Са Ћосићем ме је, као и са Милићем од Мачве, Милованом Ђиласом, и многим другим сјајним људима у Београду, још раних шездесетих упознао мој пријатељ и велики човек наше културе Милован Витезовић, а већ 1967. су Добрица и Милован били у посети мојој породици у Никшићу. Наравно, моја подршка је била принципијелна, и није била пресудна, али је постојала. Идеја водиља је била: на књигу се одговара књигом, а не затвором”, овако, из Хага одговара Радован Караџић на питања о ратном вихору у БиХ, "пунолетству" незрелог мира, коренима нетрпељивости Срба и муслимана, западној пропагандној машинерији...
Први председник Републике Српске открива зашто је пропао историјски српско-муслимански споразум и какав је био његов лични однос са Алијом Изетбеговићем:
“Најчешће смо се сретали на повратку кућама, и размењивали мисли, пре и на самом почетку политике, кад нисмо имали телохранитеље. Било ми је прихватљиво његово објашњење "исламизације" муслимана, јер сам и ја сматрао да Срби треба да се више духовно уздижу у светосављу. Због запуштања сталне, дневне духовне праксе, деца нам се окрећу далеким сектама, од којих имају само штету. Вођство тада јединствене СДА присуствовало је Оснивачкој скупштини СДС, одржали су поздравне говоре, прекорили нас што смо последњи формирали странку, и започела је "идила" међу нама. Изетбеговић се залагао за "разумну федерацију" уместо за сецесије, и то није трпело примедбу, мада је "разумна" могла послужити као алиби.
У лето 1990. након посете Каравдићу, председнику Скупштине БиХ, поводом измена Устава (наш предлог за увођење "већа народа" одбијен је уз образложење да би то водило "федерализацији БиХ". Па шта?) Изетбеговић и Зулфикарпашић су предложили да прошетамо. После гомиле јалових реченица, дошло је необично питање Изетбеговића:
- Да ли ће се Срби и Хрвати измирити?
Криза у Хрватској, и између Хрватске и Срба већ је била на врхунцу, Срби су у новом уставу изгубили својство државотворног народа, и кампања је кренула. Изненађен њиховим интересом за ту ствар, истресао сам:
- О томе нема говора, никаквих шанси - па сам застао да видим реакцију.
Годило им је, нарочито Изетбеговићу, док Зулфикарпашић није претеривао у невербалној експресији. После "драмске паузе", додао сам:
- Све док се не реши државно питање, и посебно питање Крајине.
Хладан туш! Зашто ствар стоји тако? Зато што никад нисмо били непријатељи пре уласка у заједничку државу. Кад се то реши, Срби и Хрвати ће се измирити. Догађаји су потврдили сумње да је СДА заинтересована за наставак сукоба Срба и Хрвата. Док је Хрвате представљао Стјепан Кљуић, не само у Председништву БиХ, већ и на челу ХДЗ, СДА је осигурала подршку са те стране, и није било начина да се вођство СДА учини несигурним у својим ратним плановима. Тек много касније то ће се променити.
Међутим, односи са СДА се још нису кварили. Могућност да Срби гласају на муслиманској листи за комунисте изазивала је горчину код Изетбеговића и његових затворских другова, док се Зулфикарпашић тиме није много замарао. Договорили смо се да Срби не гласају на муслиманској листи. Изетбеговић је био уверен да би избор муслимана-комунисте довео до потпуне пропасти "препорода" муслимана по његовој замисли, те до нових прогона. Ми смо одржали обећање. Назначили смо да ни убудуће нећемо гласати унакрсно - нека народи сами одлучују.
Мноштво оснивачких и предизборних скупова је прошло без већих инцидената, што се данас не може ни замислити. Пре избора Зулфикарпашић је драматично напустио СДА, и са собом у МБО повео знатан део елите, и придобио остатак муслиманске елите, која није приступила СДА. Није било на мени да поверујем или сумњам, али Зулфикарпашић је као разлоге за разлаз навео фундаментализам у СДА, као и постојање неке отуђене групе неформалних ауторитета који управљају Изетбеговићевим поступцима, и та примедба се стално одржавала и појачавала. Тако се у то време, због Кљуићевог начина, босански "троугао" састојао од СДС, СДА и МБО.
У телевизијском наступу Зулфикарпашић је рекао како се ужаснуо кад ме је чуо да у сувереној и независној Босни Срби неће остати, узвикнувши:
- Па ми ћемо се без Срба осушити.
Питао сам како то мисли, па нису они имела на српском стаблу.
- Скоро да јесмо, ми смо уз Србе процветали.
Касније сам сазнао да су Изетбеговићу Арафат и Гадафи, одвојено, саветовали да остане са Србима. У серији дискретних сусрета Зулфикарпашић ми је изнео многе своје анализе, а пред рат, у лето 1991, предложио је "Историјски српско-муслимански споразум", уз почетну подршку Изетбеговића, који смо ми одушевљено прихватили. Кад сам на питање новинара да ли се за наш народ више плашим Хрвата или муслимана одговорио: "Највише се плашим наших будала", Зулфикарпашић је јавно рекао да је и са њим тако, и дуго је истрајавао на "Историјском споразуму", који није имао шансе због противљења СДА.
Током рата Изетбеговићу блиска особа је живела у граду у РС, о којој се уз моју подршку лично бринуо сам председник општине. Кад је та особа пожелела да пређе на другу страну, ја сам то препустио Војсци, и нисам дао да се "удара на сва звона", јер је то питање цивилизације, културе и елементарног поштења, а не чип у игри. Никад Изетбеговића (као ни Бобана) нисам оптужио за злочине њихових криминалаца, јер нисам веровао да би било који лидер то допустио, нити да би му то било корисно.
Прочитајте ОВДЕ шта је високи представник БиХ поручио Србима преко Дрине.
Извор: Вечерње новости
