“Током моје министарске одговорности дошло је и до уговора са Србијом, где људе који су у Аустрији добили негативан одговор (на захтев за азил) и морају да напусте земљу - али њихове државе не желе да их приме назад – шаљемо у једну другу земљу, наиме Србију, како би се успоставила разлика да ли неко овде (у Аустрији) може бити легално или не.“

Тачно је тако рекао Херберт Кикл у емисији „У центру“ аустријског јавног сервиса ОРФ2 крајем септембра прошле године.

Политичар Слободарске партије Аустрије је до маја био министар унутрашњих послова, док због афере „Ибица“ није пукла влада Слободараца и Аустријске народне партије старог-новог канцелара Себастијана Курца.

Само седам дана после поменуте емисије су у Аустрији одржани избори који су Курцу донели коалицију са Зеленима. Слободарце су бирачи послали у опозицију те је Кикл сада шеф посланичког клуба.

Реченицу о наводном уговору са Србијом је аустријска јавност малтене пречула премда није баш да сваког дана министар најављује депортације миграната у земље одакле ови не потичу. Дакле да рецимо неки држављанин Алжира, који у Аустрији нема право на азил, а родна земља одбија да га прихвати – буде враћен у Србију којом је само прошао?

Реченица се зато добро чула у Београду, превасходно у опозиционим круговима. Они су у “уговору” који је Кикл поменуо нашли разлога да нападну власт у Србији.

Власт у Београду ћути

Лидер Двери Бошко Обрадовић неколико пута је упитао ко је потписао такав уговор у име Србије и да ли то значи да Србија постаје „центар за мигранте на Балкану“.

“Постоји оправдана бојазан да је власт прихватила низ уговора са западноевропским државама према којима ће они мигранти који у њиховим државама не могу да добију азил, а посебно они који су учинили различита кривична дела, бити враћени у Србију према нашем закону о реадмисији“, каже Обрадовић.

“Наша власт никада на изборима или референдуму није питала грађане Србије да ли је ово за њих прихватљиво”.

На питање зашто би власт Српске напредне странке прихватала мигранте који негде другде нису били добродошли, Обрадовић каже: “Имам утисак да је то део концесије коју је наша власт спремна да плати да би добила подршку западних центара моћи за опстанак на власти”.

Одговоре надлежних није до сада добио ни Обрадовић, али ни покрет “Доста је било” који је, како су саопштили, још почетком октобра прошле године званично тражио од председнице Скупштине Маје Гојковић да им достави уговор о враћању миграната из Аустрије у Србију.

“Чињеница да посланици ДЈБ још нису добили никакав одговор на ово питање иако је прошао законски рок од 15 дана недвосмислено потврђује да Влада Србије склапа тајне уговоре са земљама-чланицама ЕУ о питањима од великог јавног значаја, одбијајући да јавност упозна са њиховим садржајем“, саопштио је покрет у новембру.

Из српског Министарства унутрашњих послова на упит није стигао никакав одговор.

Основа је Споразум из 2003. године?

Да ли фамозни уговор уопште постоји? Или је све била предизборна говоранција Херберта Кикла чија се странка противи прихватању избеглица и тиме покушава да придобије бираче? Истина је можда негде између.

У посланичком клубу Слободараца тврде да су у време Кикловог министровања „вођени одговарајући преговори на чиновничком нивоу, и са Србијом је испреговаран уговор о пријему најпре око 200 особа“. У питању су, додају, одбијени тражиоци азила који су на путу ка Аустрији прошли кроз Србију.

„Уговор је у сваком случају испреговаран до краја и, према нашим информацијама, обе стране су га потписале на нивоу чиновника. Није нам познато да ли се наставило са тим пројектом након што је Херберт Кикл престао да обавља дужност министра односно да ли се тиме бави актуелна црно-зелена Влада“, стоји у одговору.

У аустријском Министарству унутрашњих послова нису хтели ни да потврде ни да демантују ту информацију.

“Чињеница је да на радном нивоу са трећим државама (онима ван ЕУ) постоје бројни споразуми, договори и слично, који уопште омогућавају уређену сарадњу са трећим државама“, стоји у одговору.

Из одговора се може закључити да уговор о којем прича Кикл – ако заиста постоји – представља радни споразум на основу Споразума Државне заједнице Србије и Црне Горе са Аустријом који је потписан у јуну 2003. године и регулише „враћање и прихватање лица са нелегалним боравком“. Тај споразум је још на снази, а баштини га Србија као правна наследница СЦГ.

У другом поглављу споразума стоји да Аустрија и Србија једна од друге могу да затраже („поднесу замолницу“) преузимање држављана трећих земаља или људи без држављанства „ако се докаже или учини веродостојним“ да су ти људи претходно боравили или прешли преко територије друге потписнице. Дакле, у теорији, Аустрија може да тражи од Србије да прими оног теоретског Алжирца који нема право да борави у Аустрији, ако се докаже да је тај прошао Балканском рутом преко Србије.

Правило има низ изузетака: не односи се на држављане земаља који имају границу са земљом који би да их се реши, не односи се на оне који су у земљу ушли са уредном визом или добили избеглички статус, а ни на оне који у једној од две земље бораве већ дуже од годину дана.

Такође, Беч би морао да поименце наведе кога би да пошаље у Србију – можда, како тврди Кикл, двестотинак људи одједном – али онда Београд има три седмице да одговори на „замолницу“. Србија, дакле, према споразуму из 2003. није дужна да аутоматски прима одбијене тражиоце азила из Аустрије који нису српски држављани.

Нејасна статистика

“Једини циљ Херберта Кикла је био и остао да заобиђе међународне обавезе Аустрије кроз дубиозне споразуме са трећим државама и да се тако измакне од одговорности“, каже Лукас Галајтнер-Герц, стручњак за питања азила из једне организације која се залаже за права избеглица.  

Може се претпоставити, додаје он, да је Кикл покушавао, можда и успео, да депортује људе у Србију на темељу споразума који нису познати јавности.

“То је крајње спорно са становишта људских права и отвара многа питања: шта је садржај споразума? Да ли је он супротан међународним обавезама Аустрије? Како би Аустрија осигурала да ће ови људи у Србији бити достојанствено третирани?“

Из статистике коју објављује аустријски Савезни завод за странце и азил не може се закључити да ли је Беч последњих година, од почетка великог избегличког таласа, у Србију уопште враћао некога ко није српски држављанин. Тако је 2016, када су стотине хиљада људи преко Балкана хрлиле ка западној Европи, из Аустрије преко 10.000 људи депортовано или су пак добровољно отишли под претњом депортацијом.

На том списку било је највише држављана Ирака (1.565), Авганистана (1.094), Ирана (687), Србије (682) и Нигерије (610). Међутим нема података у које су земље људи враћани. Из Министарства унутрашњих послова у Бечу тврде да је то тако због „заштите личних података“.

У круговима аустријских бораца за права избеглица кажу да је тај изговор будаласт јер ни на који начин личне податке не угрожава уколико се наведу бројке колико је чијих држављана депортовано у коју земљу. Један број парламентараца у Аустрији спрема детаљан упит Влади у којој ће тражити одговоре – између осталог и о Кикловом „уговору“ са Србијом.

Када посланички упит буде предат, аустријска Влада има два месеца да на њега одговори. Једно је сигурно – за разлику од српске Владе која игнорише упите опозиције, влада у Бечу ће некакве одговоре послати. Остаје да се види какве.

Прочитајте ОВДЕ шта је Александар Вулин рекао о сарадњи са Кином и Русијом.

Извор: Дојче веле