О овој бајколикој и веома узбудљивој причи за све који верују да чуда природе не могу да се догоде без наше помоћи, осим ауторке, говорили су књижевна критичарка Наташа Анђелковић, уредник у Лагуни Зоран Пеневски и члан удружења Мини Еко Зона Петар Јанчић. Подршка из публике били су и Алекса Гајић, илустратор, и ауторкина ћерка Маја, која је била инспирација за креирање лика јунакиње. Модераторка промоције била је Војка Пајкић.
Ауторка Селина Ловрен на почетку је рекла како није имала намеру да њена књига измакне жанру и буде било шта друго осим бајке. „Више бих волела да шуме у Аустралији никад нису гореле и да у нашем главном граду нисмо имали онолики степен загађења, али ’Мало зелено дрво’ је ненамерно постало актуелно. Књига је настала као кратка прича за моју ћерку Мају, а кад је дошла до уредника, испоставило се да ипак треба да се прошири и тако смо на крају дошли до овог књижурка. Ја сам писац дебитант, кроз ову књигу сам учила да пишем, а све што се налази на њеним страницама једноставно је изашло из моје душе, јер сам мислила да тако треба.“
Дечак Петар Јанчић из удружења Мини Еко Зона врло пажљиво је прочитао књигу и рекао како му се највише допало то што књига истиче да људи не могу да очекују да природа сама поправи оно што смо ми упропастили, него да у томе морамо да јој помогнемо. „Волео бих да имам своје Мало зелено дрво, Облутка и све пријатеље које је јунакиња Маја имала током целе пустоловине и да са неким проживљавам све те авантуре. Насекирало ме је то што смо ми људи највише утицали на загађење природе.“
Уреднику књиге Зорану Пеневском посебно се допала динамика Селининог текста. „Док читамо књигу, имамо осећај да гледамо леп Дизнијев цртани филм. Ово је лак, виспрен, скакутав, али и врло озбиљан роман за децу. И мада ауторка каже да је почела са писањем као неоформљен аутор, морам да приметим да је у овој књизи учинила најтежу могућу ствар – неке основне ствари, које сви ми подсвесно знамо, испричала је из визуре неживих бића. Виле и магија јесу духовни покретачи, али њени ликови су дрво, камен и облак. То је мени било врло занимљиво. И озбиљнији писци би тешко могли да напишу причу са тим ликовима.“
Књижевна критичарка Наташа Анђелковић истакла је како јој се посебно допало што се ауторка суверено креће кроз жанр бајке. „Навикли смо да читамо бајке као завршену књижевност, као дела која су настајала у прошлости, а сад се сусрећемо са бајком која врло директно саобраћа са нашим временом и врши дијалог са свим оним што нас тишти. Као некоме ко је, студирајући књижевност, одрастао на књизи Владимира Пропа ’О морфологији бајке’, па се самим тим и превише оптерећивао откривањем скривених значења одређених типова јунака, чини ми се да је Селина писала по том правилу, иако није. И то ми се посебно допало, јер ми је било показатељ колико је бајка жива и данас.“
Извор:Правда
