У 2019. пројекције показују да ће раст бити већи од 3,5 одсто колико је првобитно планирано.
Међутим, стручна јавност, како домаћа тако и међународне финансијске институције указују да су потребне много више стопе раста које би трајале бар деценију.
Насупрот томе Бечки институт за међународне економске студије у новембарском извештају тврди да је моментум раста земаља Централне и Источне Европе прошао и да је видно успоравање.
Такође, према анализи овог института у последњих пет година од 2014. до 2018. Србија се нажалост налази при дну и гледајући привредни раст и раст плата. Владимир Глигоров, сарадник Бечког института, говори о томе шта стоји иза овог раста од 3,5 до четири одсто и шта су препреке озбиљнијем приближавању стандарду Европске уније.
Након привредног раста од 4,4 одсто у 2018. ове године биће преко 3,5 одсто. Да ли је српска економија на добром путу? Да ли је то одржив раст и да ли је довољан?
Прошле године (2018) значајан допринос расту дала је добра пољопривредна година. Што се 2019. године тиче, допринос око ког се воде спорови је дала изградња Турског тока. Такође и ова пољопривредна година је била веома добра. Али ако се изузму ти привремени ефекти, привреда расте око три одсто годишње.
Делује да ће тако бити и убудуће. Може се расправљати о томе да ли могу сваке године да се појављују ствари као што је Турски ток или повољна клима, али то је мало вероватно. Код Турског тока, као и код других државних инвестиционих пројеката увек је проблем да ли су они ваљано изабрани. Шта ако којим случајем тај гасовод никад не проради? Исти је проблем и са путевима.
Када се инвестира и гради, у том тренутку то има ефекат на раст БДП-а, неко зарађује плату, неко остварује профит. Али да би се ти пројекти исплатили они треба да трајно повећају БДП, па и пореске приходе јер то је начин на који држава исплаћује такве пројекте. То, међутим, није извесно.
Када изузмемо једнократне ефекте, остају индустрија, услуге и спољнотрговински односи. Увоз расте нешто брже од извоза ове године и има негативан допринос расту БДП-а.
Индустрија ове године не показује нарочито велики раст. Остаје сектор услуга који се подстиче тиме што је девизни курс дуже време фиксиран.
Такав курс подстиче и разменљиве и неразменљиве услуге. Рецимо, подстиче трошење туриста у Србији. Другим речима, с једне стране имате потенцијалну стопу раста од око три одсто са малом вероватноћом да се убрза, а с друге стране једнократне промене које у једној години дају допринос, али следеће утичу на смањење раста.
Светска банка је недавно представила извештај којим показује како Србија може да оствари дугорочне годишње стопе раста од седам одсто. Шта ви мислите о томе?
Увек можете да кажете зашто нека привреда не расте седам или осам или зашто да не – 10 одсто. Али ако сте земља заостала у развоју, а Србија јесте пошто 30 година назадује, неко израчуна којом брзином бисте могли да стигнете неку сличну земљу, као на пример Аустрију. Можете ви да имате и такве стопе раста, али то се догађа у моделу или једначини, а у стварности готово никад.
Србија би вероватно могла са ваљаном привредном политиком до потенцијалног раста БДП-а од четири одсто и то базирано на улагању у капитал и образовање, односно повећању продуктивности радне снаге.
Пошто је за приближавање стандарду ЕУ неопходно не само да имамо висок раст, већ и да он траје десет или двадесет година, да ли је могућ дугорочни просперитет Србије као европске земље у околностима растуће корупције и без владавине права, са све већом контролом медија?
Не знам у којој мери је Србија европска земља, ту не мислим географски. Све те институционалне околности утичу свакако, али постоје ту два друга проблема. Корпоративни сектор у Србији има веома ограничене могућности инвестирања. Србија се у великој мери ослања на јавне и стране инвестиције, а приватне су далеко мање. Сад један аргумент је да корупција ограничава предузетничко понашање и инвестирање, а други је да је корпоративни сектор од 2008. до данас у финансијским проблемима. Имали смо јако висока ненаплатива потраживања и тек сада је то сведено на ниво релативно нормалан за земљу као што је Србија. Нема домаћих улагања, а нема ни домаће штедње. Удео домаће штедње у БДП-у је јако мали. Привредни систем Србије је такав да становништво троши, а странци улажу. То је модел по коме се живи од данас до сутра. Тај проблем је по мом мишљењу много важнији. Друга ствар је оријентисаност на јавна улагања. То је неопходно, земља је у руинираном стању, али погледајте како се предузетници и људи уопште у Србији сналазе. Сектор услуга расте, али ту има доста људи који раде неформално. Ако сте у неформалном сектору, имате велика ограничења за раст. Не плаћате порезе, па онда не можете да се рекламирате, не можете да користите финансирање. Правна држава јесте важна за лакши живот грађана, али мислим да ниска штедња и неформална економија доста утичу на то што нема довољно приватних инвестиција.
Зашто не штедимо? Да ли је проблем у психологији или зато што смо сиромашни?
Економски имамо високу стопу дисконта на будућу потрошњу. Имамо егзистенцијалну несигурност, политичку несигурност, па и правну несигурност и то утиче на понашање људи. Све то је независно од корупције. Корупција је на крају крајева начин на који решавамо проблеме. Купујемо услуге које не би требало да се продају, али се ипак продају. У лошем систему корупција доноси стабилност. Ви знате да ако платите да ћете добили дозволу или здравствену услугу.
Ту неизвесност једним делом шири сама власт сталном пропагандом и причом о ванредном стању, нападима унутрашњих, спољних и суседских непријатеља. А и искуство из претходних 30 година где један покушај промене набоље није успео не помаже. Имамо историју пораза и људи онда не рачунају да ће следеће или оне тамо године живети боље него ове. То нема везе са сиромаштвом. Кина је била изузетно сиромашна земља, али је стопа домаће штедње била око 40 одсто БДП-а. Систем у ком није било ни социјалног ни здравственог осигурања је натерао људе да штеде. Код нас људи највише штеде да пошаљу децу у иностранство. Када погледате штедне навике наших људи који оду у иностранство и оних који су у Србији, видите огромну разлику. Наши људи који оду у иностранство и раде чак и илегално штеде изузетно много. Штеде да би и сутра живели тамо, али и да би послали својима кући. Од тих дознака живи немали број људи у Србији. Није реч о сиромаштву и психолошким склоностима, већ у томе да живите у систему који је већ 30 година генератор неизвесности у вези с нашом будућношћу. У таквом систему живите за данас.
Ако погледамо уназад последњих двадесетак година, имали смо период повећања демократије који се економски завршио великом кризом. Након тога, демократија као да почиње да се сужава, а ауторитарност јача. Да ли у Србији демократија представља препреку економији или (слаба) економија демократији?
Када гледате период од 2001. до 2008-09. године, када је избила економска криза, не можете да кажете да је то била стабилна демократија. Имали смо убиство премијера и ефекат на привреду није био мали те и наредне године. Демократија која је дошла касније била је спорна будући да се подстицала националистичком политиком, ослањањем на Русију. Део тога је и продаја НИС-а. То је доста нестабилан период. И раније, 70-их или 60-их година прошлог века, кад год је земља била нестабилна, имали смо привредну политику која гледа да умири јавност. У периоду од 2001. до 2008. године имали смо подстицање потрошње преко фиксираног курса. Имали смо веома велики дефицит спољне трговине уз фиксни курс. Током деведесетих није било кредита, људи су се након 2000. задуживали да купују потрошна добра, аутомобиле, шпорете, фрижидере и то све из увоза, јер се при том курсу није исплатило производити овде. Имали смо куповање мира и пре распада Југославије.
Касније, до 2012. па и после тога привредна политика је била само одржавање да се све не распадне. Од 2015. политика се своди на то да се субвенционишу инвестиције и штеди на платама и пензијама. То за ефекат има да људи мање троше, а више се извози, али то не обећава онај високи раст о ком смо причали. Тако да постоји веза између демократије и раста. Друга страна медаље је да имате политичку потребу. Господа политички предузетници који оснивају политичке партије, кандидују се итд, имају потребу да одржавају тај степен нестабилности и неизвесности, јер је то у складу са ауторитарним тенденцијама. Посебно код ових који су тренутно на власти. ЛЈуди ће увек преферирати стабилност у односу на промене. Политичари имају подстицај да креирају кризе и неизвесност и да онда кажу ја сам тај који држи све да се не распадне. А ауторитаризам, не само овде већ у свим земљама иде уз корупцију, јер нема контроле.
Али те ауторитарне трендове видимо у свету, у САД, у Западној и Источној Европи. Како видите ово што се догађа са ЕУ? Брегзит. Долазак на власт еуроскептика у европским земљама?
Популизам у САД и Британији су различите ствари од популизма у Источној Европи, рецимо Пољској и Мађарској. У оба случаја ради се о демагогији. У Британији у ствари верују политичарима. Када систем дуго функционише добро, људи му верују и треба им времена да схвате да их политичари на власти лажу када говоре о томе колико их кошта ЕУ, да је Британија вазална држава итд. У САД највећи број људи није заинтересован за политику и иако знају наравно да политичари раде у сопственом интересу имају одређен степен поверења из истог разлога, систем функционише већ 200 година. Онда демагогија има успеха и поставља се питање да ли ће институције успети да се одрже под демагошким нападом. Ја мислим да хоће, јер то није први пут и успевали су да се одупру.
Код ауторитарних режима као што су у Мађарској или Пољској имамо отворен став ми или они, где се игра на верске или идеолошке разлике на пример, имигранте или атеисте у односу на домаће становништво и традиционалне вредности. Ту имамо тенденцију успостављања једнопартијског система. На Западу нема прављења једнопартијске државе, негирања владавине права, само се право покушава окренути у своју корист. НЈихов је проблем што су чланице ЕУ и с временом неће моћи да избегну формирање опозиције која ће их свргнути са власти.
Прочитајте ОВДЕ шта је Ивица Дачић поручио властима у Приштини.
Извор: Данас
