Шкоро са жалошћу констатује да су грађани Србије апатични, „убијени“, да је већина је хипнотисана, да су прихватили судбину овакву каква јесте, да их је мало спремно на ризик, да су се људи определили за ћутање. С друге стране тврди Шкоро: „Од наших пара они живе.
Ми смо претворили ово друштво, да смо ми слуге власти, уместо да је свака власт слуга овог народа.“ Власт СНС види као сејача апатије, хипнотизера и заглупљивача народа, што врши путем режимских медија и указује које су то и какве лажне представе које се преко ТВ канала немећу народу. Грађани Србије се замајавају глупостима, да би се скренула пажња са суштинских питања, а то су питање материјалне егзистенције и слободе. А с друге стране организовани криминал власти прикрио, за који Шкоро каже да: „никад јавнији лоповлук није био, никад дрскији, никад безобразнији, никад безочнији, а никад мање отпора, на изглед.“
Срђан Шкоро говори о криза политичке и интелектуалне елите, утврђује разлоге, објашњава исте и даје одговор како кризу пребродити. Шкоро објашњава због чега се намеће прича да је опозиција у спрези са СНС и да су сви на политичкој сцени исти. Нису сви исти, одговара Шкоро: „Протести су озбиљно дестабилизали овај режим.“ Шкоро аргуметовано указује да је на власти један колонијалан режим по вољи и покровитељством Запада.
Шкоро предвиђа следеће потезе Вучића и његових западних патрона, који нису добри по њега, а још мање по Србију, па између осталог каже: „сад су Вучићу извршитељи, само страни пред вратима." Гост сматра да је бојкот наредних избора најбоље решење и објашњава зашто је бојкот избора толико значајан.
Шкоро говори о многим комуналним проблемима града Београда, а нови Трг републике госту изгледа као идеалан за гежење тенковима и стрељање. Шкоро даје одговор зашто се одрекао научне каријере и отишао у несигурне новинарске воде. Прича о преписци Броза и Мимаре, коју је као млади истраживач први пронашао у Брозовом кабинету, а која је јако занимља, јер открива природу односа антиквара и маршала.
Срђан Шкоро говори о својим студентским данима, тј. љубави са колегиницом проф. др Друбравком Стојановић, познанству са проф. др Николом Самарџићем и тадашњима професорима на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, осврнувши се и на данашње стање на истом одсеку. Гост прича о свом раду у Првој београдској гиманзији где му је колега био Борис Тадић и раду у Ревији 92, где је био главни уредник Владимиру Ђукановићу, оценивши његов лик и дело и откривши неке податке из његовог живота.
Шкоро на крају емисије образлаже своју теза о томе да је Осма седница ЦК савеза комуниста Србије и даље у току. Између осталог, у образлагању новоди своје мишљење да је Шешељ црвени војвода, а његови прилепци Вучић и Николић, као и он, лажне србенде, који су галамили, а суштински су учинили да се српско име обрука.
У граду где је СНС на власти зграда МЗ изгледа као сцена из хорор филма! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Славија Инфо
