Било је речи о томе да ли су оправдана очекивања бошњачких политичара да ће Милановић имати позитивнији став према Босни и Херцеговини него његова претходница Колинда Грабар Китаровић, да ли ће Милановић подржавати лидера босанскохерцеговачких Хрвата Драгана Човића и поред тога што је Човић водио жестоку кампању против њега, какав ће бити Милановићев однос према афирмацији Херцег Босне и слављењу њених челника које је Хашки трибунал осудио као ратне злочинце, шта Милановић замера Жељку Комшићу и да ли ће бити спреман да се с њим састане, да ли се Милановић ограђује од изјава бивше председнице Габар Китаровић да у Босни и Херцеговини има на хиљаде радикалних исламиста, као и о томе да ли Милановић и даље мисли да је Босна и Херцеговина земља без реда и поретка, како је рекао је у једном интерном разговору пре три године - или је променио мишљење.

Омер Карабег: Поједини функционери Босне и Херцеговине изразили су наду да ће се након избора Милановића побољшати односи између Босне и Херцеговине и Хрватске. Тако је Шефик Џаферовић, бошњачки члан Председништва, у честитци поводом избора поручио Милановићу: “Очекујем да одмах по вашем преузимању функције почнемо радити на поправљању односа Босне и Херцеговине и Хрватске”. Да ли је тај оптимизам оправдан?

Жарко Пуховски: Бојим се да није. Због неколико разлога. Пре свега зато што Босна и Херцеговина не функционише као политичка заједница која има позицију према иностранству. Њезини односи према иностранству су увек односи једне, друге или треће стране, док сама Босна и Херцеговина нема своју позицију и своју политику, мада се такве фантазије веома често могу чути са бошњачке стране. С хрватске стране било је пуно подметања у време Колинде Грабар Китаровић која је волела говорити о разним фундаменталистичким опасностима и слично. Међутим, све су то другоразредне чињенице према ономе што се, заправо, веома лоше догађа у Босни и Херцеговини.

Славо Кукић: У Босни и Херцеговини доиста немамо јединствену нити унутарњу, нити вањску политику. Босна и Херцеговина не функционише као јединствена политичка заједница. Кад је реч о Хрватској, избор новог председнка није довољна претпоставка да би дошло до квалитативних промена у односу на Босну и Херцеговину. О таквим променама могло би се говорити тек у случају да на следећим парламентарним изборима дође до промене власти. Што се тиче господина Милановића, желим веровати да ће он емитовати другачије поруке од оних које је емитовала госпођа Грабар Китаровић, иако су неки његови ставови из периода када је био премијер за мене били проблематични.

Рецимо, његов долазак у Мостар 2014. године био је - не потпора Хрватима - него спашавање или ветар у леђа Драгану Човићу и ХДЗ-у Босне и Херцеговине. Ја се искрено надам да је он из тога извукао поуке. Уосталом, штошта је доживео на овим председничким изборима. По неким порукама из његовог стожера могло би се наслућивати како би Милановић убудуће могао правити разлику између босанскохерцеговачких Хрвата и ХДЗ-а и Драгана Човића. Догоди ли се то, могло би се очекивати да ће његове поруке бити на фону порука Иве Јосиповића и Стипе Месића, а то су биле поруке које су се темељиле на поштовању суверенитета првог суседа.

Човићева кампања

Омер Карабег: Господине Пуховски, господин Кукић је поменуо Драгана Човића, лидера босанскохерцеговачких Хрвата. Он је водио снажну кампању за Колинду Грабар Китаровић, а против Милановића. Претварајућу се као да се све то није догодило, Човић шаље честитку Милановићу и поручује му да очекује добру сарадњу. Да ли ће Човић и ХДЗ Босне и Херцеговине имати Милановићеву подршку, без обзира на то шта су радили у кампањи за председничке изборе?

Жарко Пуховски: Човић ће је сигурно имати. Не на разини неке врсте политичке интимности, какву је Човић имао са Колиндом Грабар Китаровић, јер су они били, како се то каже, из две сестринске странке. Милановић нема пуно шанси да се оглуши о такозвани патриотски зов и он ће се тога до неке мере држати. Код Милановића је проблем што је заправо све пре него дипломат. Он је човек којем веома често побегне прејака реч, како је рекао познати српски песник, и због тога може којешта учинити.

С друге стране, не сме се заборавити да је кључни проблем у тому што човек, који службено представља хрватску компоненту у Председништву БиХ, откад је дошао на ту функцију није радио ништа друго него се свађао са хрватском страном и у Босни и Херцеговини и у Хрватској. То је нешто што је доиста запрепашћујуће тако да су се Човић и друштво око њега везали уз Додика као свог човека у Председништву Босне и Херцеговине, што је довело до потпуно перверзне ситуације.

Омер Карабег: Милановић је заста добио минимални број гласова у Босни и Херцеговини. Међутим, када га је на конференцији за штампу један новинар на то подсетио, он се насмијао и рекао: “Када бих ја то узимао особно, не бих никада ишао доле”, мислећи ваљда на подручја где живе босанскохерцеговачки Хрвати. Да ли то значи да је он опростио Човићу што је водио тако снажну кампању против њега?

Славо Кукић: Не верујем. Да се разумемо: Милановић веројатно има разлога да због свега онога што се догађало на сам дан избора буде захвалан Драгану Човићу. Ја сам поприлично сигуран да су велики редови на биралиштима у Босни и Херцеговини мотивирали либерални део хрватског бирачког тела, који није канио изаћи на изборе, да ипак оде на бирачко место и гласује како би спречили да се одлука о председнику Хрватске доноси изван Хрватске. Мислим да еуфорија босанскохерцеговачких Хрвата око избора у Хрватској није добра нити за Хрватску, нити за Босну и Херцеговину, нити за Хрвате у Босни и Херцеговини.

Мислим да би Хрватска требала да изврши корекцију у своме изборном закону и максимално минимизира утицај грађана Босне и Херцеговине на изборе у Хрватској. Јер садашњим понашањем босанскохерцеговачки Хрвати шаљу поруку да у Босни и Херцеговини нису своји на своме, већ да су прихватили позицију националне мањине. Ја мислим да је то погубно, јер тиме дају аргументе онима који би их радо видели у тој позицији.

Херцег-Босна

Омер Карабег: Какав ће бити Милановићев однос према афирмацији Херцег-Босне и слављењу њених челника које је Хашки суд осудио као ратне злочинце?

Жарко Пуховски: Он се сигурно тиме неће бавити, он то сигурно неће подржавати. Мислим да ће то јасно негирати, али ће покушати што је могуће мање тиме се бавити. Он ће напросто прелазити преко тога док год не буде присиљен тиме се бавити, а то неће бити тако често.

Славо Кукић: Та питања се не могу избећи и надам се да ће се Милановић, када та питања дођу на дневни ред, позвати на пресуде међународног суда. Не буде ли тако, разлика између њега и госпође Грабар Китаровић неће уопште постојати.

Омер Карабег: Да ли ће Милановић прећутно да одобрава савез Човић – Додик, као што то чини данашњи званични Загреб?

Жарко Пуховски: Њему ће то бити лакше, јер нема потешкоћа с Додиком као што их има ХДЗ као националистичка странка. Али он то неће учинити, јер Додик не стоји добро у читавом низу иностраних центара. Ја мислим да Милановић нема светоназорских проблема са Додиком као што су их имали Колинда Грабар Китаровић и Пленковић. Тек након што им је Додик помогао у неким стварима, хрватска влада је пристала да направи мост код Градишке на који је Додик чекао две године. То је учињено из политичких разлога након дугих интервенција с Човићеве стране. Али основни проблем је скандалозно понашање Комшића. Све остало у овом контексту затим следи.

Славо Кукић: Ја мислим да за Милановића не би било добро да прешутно одобрава савез Додик-Човић. Хоће ли то он учинити или неће - не знам. Али сасвим је извесно да је од деведесетих година до данас из Републике Српске нестало преко 150.000 Хрвата. Те људе данас нико не спомиње, нити њихова права по основу чињенице да су у том делу Босне и Херцеговине њихова огњишта. Мислим да би јасном позицијом према Додику и Човићу, који то толерише, Милановић послао поруку да му је стало до његових сународника у Босни и Херцеговини.

Жељко Комшић

Омер Карабег: Какав ће Милановић имати однос према члану Председништва Босне и Херцеговине Жељку Комшићу?

Жарко Пуховски: Он је то већ јавно рекао. То је најгори могући однос бившег разочараног пријатеља. Милановић је рекао - ја сам био на његовој страни, ја сам га подржавао, али сам разочаран оним што је он у међувемену учинио.

Омер Карабег: Кажете да су они некада били у пријатељским односима?

Жарко Пуховски: Били су пријатељи у политичком смислу, не знам како је то било приватно.

Славо Кукић: Спадам у људе који су јако подупирали Жељка Комшића 2014. године, али данас имам стотину замерки на њега и о томе говорим и пишем. Не могу, међутим, рећи да Жељко Комшић није изабран по Уставу и по закону Босне и Херцеговине. То је позиција коју би у односу на Комшића требао имати и Зоран Милановић. Потпуно је друга прича кога он представља. Према Уставу и изборном закону у Председништво БиХ, које има три члана, улазе два члана из Федерације БИХ - један Хрват и један Бошњак. При чему они нису представници Хрвата и Бошњака, него грађана Федерације БиХ. То би морао бити репер и за Милановићево понашање.

А то што ради Комшић у задњих годину дана - посебна је прича. Према том делу његовог живота и политичког деловања имам изразито негативан однос.

Омер Карабег: Мислите ли да Милановић ни у којој варијанти не би пристао да се састане са Жељком Комшићем као чланом Председништва који је у овом тренутку и председавајћи Председништва БиХ ?

Жарко Пуховски: Мислим да би Комшић морао нешто урадити да то учини могућим. Понављам, Комшић се од тренутка када је постао члан Председништва наглашено понашао противхрватски. Ту нема никаквога спора. И то је нешто што нетко ко је председник Хрватске не може само тако прогутати у име бившег пријатељства.

Славо Кукић: Ако је судити по изјави господина Милановића у изборној ноћи, тај сусрет очекујем релативно скоро. На питање хоће ли ће се састати са Жељком Комшићем и члановима Председништва Босне и Херцеговине Милановић је одговорио да мора разговарати са свима. Без обзира шта он мисли о Комшићу, тај састанак би био нешто чиме би он показао да признаје уставне институције Босне и Херцеговине. Такав однос је и у интересу Хрватске.

Уосталом, Босна и Херцеговина је први сусед Хрватске и земља с којом Хрватска има позитивну економску размену. Став госпође Грабар Китаровић да она у Босни и Херцеговини нема партнера за разговор био је акт непризнавања суверенитета друге државе и њезиних нормативних оквира.

Жарко Пуховски: Сугласни смо у томе да је Комшић проблем. У тому нема спора. Ми који смо имали веома позитивно мишљење о њему, као на концу и Милановић, морамо данас рећи да смо озбиљно разочарани. Комшић је одмах након што је изабран почео свађу са Хрватском. То није питање оваквог или онаквог добронамерног или злонамерног става. То је питање човека који је хтео доказати да не заступа никакве хрватске интересе. Милановић ће без проблема разговарати са комплетним Председништвом, али тешко је очекивати да ће у овој ситуацији разговарати само са Комшићем.

Славо Кукић: Слажем се да политика, коју након избора 2018. године води Комшић, није политика која је иманентна човеку грађанске и социјалдемократске провенијенције - каквим се он представља. Ни ја не верујем да би могло доћи до састанка са Комшићем један на један, али ће свакао доћи до састанка с Предсједништвом.

Радикални исламисти

Омер Карабег: Један од важних разлога затегнутих односа између Сарајева и Загреба биле су изјаве досадашње председнице Колинде Грабар Китаровић о хиљадама радикалних исламиста у Босни и Херцеговини. Милановић је у предизборној кампањи најпре оптужио госпођу Грабар Китаровић да је таквим изјавама упропастила односе са Сарајевом, а онда је другом приликом изјавио да су џихадисти у Босни и Херцеговини реалност и додао, цитирам: ”то је земља у којој је пуно муслимана, одлазе у Ирак и Сирију борити се и враћају се индоктринирани”. Шта је у ствари његов прави став?

Жарко Пуховски: Његов прави став је веројатно и једно и друго. Зависи о тому какав има дан. Јер он је човек који је више пута у животу рекао ствари које су биле пуцањ у властиту ногу напросто зато што му је тај дан тако нешто пало на памет. После се могао испричавати, исправљати, а то је увек касно. Он је човек који баш не пази како се изражава. Можда ће се сада - с искуствима које је добио задњих година - понашати одговорније, али за то нема јамства.

Славо Кукић: Та врст испада није нешто што је непознато код Зорана Милановића. Ја, међутим, не мислим да су испади о џихадистима нешто што карактеризира његов став. Ако карактеризира, онда сам сасвим сигуран да је то грешка. Босна и Херецеговина није у том смислу никакав специјалан изузетак у односу на друге земље у Европи. Уосталом, пуно је више џихадиста из Франуцуске завршило на сиријском ратишту него из Босни и Херцеговини.

Правосудне институције у Босни и Херцеговини имају врло јасан став према онима који су се вратили са сиријског ратишта. То није ситуација коју треба напухавати на начин како је то чинила госпођа Грабар Китаровић која је о томе информирала европске званичнике, а по мом дубоком уверењу и француског председника.

Омер Карабег: Када је реч о Милановићевом односу према Босни и Херцеговини неки подсећају на оно што је он рекао 2016. године у неформалном разговору са хрватским ратним ветеранима када се врло негативно изразио о Босни и Херцеговини. Рекао је да је то земља без реда и поретка и да тамо нема с ким разговарати. Да ли је то и данас његово мишљење о Босни и Херцеговини?

Жарко Пуховски: Бојим се да то није далеко од његовог правог мишљења. Али надам се да то више не би рекао. Верујем да је сада Милановић у стању јавно рећи неке друге ствари. Поготово зато што је сазрио као политичар, постао одговорнији. Осим тога, Хрватској је сада доиста важно да буде припуштена у Шенген, а то овиси и о тому какав ће имати однос према граници дугој хиљаду километара између Хрватске и Босне и Херцеговине. Друга страна јој може у тому јако пуно помоћи или одмоћи.

Славо Кукић: Не мислим да је то његово право мишљење о Босни и Херцеговини. Мислим да је Милановић 2016. изгубио изборе, које није требао изгубити, зато што је играо на погрешну карту која уопште не одржава његов ни политички, ни људски карактер. Он је тада веровао да на тај начин може придобити шатораше и ветеранску популацију, а они су му окренули леђа. На његову жалост, окренули су му леђа и људи из центра и левице разочарани оним што је тада говорио, поред осталог, и о Босни и Херцеговини. Искрено се надам да је Милановић из тог искуства нешто научио и да такве гафове више неће правити. И да ће пуно више размишљати пре но што изрекне суд о било чему, па и кад је у питању Босна и Херцеговина.

Нормализација односа

Омер Карабег: Мислите ли да ће Милановић своју политику према Босни и Херцеговини усаглашавати са владом, или ће вући неке потезе мимо владе? Да ли ће бити разлике између њега и владе у политици према Босни и Херцеговини?

Славо Кукић: Верујем да хоће. Пленковић је своју позицију одредио. То је позиција коју од Пленковића нисам очекивао, али не мора значити да је то његов персонални став. Он се налази у доста комплексној ситуацији, кад је реч о његовим шансама да остане на челу ХДЗ-а, па је приморан на политичке компромисе - укључујући и политику према Босни и Херцеговини - како би придобио тврдо крило ХДЗ-а. Милановић нема тај проблем и верујем да ће - барем што се тиче јавних порука - разлика бити више него евидентна.

Жарко Пуховски: Сигуран сам да ће бити разлике. Пре свега када је реч о питању угрожености или наводне угрожености хрватске популације у Босни и Херцеговини. Ту ће бити сасвим јасних разлика, о томе уопште нема спора, јер је највећи део те популације у клијентелистичком односу према ХДЗ-у и Пленковићу не остаје ништа друго до да их готово безуветно подржава.

Омер Карабег: У закључку, мислите ли да ће се за Милановићевог мандата односи Хрватске и Босне и Херцеговине бар делимично нормализовти или ће и даље бити препуни трзавица и неслагања?

Славо Кукић: Сигуран сам да ће Зоран Милановић стварати претпоставке за нормализацију односа који су у задњих годину дана били готово па на нултој тачки. Питање је, међутим, колико ће то имати значења за стварну промену, јер је политика садашње хрватске владе таква каква јест. Дође ли до промене власти у Хрватској, онда би се могао очекиватии потпуно другачији однос према Босни и Херцеговини.

Међутим, какви ће инпути за ту промену долазити из Босне и Херцеговине - то је тешки рећи будући да Босна и Херцеговина нема јединствену државну политику. То иде од случаја до случаја, од овог до оног партијског интереса који се представља као национални интерес. Све у свему - треба сачекати изборе за Хрватски сабор, а онда ћемо видети какви ће сигнали ићи с једне и друге стране границе.

Жарко Пуховски: По мојем суду велика би ствар била да се односи између Хрватске и Босне и Херцеговине даље не кваре. Ако на изборима у Хрватској и дође до промене власти, односи између две земље се неће много променити док се читав низ ствари унутар Хрватске и Босне и Херцеговине не промени. Рецимо, ми смо имали ситуацију да је пре две године једна особа у петак била велепосланица или амбасадорица Босне и Херцеговине у једној европској држави, а од понедељка је била заступница Хрватске у Европском парламенту.

То су ствари које су по мом суду потпуно недопустиве. Да се те ствари не би дешавале, мора доћи до озбиљне промене у политичком ставу једне и друге стране. А мени се у овом тренутку чини да је од једне стране, а то је Босна и Херцеговина, тешко очекивати било какве промене. Напросто зато што не видим да тамо нетко уопште води политику.

Које речи Амфилохија одзвањају Црном Гором прочитајте ОВДЕ.

Извор: Радио Слободна Европа