Пише: Ђорђе П. Мамула
Богојављење за атеистичку власт
„...А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима...“ - Михајло Ђурић, март 1971.г.
"Добро Саво, можда би боље било да прочиташ оне који нијесу ухапшени, краће би трајало“ добацио је Капичић.
На састанку код Ранковића, републичких шефова полиције, Капичић објашњава ток састанка на којем је био и генерал Саво Јоксимовић, министар унутрашњих послова Црне Горе
- Драган Радевић, Разлаз са Стаљином и Совјетима
Тог 18.марта 1971. г. професор Правног факултета у Београду Михајло Ђурић се одазвао на јавни позив власти који је био упућен путем медија на адресе 20-ак милиона грађана социјалистиче Југославије да узму учешће у јавној расправи о амандманима на Устав из 1963.г.
Добиши реч је рекао да би требало бити начисто стим да је Југославија већ тада била географски појам, „ обзиром да се на њеном тлу или, тчније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава“, додавши да је то „чињеница којој треба смело погледати у очи“.
Такође је нагласио и да се спречава „...постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом..!“
Обистиниле су се и његове речи, суморна прогноза да „...Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији...“
У говору је наглaсио и да „у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.“
Дакле, то је речено још тада 18.марта 1971.г. у Београду, на Правном факултету, када се одазвао позиву власти да изнесе мишљење о предстојећим уставним променама. Своју слободу мишљења и говора платио је казном затвора. У његову одбрану су стали филозофи светског гласа, Ернст Блох и Јирген Хабермас. Руди Супек је тражио да сведочи како би оповргао наводе оптужнице. Живорад Стојковић је предложио да уместо Ђурића иде на одслужење казне затвора. Бранили су га и профессори са Филозофског факултета у Загребу.
Јосипу Брозу и друговима је било важно да они проживе то што је још преостало од Бриона до Дворова Карађорђевића и ловишта Карађорђево и да се одради страни пројекат одржавања покрета несврстаних у троуглу Бреоград, Куба, Цејлон на асфалтираној низбрдици пропасти. И да се одради посао за Запад. Није га тек тако примила и сјајно дочекала енглеска краљица Елизабета у двору у Лондону 1953.г. и поклонила Ролс Ројс Фантом, кабриолет и послала мужа на Титову сахрану маја 1980.г.
Од 1974. до 1989. Ђурић је био научни саветник у Институту друштвених наука у Београду. У то време делује као гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, а држи предавања и на многим другим немачким и аустријским универзитетима, као судски осуђени „националиста“, захваљујући професорима филозофије са тих униврезитета, који су ипак више знали од Тита. Нисмо имали папу, ал смо имали непогрешивог.
Године 1989. бива рехабилитован и враћен на Правни факултет.
Од 1981. до 1991. био је директор интернационалних семинара о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику, као судски осуђени „националиста“, заједно са професором Јозефом Симоном из Бона као кодиректором. Од 1985. до смрти је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду.
Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. годину. Члан је Српске академије наука и уметности у Београду и Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Издавачко предузеће Службени гласник из Београда издало је Изабрана дела Михаила Ђурића у дванаест књига.
Преминуо је 26. новембра 2011. у Београду.
Дана 3. октобра добио је бисту у парку Малом Ташмајдану у Београду, поред Правног факултета, а 28. новембра 2016. спомен-таблу у улици Ивана Ђаје на Врачару, где је становао.
Многи који су говорили о нерешеном националном питању као генератору национализма, а посебно о људским правима и слободама, па и Срба у Црној Гори, нису ни свесни да су цитирали Михајла Ђурића више пута и да је он тај пут на време отворио, а да су они који су га нападали и судили, остали крајпуташи. Сатиричар Влада Булатовић их је описао кроз агфоризме из 1976.г. : „Људи који су јуришали на небо кренули су да купују земљу“, или, „ Ево идеала, фотеља у центру, а вила на периферији“. Готово Ћопићев праштајући хумор и сатира. Знам да се за једну кућу под Горицом говорило, Блажова вила.
Зато се вреди сетити Михајла Ђурића и поводом Закона о слободи вероисповести, који је ступио на снагу ове године 8. јануара, на други дан Божића, дан пре Светог велико мученика Стефана, славе многих православаца. Јавни и масовни протести никад нису били већи у Црној Гори. Литије као молитвене поворке верника са монаштвом и свештенством и црквеним барјацима, уочи недеље или празника, на пример Крстовдана, Богојављења, Ускрса, на вечерњу, са освећењем хлебова, трају више од три недеље. Од Шавника и Жабљака, до Херцег Новог и Будве и од Бањана и Никшића до Бара и Вирпзара, под водством Митрополије црногорско- приморске, запљуснуо је и Србију. Сем црквених, нема других застава, а молитва код верника води их да владају собом и да са миром истрају у свом отпору према наведеном Закону. До 1990.г. у Црној Гори је било око 20 монаха, са домаћим животињама око цркава и манастира, а са доласком Амилохија Радовића, на чело Митрополије, вера се обновила и подигла. Видело се докле је довела драма атеизације. Пад званичне идеологије довео је до повратка вери. Показало се да је човек неизмењиво религиозан и да је то унутрашња човекова дубока потреба.
Демократски фронт је успео својим дугим акцијама и јаким ритмом садржајних говора да расплаши народ и да га охрабри и ослободи страха како би постали грађани. И полиција је литије, што се видело по говору тела, примила са олакшањем, мада је брутална сила коју је полиција применила била знак губитка самопоуздања полиције и великог страха. Полиција изгледа није прошла озбиљније вежбе расплашивања за демонстрације.
На моменте кроз упоређивање снимака више телевизија, није се знало да ли страешине полиције проверавају себе или полицију. Али литије ломе отпор према Цркви, као плима која доводи до осеке ауторитета власти. Са друге стране, у Црној Гори сви су или рођаци, или кумови, или братственици или комшије, на шта се и за време Другог светског рата добро пазило, рецимо у Зети, или неким другим крајевима где се водило рачуна о саплеменицима или, братственицима. Комунисти о томе нису водили много рачуна, па су и заставу устанка секташки преузели, иако 30 000 људи, као нигде другде, 13.јула није дошло због комуниста, него због устанка и због скупштине за одвајања од Краљевине од 12. јула.
Без застрашивања народа власт се теже брани, али и сигурно брже брука на дуге стазе.
Демократски фронт је за последње три недеље срушио култ личности Мила Ђукановића, а и његов пут ван земље је потрајао. Није свезнајући и без помоћи споља нема решења. Аферашка власт нема одговоре на питања посланика Медојевића, Мандића, Кнежевића, Радуловића и других.. Афера коверат је серија у наставцима, као и друге афере на покретној траци.
За то време, потпредседник Владе Зоран Пажин је рекао да је Влада спремна за дијалог за свим верским заједницама о примени Закона и са Митрополијом о темељном уговору. Министар Срђан Дармановић је навео да постоји простор за дијало и да су прве изјаве Вучића биле охрбрујуће, а онда је кренуо напад из свих политичких структура Србије. Потом се Ђукановић вратио са пута и поручио да Црна Гора неће повући спорни закон али и да Београд није уздрмао Црну Гору. Такође и да Александар Вучић има отворен позив да дође у Црну Гору. На овај начин је обрисао Апел 88, једним потезом, чиме је још више смањио њихову мањину у аргументима .
И шта сада значи позив потпредседника Владе Пажина за дијалог са свим верским заједницма и СПЦ? И шта сада значи то што рече министар Дармановић да постоји простор за дијалог? Где је сад тај простор за дијалог? Шта сада значе њихове јавне министарске речи? А министар у преводу значи слуга народа. У служби јавног интереса. То је највећа част за појединца на јавном плану. И? Колико је сати на часовнику и ко навија часовник. И званични Београд и званична Подгорица су пред редовним изборима. СПЦ је својим деловањем преко Митрополије преузела улогу миритеља верника и атеиста и одбране црквене имовине.
Хегел каже,“политика је мирно уживање приватне својине“, а додаје и да је истина у целини.
После Хегела је тешко рећи нешто ново о наведеном. Власт у Црној Гори зна из сектора безбедности и анализа и јавног и тајног мњења, да укидање права на имовину СПЦ, стављање СПЦ у неравноправни положај са осталим верским заједницама, брисање самосвојности, одвајање СПЦ од себе саме, ће мобилисати вернике у мирне протесте одбране у традицији чојства. Па и правна служба Народне Скупштине Црне Горе је осприла уставност Закона, уз оцену да је у супротности са правним системом државе.
Закон о слободи вероисповести захтева да СПЦ, за разлику од других верских заједница у Црној Гори доказује да је њена имовина и она која је уписана у катастар ( некада тапије и земљишне књиге, док их је било ).Међутим, сада СПЦ у Црној Гори мора да доказује да је њена више вековна имовина и она која је њена од времена Немањића, пре катастра и која није ни могла бити уписана у катастар. Поједине одредбе предвиђају да Јавно тужилаштво Републике Црне Горе по слободној оцени забрањује рад верским заједницама, што је противно Међународном праву, европском посебно. Прва мала вежба за то је било притварање посланика Демократског фронта без укидања имунитета. Ако се примени поменути закон у Црној Гори, као преседан ће бити примењен на цркве и манастире СПЦ на Косову и Метохији. У том погледу је врло важно раније мишљење владике рашко-призренског Теодосија и игумана манастира Високи Дечани Саве.
Једино СПЦ у Црној Гори није понуђен међународни уговор о заштити имовине, као другим верским заједницама, чиме се СПЦ најдиректније доводи у неравноправљан положај до понижења. На тај начин би имовина СПЦ постала имовина Црногорске православне цркве(ЦПЦ) што је Мило Ђукановић обећао пред скупом ДПС 2019.г. ЦПЦ има врло мало верника, а за Закон није ни Римокатоличка црква као ни Исламска верска заједница ни јевреска заједница. Васељенски патријарх је и у писму Ђукановићу рекао да признаје само Српску Православну Цркву, као канонску, дакле, засновану на Црквеном праву, одвојеном од државе.
Краљ Никола је даровао Устав 1905.г. Црној Гори, написан по угледу на Устав Србије из 1869.г. Прогласио је Црну Гору уставном и наследном монархијом, али не и парламентарном државом, што се рефлектује некако до ових дана. Многа права су призната, а још је тада укинута и смртна казна, осим у случају атентата на владара. Уставом је прогласио да је у Црној Гори православна црква аутокефална, што је неканонска одлука државотворца краља Николе, противна Црквеном праву, јер о самосталности цркве одлучују највиши црквени форуми, а не државни. Тако се и њему као побожном човеку, Бог учинио као конкурент за власт. Од његовог времена власт се не мења на изборима у Црној Гори до данас.
Према подгоричкој штампи, посланици ДПС су приведени на гласање, а председник и потпредседници Скупштине и посланици су легитимисани пред металним оградама на пролазима за улаз у Скупштину пред гласање о Закону, што је био јасан немирне савести.
Закон о слободи вероисповести није одобрила Венецијанска комисија,која је заузела став да имовина не може бити одузета без судског поступка. Дакле, мора постојати право на приступ правди, као и да у сваком случају цркви остаје правои коришћења богомоља и пратећих објеката. Европска комисија (Влада ЕУ) је навела да су прекорачене демократске процедуре, а зна се да је демократија у процедури. Суштина је да су повређена основна права гарантрована Уставом Црне Горе, право равнопрвности СПЦ са осталим Црквама, право на исповедање вере и право на имовину. Ни Тито није узимао цркве, манастире и иконе. А и сам је много веровао да је икона.
СПЦ је иначе одузето 70.000 хектара земље и већина објеката у њеном власништву. Велики број свештеника су партизани током рата убили, као и после рата. Према извештајима СПЦ више него Немци, Четници и Усташе заједено. То верници незаборављају и често не питају за кривицу, преносећи сећање на покољења.
Избор патријарха Германа је спроведен, тек пошто је поништен избог владике Хризостома, потоњег епископа браничевског. Био је веома образован. Власт је направила раскол у СПЦ између америчког огранка и Српске Патријаршије.
Иначе, немачки лист Шпигл истиче да Ђукановић земљом влада“ као газда својим имањем“ и да Закон о слободи вероисповести свесно подстиче сукобе и дели Црну Гору и истиче : „У земљи влада велико незадовољство због његове корумпиране и феудалистичке владавине. Вероватно је да је то разлог због којег тај стабилократа ових дана демонстрира да без њега ЦрнојГори прети хаос“. У осталом и последња изборна победа ДПС је била тесна са „афером државни удар“, према судском поступку и пресуди подгоричког суда припомогнута из Србије.
Све ово је зачинила и изјава председника Макрона: „НАТО је на самрти, Европа је на ивици понора“, 7.новембар 2019.г.
Патријарх Иринеј неће ићи у посету Црној Гори за Светог Саву! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
