Можда се сећате оне страшне приче из грозоморне, вампирске историје Независне државе Хрватске о 25 српских дечака, везаних жицом уз сеник. Били су присиљени, малени, да непокретно седе (чврсто завезани) са ногицама у сену. А онда су Хрвати запалили сено и гледали са слашћу како им горе ноге до колена. Дечица су цвилела као рањени псићи, још живи, полуспаљени. Да би хрватске усташе тада одвезале и онако обогаљене - бациле ту полумртву Српчад на сеоску цесту, да тамо умру у најгорим мукама. То се десило у банијском селу Велики Шушњар, у коме је 1957. године рођен главни (и једини) јунак ове наше приче, већ поменути Живко Кораћ, непобедиви, бесмртни херој из околине Петриње, а у некадашњој глинској општини. на попришту стравичних страдања, несхватљивих људском уму.
Рођен на Светог Лонгина, Копљоношу и Сотника (на празник онога који је ”копљем судбине” пробо распетог Христа, да би му скратио муке), који је први посведочио Његово васкрсење, по цену мученичке смрти, 29. октобра - Живко није пристао да буде ”део пораженог народа”, нити један од безнадних очајника у километарској избегличкој колони, ко зна којој по реду у историји српске Војне Крајине.
И тада, тог огњеног августа 1995. године започела је истинита легенда која неће никада бити избрисана из нашег колективног памћења (док постојимо као народ).
И он је остао тамо где више није било Срба, осим лешева окрутно побијених стараца и старица и болних сећања на наше вековно постојање у тим крајевима. И тог августа од пре скоро тридесет година, и следећег месеца, и следећег... и наредне године, и још једне, и оне након тога...
Пуних пет и по година (а ту је велики и важан сваки његов дан у слободи унутар окупиране територије) Живко је пркосио потерама, војницима и ”ловцима” на главе, читавој хрватској војсци, полицији и држави, свим њиховим усташама и србомрсцима, ловачким псима и хеликоптерима.
Убио је, током свог рата против целе једне државе (утемељене на проливеној крви невиних српских жртава), неколико наоружаних припадника сталне, вишегодишње потере, у самоодбрани. Ниједног цивила није напао, нити опљачкао, без обзира на све невоље оваквог пустињачког живота.
Боравио је на терену који је познавао боље од ма кога другог, па је његово хватање дуго било права немогућа мисија. И доказивао је, тако, како је могуће - и само једном човеку, ако је прави и изграђен од победничког ”материјала” - да се слободно пркоси десетинама хиљада мрзитеља и непријатеља.
Сведочио је о снази појединца и подвигу усамљеног отпора сили и неправди.
На крају, већ тада ”у следећем веку и миленијуму”, на православну Нову годину 2001. године су га упорне потере коначно пронашле. Огољено дрвеће без заклона и заштите (у петрињској шикари покрај реке Купе, у Мајском Тртнику) издало га је његовим убицама са шаховницама на рукаву и мржњом у срцу. Било их је, по сопственом признању, преко 250 - на једног Србина! Припадници темељне, и граничне, и специјалне и интервентне хрватске полиције, удружени у свом заједничком нападу, са силесијом оружја и муниције. Као да су се борили са читавом армијом... Али и тада се Живко Кораћ (запамтите то име!) борио, пуна два сата, пуцајући и бацајући бомбе - и тако, уз пламен и пркос, прешао из овог у вечни живот. Имајући ”су чим да изађе пред Милоша”, и пред Светог Кнеза Лазара и све његове витезове. И пред оне мале мученике и страдалнике из његовог родног села, са ножицама заувек без откинутих стопала и спаљених листова и потколеница... Умро је у окрвављеној униформи војника Републике Српске Крајине, са дугом брадом, од последње бомбе постављене на јуначке груди, да не падне жив у руке зверима.
Имамо ми јунаке о којима никада не говоримо, не пишемо књиге, нити снимамо филмове. Оне који су све то заслужили, много више од свих других (који, без оваквих заслуга, добијају своје место у нашим свакодневним разговорима, причама и темама за размишљање) Један од таквих, дискретних хероја рата који је, тек његовим ”устанком”, добио свој продужетак, крај и катарзу - звао се Живко Кораћ. Банијац и Србин. Мушкарац и јунак. Наш брат и узор.
Син и ћерка чувају успомену на оца
Живко Кораћ био је разведен, а иза себе је оставио сина Душана и ћерку Гордану. Његови потомци су са мајком 1995. године избегли у Србију, где су одрасли и завршили школу. Син се потом иселио у Америку, где и данас живи, док је ћерка остала у Србији.
– Тата је био добре душе. Није било кога мрзио, али није дао своје. Кад се запуцало стално је био на ратишту. Два пута је рањен. Иза кревета му је увек био црни шарац… Волео је природу. Чувао је овце, био је велики љубитељ животиња. Обожавао је нашег шарпланинца, а волео је да поправља гнезда од ласти. Имао је велико срце, дао би последњу мрву „крува“ другима. Волео је да попије као и сваки Србин. Своју земљу и Крајину није желео дати. Није видео живот без ње. Увек је сестри и мени говорио да га усташе никад живог неће ухватити. Тако се и десило – рекао је син Душко о свом оцу.
Колико је Живко Кораћ био страх и трепет за Хрвате најбоље илуструје податак да су га се плашили и после његове смрти. Схватајући да је још за живота ушао у мит и легенду, хрватске власти су одлучиле да направе документарно-играни филм о „банијском четнику“.
Живко Кораћ је у том филму, који више личи на дело неке деце, него одраслих и озбиљних историографа, представљен као човек са маргине друштва, пропалица и пијанац – тотално супротно од онога што је за живота био.
Кораћева судбина подсећа на легенду Влада Шипчића
Прича о Живку Кораћу неодољиво подсећа на херојство Владимира Влада Шипчића, последњег герилца Југословенске војске у отаџбини. Овај равногорац и припадник четничког покрета генерала Драже Михаиловића пружао је активан отпор комунистима пуних 12 година. О његовој смрти постоје две верзије. Прва и реалнија, да је у околини Пљеваља изнемогао од сталних потера, изгладнео и издан од јатака Шипчић је са својом групом од седам четника погинуо у сукобу са безбедносним снагама ФНР Југославије. И друга, да је ликвидиран на железничкој станици у Пљевљима, када је са вереницом Аном покушао да се из Југославије пребаци у Француску.
Опевали га Крајишници
У част српског хероја Живка Кораћа, крајишка група „Принцип“ снимила је песму коју је о овом јунаку написао Миле Ромчевић.
Стихове песме почињу овако:
„Предати се није хтио,
до краја је пркосио,
кад су дошли душмани по своје,
самог себе бомбом разнео је“
“Овако смо убили Аркана”, више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир
