Почетком ове године у америчким медијима појавила се вест да Трамп расправља на интерним састанцима са својим сарадницима опцију америчког напуштања НАТО.
Амерички председник неколико пута је изразито негативно говорио о НАТО, тражећи при томе да све земље увећају војне буџете до договорених два одсто, како Америка не би морала да попуњава финансијске рупе које постоје у војном буџету северноатлантског савеза.
Највећу пометњу изазвала је таква Трампова претња на самиту НАТО прошле године кад је запретио да ће он сам да повуче САД из НАТО. На страну то што Трамп сматра да као амерички председник поседује сву извршну власт за овакву унилатералну извршну одлуку, док му други то оспоравају, јер је јасно да би било каква одлука заувек променила односе и конфигурацију у НАТО.
Сличну поруку, али говорећи о другој ствари, Трамп је упутио пре неколико дана са говорнице Генералне скупштине УН.
„Мудри лидери увек стављају добробит сопственог народа и земље на прво место“, поручио је председник САД Доналд Трамп на 74. заседању Генералне скупштине УН у НЈујорку и позвао земље широм света да одбаце глобализам.
„Будућност не припада глобалистима. Будућност припада патриотама. Будућност припада сувереним и независним нацијама, које штите своје грађане, поштују своје суседе и поштују разлике које сваку земљу чине посебном и јединственом“.
Свој трећи говор пред Генералном скупштином УН, амерички председник искористио је да упути поруку да је самоопредељење појединачних нација важније од савеза и глобализације.
„Ако желите слободу, поносите се својом земљом, ако желите демократију држите се свог суверенитета. Ако желите мир, волите своју нацију“.
За разлику од Трампа, који је на заседање УН дошао с главном поруком против глобализма, а у корист националне и државне суверености, Европа је изашла са веома широком платформом која је директно у супротности са Трамповом апологијом националне суверености. Француски председник Макрон изашао је са сасвим супротном иницијативом за стварање Савеза за мултилатерализам. То је француско-немачка иницијатива која је проистекла из Ахенских споразума.
После почетног оклевања, овој иницијативи придружила се и Велика Британија, која није хтела да се нађе на страни супротној од Трампове. Савез ће представити немачки министар спољних послова Хаико Мас и његов француски колега Дрион, са идејом да се спречи, како је Дрион рекао, дивљање у свету и напуштање правила поретка који је створен после Другог светског рата. Немачки министар је одбио тврдње да је иницијатива усмерена против САД и америчког председника Трампа, истичући да може да јој се придружи свако ко жели.
Опет, на другој страни, доводе се у питање немачки и француски мотиви, јер се наводи да су Француска и Немачка највећи рофитери статус квоа. Избор између националне суверености и мултилатерализма имаће сасвим различите последице за све аспекте европских интеграција, па тиме и по безбедност.
Последица првенства патриотизма и националне суверености за Америку јесте окретање привременим и избегавање сталних војних савеза, како су то још тражили Џорџ Вашингтон и Томас Џеферсон. Због тога, различите институције, па и сам НАТО, почели су да разматрају опције, шта би се догодило, уколико би Американци заиста напустили НАТО?
Немачка фондација Кербер заједно са вашингтонским Институтом за стратешке студије (ИИСС) објавила је аналитички папир на основу симулације коју је одржала овог лета и настојала да нађе одговор како би Европљани на то реаговали. У сценарију појавиле су се кризе на југу (Балкан) и на истоку (Украјина, Пољска). У симулацији, која је одржана у јулу ове године, учествовали су представници Француске, САД, Немачке, Пољске и Велике Британије.
Пре ове игре, амерички ИИСС разрадио је у мају сценарио на истоветне теме, само што је у овом случају била окупирана Литванија и делови Пољске који се граниче с Калињинградом. За одбрану од Русије била би потребна четири корпуса, али би остатак НАТО могао да рачуна само на један. Недостаје и дугометна артиљерија и противракетна одбрана. Висина трошкова која је потребан за НАТО без САД како би био способан да се супротстави руској инвазији, процењена је на 357 милијарди долара.
Пошло се од претпоставке да је конфликт ескалирао у мају 2021. у једној чланици НАТО на Западном Балкану, кад је “наоружана група, подржана од проруске опозиционе партије заузела Парламент и захтевала да земља изађе из НАТО и да се поново одрже парламентарни избори“. Након тога су широм земље почеле демонстрације које су подржале ове захтеве. Премијер, који се нашао у кућном притвору, позвао је ЕУ и НАТО да интервенишу.
Неколико десетина страних војника без ознака, “идентификованих као руски официри обавештајне службе, ушло је у земљу и допутовало у престоницу да подржи агитаторе“, док су “луке које су стратешки лоциране за излазом на Медитеран, блокирали руски ратни бродови“.
Амерички секретар за одбрану поновио је да САД неће предузети никакву војну акцију и да се уместо тога бави повлачењем преосталих снага из Европе. Председник Путин упозорио је на свако западно мешање и понудио свим европским државама билатералне уговоре о безбедности.
Овај сценарио јасно подсећа на нешто што се већ догодило у Црној Гори, али је занимљив по томе што смешта претњу кризом на Балкан, кад овај регион постаје европско буре барута као и у ранијим вековима. Импликације по регион нису биле предмет интересовања истраживања, али јасно је да би и регион био укључен у велику игру где постоји свакако и место за Србију.
Најкраћи одговор је да ЕУ јесте вољна, али је упитно колико је способна. Већина учесника прво се фокусирала да свим могућним средствима одврати САД од напуштања НАТО, нудећи САД концесије које раније нису ни могле да се замисле, од уступака у трговини, до снабдевања енергијом. Али, шта ако ни то не помаже?
Већина тимова се сагласила да преостале чланице НАТО не би могле да се сложе о употреби члана 5, који се односи на заједничку одбрану. Уместо тога био би примењен члан 4, који предвиђа ад хок коалиције и консултације. Америка би поручила ЕУ: „Ви сада водите игру, ми смо ван“.
Француска би активно покушала да заустави немире на Западном Балкану, антиципирајући недостатак консензуса међу преосталим чланицама НАТО, па би коалиција вољних требало да поведу сваку врсту војне акције. Могућне мере би укључивале слање француских специјалних снага да би се демонстрирала моћ на мору и ваздуху уз циљане санкције. Француска би истовремено покушала да смањи тензије према Русији преко дипломатских и других канала, али би се уздржала од сваког уступка Русији кад је реч о европској безбедности.
Немачка би кризу на Западном Балкану сматрала “тестом за европску безбедност” и подржала деловање на основу члана 5, како би се “спречио хибридни рат у НАТО чланици”. Мере које би требало да спрече Русију од мешања укључују политички притисак, економске санкције и војне акције, док би Берлин покушао да убеди САД да се укључи у ове акције.
Немачки тим је указао на вероватну појаву различитих зона безбедности кад је реч о руској акцији у источној Европи и прихватили значајан мањак ваздушне и ракетне одбране који би довео до ризика за Немачку и друге ненуклеарне државе у Европи. Берлин би замолио Француску и Велику Британију да прошире свој нуклеарни кишобран на друге европске земље. Нуклеарно оружје за Немачку остало би ван расправе, због снажне унутрашње опозицију том питању.
За будућу европску безбедност, немачка би предложила да се задржи војна структура НАТО, чак и без САД, али комплементарна са будућим развојем европске одбране.
Пољска би сматрала руску акцију на Балкану делом шире руске стратегије дестаблизације, која утиче и на пољску безбедност. Одлучан одговор би захтевао демонстрацију политичке и војне моћи како би се показала воља и спремност НАТО да делује. ЕУ би требало да усвоји економске санкције против Русије и успостави полицијску мисију.
Велика Британија би кризу на Балкану видела као вододелницу НАТО и предложила хитно и снажно реаговање. То би укључивало распоређивање британских снага и снажну британску улогу у спречавању руског утицаја, укључујући снаге специјалних снага, јачање поморског присуства и циљане санкције.
Пошто сматра да би дошло до несугласица унутар НАТО, Велика Британија би позвала на члан 4, уместо члана 5, “како би се избегло дискредитовање члана 5”.
Питање расподеле трошкова поново би се вратило у Европу. За Француску, НАТО је мртав без САД, тако да би француски предлог био да је време за нову, европски оријентисану безбедност, при чему Велика Британија, и поред Брегзита треба да остане у структурама европске безбедности. Лондон са скептицизмом дочекује ову француско-немачку иницијативу, јер тамо где нема армије, нема ни европског савеза.
Америка би се укључила у међувремену, али на други начин, без субвенционисања ЕУ. Уместо партнерства у вредностима, дошло би до акционих односа који би постали нормални у америчко-европским односима. То значи да би САД подржавале одређене земље, али не више ЕУ као целину.
Америка у новим околностима има два основна циља у Европи: да држи Европу ван руске и кинеске сфере утицаја и да усмери трансатлантске односе према више једнаким условима. Будући трансатлантски односи требало би да имају више предности и флексибилности за САД, омогућавајући померање дугорочне равнотеже ка индопацифичком региону.
Американци би од Европљана тражили да све ставе на сто за америчке безбедоносне гаранције, укључујући трговину, инвестиције и енергетску политику. Од Европљана се очекује веће ангажовање на Блиском истоку и Африци, а Вашингтон би у будућности значајно умањио преувеличану глобалну улогу и избегавао стационирање својих снага.
Проблеме на Балкану, Америка види првенствено као европски проблем и не више као кризу која која би увукла Вашингтон у рат. Тако, САД треба да следе европско вођство у решавању сукоба у санкцијама, претпостављајући да ће европска реакција бити довољно снажна. Осим осуде покушаја државног удара на Балкану, САД би требало да употребе и тајне операције.
Ма колико то сада невероватно звучало, Трампова идеја има озбиљне присталице у САД, без обзира у сумње у његове мотиве. Они сматрају да је напуштање НАТО најбоља америчка опција, без обзира што ће краткорочно користити Русији. Дугорочно, тај потез повећаће безбедност и Европе и Америке јер ће америчка политика бити независнија, а европска самосталнија. Али, избор између апсолутизације националне суверености и одржавања мултилатерализма имаће последице на све аспекте европских интеграција, а посебно на безбедност, где Црна Гора, сасвим извесно, неће бити ни највећа, ни најважнија претња, већ се она налази у унутрашњим односима европских држава.
Анонимни узбуњивач оптужује Трамповог личног адвоката! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Данас
