. године.
У једној сцени на почетку филма видимо како Загрепчани 1941. године одушевљено дочекују улазак фашиста у Загреб. При крају филма видимо како Загрепчани одушевљено 1945. године дочекују улазак партизана у Загреб.
У филму видимо "Степинца" како се згража над злочинима оних које "исповиједа", како му је спочитнула Диана Будисављевић коју феноменално игра Алма Прица. Исти Степинац који је био уз усташе до краја рата ипак је помогао Диани да спаси православну дјецу. И о Степинцу и о Католичкој цркви мислим све најгоре, а, ето, вечерас, сједила сам у Кину Кроатиа, најбољем арт кину у Хрватској, које је у власништву Католичке цркве.
Хрватска телевизија је у филм уложила око 300.000 куна, не пада јој на памет приказати га.
Толико чудних ствари око чудног филма. Питала сам се зашто људи хрле на пројекције, зашто у тишини гледају мрачну причу и из кинодворане излазе "сретни"?
Знам одговор. Овај филм није прича о "усташама", ни о нимало и с правом у ружном свјетлу приказаним "партизанима", ово је филм о Доброти.
Једна жена, Аустријанка удана за Србина спасила је тисуће на смрт осуђене дјеце. Није јој била намјера ући у хрватску повијест ни једном постати главна јунакиња некаквог филма "Дианина листа". У борби против Зла није била сама. Помогли су јој многи добри људи, чак и неки Нијемци.
Филм је велик зато јер нам прича причу о Добру и о Љубави. Дана Будисављевић нас је увјерила да Добро може постојати и у паклу, да добрих људи има увијек и свагдје, да смо можда добри и ми који гледамо овај филм.
И јесмо. Завољели смо и Диану и Дану и оне красне људе који су некад били "православна дјеца", а данас су старци који нам причају о љубави док шећу међу рушевинама логора из свог стравичног дјетињства.
Прочитајте ОВДЕ како је то Кустурица дигао Балкан на ноге.
Извор: rudan. info
