Потпредседница социјалистичке владе најавила је да ће остаци бити премештени у најкраћем року док је адвокат Франкове породице, која се против премештању, поручио како ће правду тражити на европском суду за људска права у Стразбуру.
Влада премијера Педра Санчеза је по доласку на власт пре 14 месеци покренула ексхумацију Франкових остатака тврдећи да они не смеју да остану у маузолеју финансираном јавним новцем и да то место служи за одавање почасти диктатору, а требало би бити место пијетета жртвама обе стране током шпанског грађанског рата.
Иако се то чини као локална шпанска ствар, тада се поставило питање што ће се догодити с последњим почивалиштима двојице злогласних усташа, Анте Павелића сахрањеног у Мадриду и Вјекослава Макса Лубурића сахрањеног у Каркахенту. То питање се поново нашло у жижи интересовања након одобрења ексхумације Франкових остатака.
Њихове приватне гробнице нису у маузолејима већ на градским гробљима заједно с десетинама других гробова локалног становништва.
Шпански закон о историјском сећању, који се односи на Шпански грађански рат и режим након њега, промењен је у септембру и у њему нема одредбе која се односи на људе сахрањене у земљи, а који нису учествовали у крвавом грађанском рату.
"То није Хрватска о којој је он сањао"
За време Франкове диктатуре Шпанија је постала сигуран дом многим квинслинзима, међу којима су били и Павелић и Луберић.
Обојица су рођени у БиХ, Павелић код Коњица, а Лубурић код Љубушког, а разлог због ког би се њихови гробови преселили су тај што су постали место ходочашћа екстремних десничара, што је такође питање којим се бави нови шпански закон.
Након што је 1945. побегао из Хрватске, Павелић је спас потражио у Аргентини, али након неуспелог атентата на њега 1957. године у Буенос Ајресу, када га је покушао да убије српски емигрант Благоје Јововић, Павелић се преселио у Шпанију јер је имао добре односе са Франковим режимом. Тамо је умро 1959. године, у 70. години живота.
Лубурић се такође преселио у Шпанију 1949. године. Живео је у Валенсији где је водио штампарију у којој је издавао проусташке часописе. Агенти Удбе инфилтрирали су се у штампарију и убили га 1969. године.
Када је први пут након њихове смрти постављено питање да ли њихови гробови треба да остану у Шпанији, Хрватска се правдала да није добила званичан захтев и да је прерано разговарати о овом закону.
Зато су шпанске власти покушале да се договоре са потомцима који су јасно поручили да се противе враћању остатака у домовину.
Путем хрватског дипломатског представништва у Мадриду, Шпанија је контактирала Лубурићеву породицу. Слали су писма на све могуће адресе, а редом су добијали неодређене одговоре.
Лубурићев син, Вјекослав Хернаиз Лубурић, одбио је премештање гробнице његовог оца. До сада је потенцијално премештање гроба било у сфери разматрања и локалних напора, да би се сада све озбиљније постављало питање хоће ли у некој скоријој будућности и Каркахент имати правно упориште за измештање гроба крвника из Јасеновца.
Породица лидера НДХ не жели да се његови остаци врате у Хрватску, јер земља коју је створио Фрањо Туђман није она о којој је Павелић маштао. То је потврдила његова ћерка Вишња пре десетак година редитељу Јакову Седлару, који ју је посетио у Мадриду и са њом разговарао за потребе свог документарног филма “Анте Павелић без маске”.
Она је умрла крајем 2015. године и сахрањена је у истом гробу са оцем и мајком Маријом.
Језива порука распопа и расколника Мираша Дедеића Србима! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Блиц
