Наиме, председник Србије Александар Вучић, представљајући програм „Србија 2025“, као један од првих циљева поставио је да те године просечна плата достигне 900 евра, а пензија 430 до 440 евра.
Економисти окупљени око Макроекономских анализа и трендова (МАТ) израчунали су да је могуће да плате порасту за 80 одсто (ако се као почетна тачка узму плате од 500 евра колико би требало да достигну у овом јануару) уз номинални привредни раст у наредних шест година од 7,1 одсто (инфлацију од три одсто) што би донело кумулативни раст БДП-а од 51 одсто.
Разлика између раста плата и раста БДП-а могла би се надокнадити из четири извора: смањењем удела инвестиција у БДП-у, повећањем удела нето плата у БДП-у, повећањем трговинског дефицита и реалним растом БДП-а од седам одсто у овом периоду (односно номиналним од 10 одсто).
Као упоредив случај у ком је то постигнуто наведена је Румунија у претходних шест година у којој је просечна плата повећана са 357 на 641 евро.
Међутим, економисти који су скептични према овом обећању истичу неколико околности због којих је достизање плате од 900 евра мало вероватно, а уколико се деси могло би да остави економију у великим проблемима.
Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду истиче да само обећање делује нереално и „мало предизборно“.
„То би се негативно одразило на привреду јер би значило велико повећање трговинског дефицита и дефицита текућег рачуна, а он је већ на прилично високом нивоу, од око шест одсто БДП-а. Ми немамо високу штедњу из које бисмо могли да финансирамо инвестиције и немамо резерве као што је имала Кина пре него што је кренула у висок привредни раст и раст плата који је био још већи. Раст плата изнад раста БДП-а и продуктивности, а продуктивност је кључна величина овде, довео би до пада конкурентности наше економије. Уз то, план подразумева фиксни курс, односно релативно јачање динара према евру. Динар већ три године јача према евру и релативно повећање износи седам одсто. Шта ће бити са конкурентношћу привреде ако буде јачао још шест година? Евентуално повећање нето плате у бруто плати, што значи велико смањење пореза и доприноса, утицало би на смањење буџетских прихода и последично смањење квалитета јавних услуга. Оволико повећање плата уз најављене државне инвестиције од 14 милијарди евра до 2025. године нема шансе да се деси уз умерен дефицит буџета како је предвиђено фискалном стратегијом, већ би захтевало доста већи буџетски дефицит“, објашњава Арсић, напомињући да није питање само решити математички проблем већ схватити економске последице таквих потеза.
Према његовим речима, да би раст плата био одржив он мора бити у складу са растом продуктивности, а у еврима нешто више, до раста БДП-а, док ми већ неколико година имамо раст плата изнад раста продуктивности.
„Ово је нереално обећање као што је било нереално и да ће просечна плата бити 500 евра до краја 2016. године“, закључује Арсић.
Случај Румуније који доказује да је раст плата од 80 одсто за шест година могућ, није добар, сматра економиста Драгован Милићевић. Он истиче потпуно различите почетне позиције Румуније пре пет, шест година и Србије данас.
„Румунија је имала веома мало учешће бруто плата у БДП-у од око само 19,4 одсто у 2015, 21,6 одсто у 2016. години, до 28,3 одсто БДП-а у 2019. години. Учешће бруто плата у Србији константно се креће око 41,5 одсто БДП-а. Дакле, Румуни су имали простора у БДП за повећања плата и након просечног раста зарада од преко 14 одсто годишње претходних пет година њихово учешће плата у БДП-у је опет за трећину мање него у Србији“, напомиње Милићевић.
Друга важна претпоставка која је чини се занемарена је продуктивност. Милићевић истиче да је у Румунији од 2015. до 2019. године продуктивност расла у просеку за 8,2 одсто годишње, па је продуктивност у 2016. била за 48 одсто виша него 2014. године.
Продуктивност српске привреде расте по стопи од свега један одсто годишње (према подацима Светске банке из Нове агенде привредног раста Србије).
Милићевић истиче да просечна годишња стопа раста плата треба да буде 11,4 одсто уз стабилан курс и цене, што на први поглед није неизводљиво.
„Међутим за то важе претпоставке да бруто домаћи производ расте по овој стопи и да се број запослених не мења“, каже Милићевић.
Према његовој рачуници, због одлива становника број формално запослених у наредном периоду тешко да може да пређе 2,35 милиона. За њихове плате са просечних 900 евра биће потребно 40,86 милијарди евра.
„При овој пропорцији расподеле, бруто домаћи производ би морао бити 98,1 милијарду евра. Просечни реални годишњи раст БДП-а у наредних шест година би онда требало бити 14,16 одсто. Ни једна земља не може имати овај проценат раста“, напомиње Милићевић.
Он спомиње и друге, мање вероватне сценарије.
„Рецимо да се власници капитала одрекну профита и да држава смањи учешће у расподели БДП-а за преко две трећине, што би онда значило да нема пензија, социјалног осигурања, нити функционисања јавних служби. Такође, да се смањи број запослених у јавном сектору на око 150.000 што је такође неизводљиво јер нема лекара, професора, учитеља јавних службеника итд.“, каже он.
Други сценарио је да се до зараде од 900 евра дође кроз „инфлаторни порез“.
„Укратко речено, курс евра остаје стабилан док цене расту, а Србија брани званични курс кроз одлив девизних резерви (док их не потроши). Успоставља се поново систем двојног курса, капитал бежи из земље, долази до финансијске еутаназије. То смо већ видели“, закључује Милићевић.
Американци и Британци улажу милионе за борбу против Русије на Балкану! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Данас
