За локацију бушења одабрано је полуострво Кола а пројект је назван "Супердубока бушотина на Коли" Помоћу њега, руски научници су желели да добију увид у услове који превладавају у огромним дубинама, какав је хемијски састав тла, какве су његове физичке одлике и каква је температура.
Како би у томе успели, Руси су измислили и конструирали бројне алате и инструменте, не само за бушење рупе, већ и за подмазивање бушилице и мерења на толиким дубинама.
Током наредних година из централне рупе избушено је неколико рукаваца, а најдубљи (СГ-3) је 1989. избушен до дубине од 12.262 метара. То је све до 2008. године остала најдубља бушотина која се приписује човеку (тада ју је с 12.289 метара престигла нафтна бушотина Ал Шахен у Катару, која је уједно и рупа дубља од најниже тачке света у Тихом океану.
Иако је 'Кора' проглашена успехом, Руси на крају нису били сасвим задовољни својим подухватом. Наиме, њихов је циљ био да избуше рупу од чак 15 километара до краја 1993. године. Међутим, у томе су их спречиле паклене температуре. На дубини од 12 километара научници су очекивали температуру од стотину степени, а она је била за осамдесет степени виша. Стене на тој дубини процењене су на 2,7 милијарди година старости.
Научници су иначе на дубини од седам километара очекивали тзв. 'границу' од гранита до базалта. Уместо тога, пронашли су подручје темељито засићено текућом водом што је, с обзиром на дубину, било запањујуће. Нашли су и фосиле микроскопског планктона на дубини од око шест километара. Још једно неочекивано откриће, биле су велике количине водоника. Блато које је текло из рупе, научници су описали да је кључало.
На темељу тих података Руси су проценили да је температура на 15 километара дубине барем 300 степени Целзијуса и њихова механизација тада више једноставно не би радила. Већ и на достигнутој дубини стене су се понашале попут пластике.
Осим температуре, научнике је изненадило откриће воде на дубинама за које се сматрало да су потпуно суве, као и откриће микроскопских ситних фосила на дубини од вртоглавих 6,7 километара.
Бушења су се у различитим облицима наставила све до 2005. године. Истраживања су престала 2008. када је цели комплекс напуштен.
Иако се ради о фантастичном достигнућу руских научника, чињеница је да је 12 километара тек трећина Балтичког штита дебелог отприлике 35 километара. Да поједноставимо - Руси су деценијама бушили рупу и пробили само 0.002 одсто пута до самог средишта Земље.
У бушењу су се окушали и Немци
Године 1990. дубоко у земљину кору бушили су и Немци, на подручју Баварије. Стигли су до дубине од 9,101 метара и тамо наишли на температуру од чак 260°Ц. Како су се на тим температурама стене понашале попут воде, рупу је било немогуће одржавати проходном те је пројекат обустављен.
Прочитајте ОВДЕ какав је то сулуд план Вашингтона.
Извор: 24.sata. hr
