Током 190 година пљачке и пустошења, Индијски потконтинент је као целина претрпео најмање двадесет великих глади, које су колективно убиле милионе Индијаца. Тачан број не може се у потпуности утврдити. Међутим, званични бројеви колонијалних владара говоре да би тај број могао да досегне 60 милиона.
Британски колонијални аналитичари навели су суше као узрок пада пољопривредне производње што је довело до тих глади, али то је лаж. Британски владари, борећи се у ратовима у Европи и другим местима и колонизирајуц́и делове Африке, извозили су жито из Индије како би спроводили своја колонијална освајања – док је глад беснела.
Систематска политика депопулације
Иако није доступан тачан број становништва, у 1750. години Индија је имала близу 155 милиона. У време када је британска колонијална владавина окончана 1947. године, неподељено индијско становништво достигло је око 390 милиона. Другим речима, током тих 190 година колонијалне пљачке и организоване глади, индијско становништво је порасло за 240 милиона.
Од 1947, током наредног 68-годишњег периода, индијско подконтинентно становништво, укључујући и Индију, Пакистан и Бангладеш, порасло је на скоро 1,6 милијарди. Дакле, упркос сиромаштву и економској неправди на пост-независном индијском потконтиненту, током тих 68 година број становника је порастао за готово 1,2 милијарде.
Подаци показују да је током периода након независности потконтинент подлегао сушама у појединим деловима земље с времена на време, али није било глади, иако је хиљаду људи годишње и даље умирало због недостатка довољне количине хране и лошег система дистрибуције хране .
До глади је дошло само због тога што их је створило Царство, намеравајући да ојача безобзирним пљачкама и усвајањем политике депопулације Индије. Веровали су да ће то снизити трошкове за одржавање Индије.
Главни разлог зашто су се разорне глади одвијале у правилним размацима и дозвољено им је да трају годинама била је политика Британског царства о депопулацији колонија. Да се ове глади нису десиле, становништво Индије би достигло милијарду људи много пре доласка двадесетог века. То је Британско царство доживљавало као катастрофу.
За почетак, већа индијска популација значила би већу потрошњу од стране домаћих људи, а британско Царство лишила веће количине пљачке. Логични начин да се реши проблем био је развој индијске пољопривредне инфраструктуре. Али то не би само присилило Британију да потроши више новца за вођење свог колонијалног царства; такође би се развила здрава популација која би могла да се дигне и ослободи гадости зване Британско царство.
Ове масовне глади успеле су да ослабе друштвену структуру и кичму Индијаца, чинећи побуне против колонијалних снага мање вероватним. Да би повећали глад и тако депопулисали „погане“ и „мрачне“ Индијце, британски империјалисти су покренули систематску пропагандну кампању. Промовисали су преваранта Томаса Малтуса и његов ненаучни „Есеј о становништву“.
Док је он износио своју злобну „научну теорију“ којом је оправдао депопулацију као природан и неопходан процес, Британско царство је сакупило гомилу других „економиста“ који су писали о неопходности слободне трговине. Слободна трговина играла је важну улогу у промовисању геноцидне депопулације Индије. У ствари, слободна трговина је друга страна Малтусовог новчића за контролу становништва.
У време велике глади 1876. године, Британија је већ изградила неке железнице у Индији. Железнице, које су приказиване као институционална заштита од глади, трговци су уместо тога користили за отпрему залиха жита из удаљених округа погођених сушом до централних складишта.
Цена жита расла је невероватном брзином, а жито је однето одакле је било најпотребније, како би се чувало у магацинима док цене још више не порасту.
Чак иако британски владари нису јавно подржали овај процес, тога су били у потпуности свесни и били су сагласни са промоцијом слободне трговине на штету милиона живота.
Неколико ствари је Адолф Хитлер можда позајмио од Британаца када је у питању убијање милиона људи, али једну коју је сигурно позајмио за успостављање својих логора смрти био је начин на који су Британци водили кампове како би „олакшали“ милионима гладних. Свако ко је ушао у ове кампове за помоћ није излазио жив.
Ричард Темпл, прожет доктрином депопулације био је неопходно средство да Царство остане јако и снажно. Он јетребало да обезбеди да се у камповима не стварају непотребни трошкови.
Према неким аналитичарима, Темплови кампови нису се много разликовали од нацистичких концентрационих логора. Људи, већ полумртви од глади, морали су да пређу стотине километара како би дошли до ових кампова за помоћ. Поред тога, давао је оброке гладним људима који су радили у логорима, а који је био мањи од оброка даваних затвореницима нацистичких концентрационих логора.
Британци су одбили да пруже адекватну помоћ жртвама глади уз образложење да би то подстакло лењост. Ричард Темпл, који је изабран да организује борбу против глади 1877. године, одредио је следовање за гладне Индијце – 16 унци риже дневно – мање од оброка затвореника у концентрационом логору за Јевреје у Хитлеровој Немачкој Бухенвалд.
Британска несклоност да хитно и енергично одговори на дефицит хране резултирала је сукцесијом од око двадесетак масовних глади током британске окупације Индије. То је однело десетине милиона људских живота. Учесталост глади повећала се у деветнаестом веку. Тада се то спроводило намерно, а и сада се спроводи.
Прочитајте ОВДЕ какав је то снимак испливао и зашто је Трамп полудео.
Извор: Курир/global-politics. eu
