Трифуновић је пре годину дана на Скупштини изабран на председника ПСГ.
“Као и штошта у мом досадашњем животу, био је то скок у бездан. Петнаест дана пре тога, од кандидатуре до скупштине, обављао сам бескрајне разговоре са самим собом, будио се у зноју, питао се да ли ће мој дивни и лагодни живот икада више бити диван и лагодан, да ли сам га уласком у ово блато, свакако из вишег циља, заувек упропастио.
Више пута бих се пробудио у четири ујутро, хотевши да назовем људе из ПСГ и кажем им: не могу ја ово, нађите другог. Иако је кандидатура била апсолутно моја идеја. Преломило је то што више волим да се кајем због ствари које сам урадио, него због ствари које нисам урадио. Преломило је то што бих се до краја живота питао: а како би изгледало да сам ушао у то политичко живо блато које ми је ионако и као грађанину дошло до уста и давило ме. Како би изгледало, а имао сам моћ и шансу да се лично изборим за промену о којој сам толико кукао, уместо да је препустим другима и онда имам вечни изговор да су ти други криви што се ништа променило није. Преломило је и то што, ко хоће-нађе начин, ко неће-нађе изговор”, навео је Трифуновић за званичан сајт ПСГ.
“После 29 година истог зла, дављења моје драге мајке Србије у живо блато, са истим Вучићима и истим Дачићима који нам се са својим партнерима у овом злочину, смеју у лице, чинило ми се да је сваки изговор бедан. Плашило ме је то што, осим што ми је мајка цео живот говорила да је политика курва и да о тој курви нисам знао ништа, плашило ме је то да бих могао да се утопим у то сивило, и сам постанем курва. Постанем један од њих. Срећом, моја мајка је имала и другу изреку: не мере се стар Влах потурчит’. Решио сам да је најбоље да у том курвању, посегнем за јединим оружјем које би ме могло спасити, а то моћно оружје се зове ИСТИНА.
Истину говорити увек и свуда, кад нешто не знаш, лепо кажеш да не знаш, помно слушаш, сигурно ћеш понешто научити и никад не испуштај из руке тај мач на коме је уклесано-ИСТИНА. Кад засереш, а брз си и плаховит, извини се, подигни крагну и настави да корачаш. Седам пута падни, осам пута устани, како вели самурајски Бушидо кодекс. Такође, примај извињења”, навео је лидер ПСГ.
Он је истакао да и даље одговара на питање зашто је ушао у политику.
“Много људи ме и данас пита: Шта ће ти то? На почетку сам подробно одговарао, износио аргументацију, говорио: како не видите да се труде да нам огаде ту стару курву од политике, ако не узмемо сами судбину у своје руке, нико нам живи неће помоћи, остаће само људски талог и шљам да се њоме бави. Да се нама бави. Ако се ми не будемо изборили, нико се неће изборити за нас”. Данас више ништа не објашњавам, само кажем: ако ти до сада није јасно, онда не вреди ни да ти објашњавам”, навео је Трифуновић.
Он каже да су неки блиски људи престали да му се јављају.
“Један број мени наизглед блиских људи, презрео ме је због овог корака. Као да сам почео да шверцујем оружје. Неки су престали да ми се јављају, што из презира, неки Бога ми и из страха. Тај страх ме је још више иритирао и додатно мотивисао. Најмање желим да моја Србија буде земља страха. За почетак је требало прескочити сопствени страх. Да би он, та илузија, а страх је увек илузија-нестао, било је потребно што рече Милорад Павић:”Јахати у сусрет своме страху.”
На крају крајева, политички покрет коме председаваш, зове се Покрет слободних грађана.
Нема слободе тамо где има страха.
Нема грађанина, тамо где нема достојанства.
Нема покрета, тамо где избегаваш да учиниш нешто што можеш”, написао је Трифуновић.
Познати глумац је рекао да је изненађен што није добио подршку од колега и пријатеља.
“Фалила ми је та подршка. Она је постојала спорадично, ту и тамо. Не могу да им замерим, ваљда су и они били збуњени овим мојим потезом. Знали су да нисам алав на паре, досад им нисам личио на некаквог каријеристу, славе ми више не треба… Видим, лепо ме гледају и не знају шта да мисле. Ужасно ме је нервирало што не виде виши циљ и потребу. Али нисам улазио у расправе. Мој цео животни пут се углавном састојао од ствари које сам радио, а околина их није одобравала, чак и гласно цоктала.
Подршку коју сам очекивао од блиских и познатих ми људи, добијао сам неочекивано од непознатих. Када би ми на улици пришла старија госпођа и рекла: “Сине, морам да те пољубим” или у ноћном клубу загрлио неки клинац са речима: ”Хвала ти за све што радиш за нас”, добијао бих невиђену снагу. И обавезу! Да морам да истрајем! И хвала им на томе.
Изгубио сам дакле неке пријатеље, и стекао неке нове. Тамо у Покрету, чекали су ме неки људи које нисам познавао. Нису били из мог света, из моје комфорт зоне. Ко су ти људи? Какви су им циљеви? Шта им је у глави и на срцу? Да ли су подла каријеристичка говна или су из неког личног интереса и промоције овде или и они имају виши циљ? Осећао сам се као ђак који је променио школу и дошао у нови разред. А из претходне су га избацили, на лошем је гласу и сви из новог одељења то знају, а морају да га прихвате. Нема назад. Ситуација, у којој сам једном, пре много година, такође био. Нема нам друге, ваља нам заврнути рукаве, радити посао који још успут и мора да се учи, а упознаваћемо се успут, има времена. И никад се, ни једног тренутка, нисам покајао што сам ушао у све ово”, поручио је Трифуновић.
Он је потом објаснио страначким колегама зашто је преузео место председника ПСГ.
“Прво што сам им рекао да ми морају омогућити да радим свој посао. Осим што је тај посао мој идентитет, увек сам се питао како то ниједан политичар нема занимање. Како то одједном сви уђу у политику и животни стандард им се дигне пута двеста, а не раде ништа. И то је ваљало променити. У том упознавању, неки су разочарали, неке сам ја разочарао, гро људи који су остали, у ових дугих, предугих годину дана, постали су моји пријатељи и фамилија. Дивим им се како су ме трпели у неким ситуацијама и вечно сам им захвалан због тога. Знао сам такође да у послу који се зове направити озбиљну организацију, нема места болећивости и емоцијама: неки људи који су идеални као друштво у кафани, нису за неке ствари и обрнуто: неки који савршено раде дате им послове, нису друштво за кафану. Неки су срећом и једно и друго.
Но, то је најмање битно; нисмо овде да би се дружили. Овде смо да би стварали. То стварање земље и државе у каквој желимо да живимо, захтева много рада, учења и одрицања. И да вам кажем, није та политика неки баук. Поготово кад носите у руци мач на коме је ковач уклесао реч ИСТИНА. И када наравно, знате шта вам је циљ. Као што рече Вељко Петровић у уводним стиховима песме Верујте Прво:
“Прво је: сваки нек зна шта хоће
О маглу копља никад се не ломе.”
А знамо шта хоћемо: Да изградимо лепу, насмејану и срећну Србију! Из које млади не беже. У којој има места и посла за све. Србију која се поноси између осталог и својим разликама и својом шареноликошћу. Србију која се смеје. Србију у којој се не мрзи. Србију у којој је народ образован и духовит. Леп и насмејан”, навео је Трифуновић.
Он је за крај поручио да није “месија”.
“Ја нисам месија који ће нас у такву Србију одвести или учинити магију да се сви у њој таквој, једног јутра пробудимо. Ја сам само, што рече један од тих мојих бивших пријатеља који ме је презрео због уласка у политику: Мудрац који шије одело код кројача”, написао је Трифуновић и позвао све који желе да се учлане у Покрет слободних грађана.
Прочитајте ОВДЕ шта је Драган Ђилас написао америчком амбасадору у Београду.
Извор: Правда
