Наводна веза Драгољуба Михаиловића и Милене Мишић, супруге његовог ратног друга Александра Мишића, који је син војне легенде војводе Живојина Мишића, главна је тачка спорења истраживача четничког покрета. За једне то је истина коју би сви да прећуте, за друге подметачина Удбе и љотићеваца.

“Спорни” Карапанџић

О овој „забрањеној вези“ говорио је др Бранко Латас (1932-2014), који је својевремено био и директор Архива Војноисторијског института.

- Дража и Александар Мишић били су породични пријатељи у годинама пре рата. И љубав између наочитог генералштабног пуковника и лепе Милене, Мишићеве супруге, рођена је у то време. Њиховој вези погодовало је и то што је Александар Мишић имао проблеме са алкохолом. Та је веза историчарима позната ствар, али је многи прећуткују јер баца ружно светло на Дражу - казивао је др Латас.

Документа о вези Драже и Милене Мишић оскудна су, о њој говори само једно писмо из 1941. које је објавио историчар Боривоје Карапанџић. Као љотићевац он је 1945. побегао пред партизанима у Италију, а од 1950. живео у САД. Карапанџића је епископ шабачки Лаврентије одликовао орденом Светог Владике Николаја. Али због своје припадности покрету Димитрија Љотића био је у сталном сукобу са четничком емиграцијом.

У књизи „Грађански рат у Србији 1941-1945“, на страни 130 Карапанџић објављује писмо које му је 1957. упутио ратни потпредседник Ваљева о ослобађању четничких мајора Александра Мишића и Ивана Фрегла из немачког заробљеништва.

„Ја сам могао и хтео да их обадвојицу спасем и ослободим у Ваљеву док су се налазили у затвору, на велику молбу Мишићеве сестре Еле, удове Марковић, апотекарице и моје бивше кирајџике, јер сам тада био ухватио добре везе с немачким капетаном Штенцлом (...) Штенцел ми је у поверењу саопштио да одем код њих у затвор и да их наговорим да само пред њим изјаве да пристају да приђу ђенералу Недићу, да привремено ступе у његове оружане одреде и да ће их он спасти и задржати у Ваљеву. А после, кад он оде из Ваљева могу слободно поново да оду код Драже у шуму.

Кад сам им ово саопштио у затвору и објаснио ствар, Фрегл се потпуно са мном сложио и усвојио мој предлог, док је Мишић био пијан, с флашом ракије у рукама. Напао ме је, псујући Немцима оца и матер, да он неће ничије помоћи, да мрзи и своју рођену матер јер је Немица итд. Кад је се смирио, рекао ми је: ‚Донеси ти мени ракије ако си човек, гледај своја посла а за мене не брини...‘

Кад сам све ово гђи Ели, сестри, саопштио, опет ме је замолила да одем код Штенцла и да покушам све како бих их спасао, што сам сутрадан и учинио. На вратима канцеларије Штенцла пресрела ме је жена Мишићева, згодна и лепо обучена дама, и рекла ми је да се не заузимам за Мишића, да она има људе који сигурно раде за његово ослобођење! Кад сам ово саопштио госпођи Ели, ухватила се за косе и наглас закукала: ‚Она му ради о глави, јер живи са Дражом на Равној гори!‘ Тако је цела ствар о спасавању пропала...“

Пропаганда љотићеваца

Перо Симић, међутим, није био сигуран у истинитост ове приче. Аутору овог текста 2014. казао је:

- Нешто сам начуо о Дражиној вези с Мишићевом женом Миленом, али нисам наишао на неки поузданији извор, па сам избегао да нагађам. Карапанџић је написао неколико веома добрих књига, али овде ми није превише убедљив. Најпре зато што се радило о сведочењу из друге руке, а друго, Карапанџић је био љотићевац, а Љотић и Дража нису никад били у љубави.

Војводин син пред немачким стрељачким одредом

Славни српски војвода Живојин Мишић у браку с Немицом Лујзом имао је ћерке Еленору, Олгу и Анђелију и синове Радована, Александра и Војислава. Александар, две године старији од Драже, био је официр српске војске у Краљевини Србији током балканских ратова и Првог светског рата.

Године 1922. напушта војну службу и прелази у резерву. Неко време ради као управник Врњачке Бање. После капитулације 11. маја 1941. године састаје се у својој кући с Дражом Михаиловићем, који му каже: „Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.“ Дражи је управо Мишић препоручио да за базу изабере Равну гору јер има идеалан стратешки положај. Александрова сестра Ела је отишла у Београд да успостави везу са утицајним родољубима.

Мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла 6. децембра 1941. године током офанзиве на Равну гору заробили су Немци и касније их стрељали.

Зашто је гранатиран Загреб, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Курир