Пише: Cynthia Chung
Чини се да већина у свету има утисак да је та деструктивна судбина у рукама једне особе. Сасвим је нормално да, у таквим кризним временима, покушавамо да анализирамо и предвиђамо мисли и мотиве само те једне особе. Атентат на генерала Касем Сулејманија, истинског хероја својих сународника и несумњиво кључне личности у борби против тероризма у југозападној Азији, био је страшан злочин, грозна провокација. Требало је да изазове апоплектички жар, требало је да натера нас који желимо мир, да изгубимо разум. И зато, управо то не би требало да урадимо.
Стога, пре него што нађемо чврсте основе за стајалиште о данашњој ситуацији, прво морамо имати разумевање шта је узроковало да Сједињене Државе уђу у бескрајну кампању промене режима после Другог светског рата.
Прављење унутрашњих потеза у сенци
Занимљиво је да ће 2. септембра 1945. године, на исти дан када се завршио Други светски рат, Хо Ши Мин објавити независност Индокине. Тог дана, када се завршио један од најразорнијих ратова који се икада догодио у историји, најављен је још један дуги рат.
Черчил ће објавити своју „гвоздену завесу“ против комунизма 5. марта 1946, након чега неће бити повратка. Свету је преостало свега шест месеци да се опорави пре него што се упусти у још један страшан рат, осим Француза, који ће кренут у рат против противника Вијетмина у Француској Индокини, само неколико дана након завршетка Другог светског рата.
Током велике реорганизације америчке владе и њеног страног обавештајног бироа на почетку Трумановог, де факто председавања, подсетимо се да је било покушаја војног пуча, који је генерал Батлер изложио у јавном обраћању 1933. године, против председништва ФДР-а које је тек постављено те године. Могло би се рећи да је у сенци постојало изразито негодовање о томе како ће Рузвелт организовати владу.
Један кључни елемент те реорганизације под Труманом било је уклањање претходно постојећег бироа обавештајне службе који је формирао ФДР, Канцеларије за стратешке услуге (ОСС) 20. септембра 1945., само две седмице након што је Други светски рат званично проглашен завршеним. ОСС је званично заменила ЦИА 18. септембра 1947, наком две године америчких обавештајних операција и унутрашњих премештања шаховских фигура у сенци.
Поред тога, де факто ће председник Труман 18. октобра 1947. установити и Савет за националну безбедност Сједињених Држава, истог дана када је основао ЦИА. То је био савет чија је планирана функција била да служи као главна председникова рука за координацију националне безбедности, спољне политике и политике међу различитим владиним агенцијама.
Наслеђивање тајних ратова
20.јануара 1961. Џон Ф. Кенеди инаугурисан је за председника Сједињених Држава. Поред наслеђивања одговорности за добробит земље и њеног народа, он је требало да наследи и тајни рат са комунистичком Кубом којим је управљала ЦИА.
Кенеди од почетка није био обожаван од стране ЦИА-е и одређених људи из Пентагона, знали су његов став када је у питању спољна политика и да се то налази у директном сукобу са оним на чему су радили скоро 15 година.
Кенеди је наследио тајну операцију ЦИА-е против Кубе, коју је ЦИА тихо надоградила од одобрења Ајзенхауерове администрације у марту 1960. године за скромни програм подршке кубанском егзилу у виду 3.000 војника за инвазију, непосредно пре него што је Кенеди ступио на дужност.
Ово је била огромна промена у плановима коју није донео ни председник Ајзенхауер, нити председник Кенеди, већ страни обавештајни биро који никада није био подвргнут изборима или осудом народа. То показује ниво непријатељства с којим се Кенеди сусрео чим је ступио на функцију, као и ограничења председникове моћи када нема подршку ових обавештајних и војних делова.
У року од три месеца од почетка Кенедијевог мандата, заказана је Операција у Заливу свиња (од 17. до 20. априла 1961.). Како популарна ревизионистичка историја наводи; Кенеди је одбио да обезбеди ваздушно покривање прогнане кубанске бригаде, а копнена инвазија била је огроман неуспех и пресудна победа за Кастрову Кубу.
То је заиста била срамота за председника Кенедија који је морао да преузме јавну одговорност за неуспех. Била је то срамота јер, да није преузео јавну одговорност, морао би да објасни прави разлог зашто није успео. Да су ЦИА и војска били против њега и да он није имао контролу над њима. Да је Кенеди признао тако нешто, изгубио би сав кредибилитет као председник у својој земљи и иностранству, и ставио би народ Сједињених Држава у непосредну опасност усред хладног рата.
Оно што се заиста десило је да је дошло до отказивања суштинског бомбардовања од стране кубанске прогнане бригаде из Никарагве, којим би се уништила последња три Кастрова борбена авиона. Овај ваздушни напад наручио је сам Кенеди. Он је увек био против америчке инвазије на Куби, а нападање последњих Кастрових авиона од стране кубанске прогнане бригаде ограничило би Кастрове претње, без директне америчке подршке операције промене режима у Куби. То је у потпуности у супротности с ЦИА-иним планом за Кубу.
Кенедијево наређење о ваздушном нападу на Кастрове авионе отказао је специјални помоћник за питања националне безбедности Мекџорџ Банди, четири сата пре него што су Б-26 изгнаничке бригаде требали да полете из Никарагве, а Кенеди није донео ту одлуку. Поред тога, шеф Централне обавештајне службе Ален Далес, човек задужен за операцију “Залив свиња”, на дан слетања је изненађујуће био ван земље.
Управо он, чеф ЦИА-Е Ален Далес био је укључен у формулисање закључка да је Залив свиња неуспех због интервенције ЦИА-е у председникове наредбе. То је омогућило да Кенеди 28. јуна 1961. изда Меморандум о националној безбедности № 55 којим је започео процес промене одговорности са ЦИА на Заједничке шефове штаба.
Кенеди је изнудио оставку директора ЦИА-е Алена Далеса, заменика директора за планове ЦИА-е Ричарда М. Бисела млађег и заменика директора ЦИА-е Чарлс Кабела.
Октобра 1962. године, Кенеди је обавештен да Куба има офанзивне совјетске ракете 90 миља од америчких обала. Совјетски бродови с више ракета били су на путу према Куби, али су се окренули у последњем тренутку. Почеле су гласине да је Кенеди прекинуо тајни договор с руским премијером Хрушчовим, а то је да САД неће извршити инвазију на Кубу ако Совјети повуку своје пројектиле.
НСАМ # 263, који је Кенеди помно надгледао, објављен је 11. октобра 1963. године и изнео је политичку одлуку „да се повуче 1.000 војног особља [из Вијетнама] до краја 1963. године“ и даље изјавио да би „Требало да се повуче највец́и део америчког особља (укључујући ЦИА и војску) до 1965. године. Кенеди је победио у игри, а с њим и амерички народ.
Кенеди је брутално убијен само месец дана касније, 22. новембра 1963. Његову смрт не треба схватити само као трагични губитак, већ што је још важније, требало би је прихватити и као успешан војни пуч што је и представљала. ЦИА је показала колико је далеко спремна да иде уколико јој се неки председник успротиви.
Пуна четири дана након Кенедијевог убиства, 26. новембра 1963., председник Џонсон де факто је потписао НСАМ # 273 да би започео промену Кенедијеве политике под # 263, а 4. марта 1964. године, Џонсон је потписао НСАМ # 288 који је означио потпуну ескалацију рата у Вијетнаму и укључио 2.709.918 Американаца који су директно служили у Вијетнаму, а 9.087.000 људи је служило у америчким оружаним снагама у овом периоду.
Рат у Вијетнаму, или тачније Индокинески рат, трајао је још 12 година након Кенедијеве смрти, а за Американце ће трајати укупно 20 година.
Следећи велики, бесконачни рат, који ће уклључити читав свет, почеће пуном паром 11. септембра 2001. под смешним називом Рат против тероризма, који је у основи још једна гвоздена завеса, наставак 74 године Хладног рата. Рат који није замишљен да се оконча све док се не изврше крајње промене режима и свет не види пропаст Русије и Кине. Ирак је био предодређен за инвазију много пре нејасног Заливског рата 1990. године, па чак и пре него што су Садама Хусеина Американци подржали у ирачко-иранском рату 1980-их. Иран је већ претрпео промену режима коју је подржала ЦИА 1979. године.
ЦИА и америчка војска су много пре схватиле да свргавање суверенитета у Ираку, Либији, Сирији и Ирану треба да се догоди пре него што би Русија и Кина могле да преузму власт. Такве ратне тактике биле су формулисане након три деценије контра-побуне против ЦИА-е, подстакнуте “комунистичком побуном” Индокине.
Бивши заменик директора ЦИА-е (2010-2013) Мајкл Морел, који је подржавао Хилари Клинтон током председничке изборне кампање и оштри противник Трампа, рекао је у интервјуу 2016. године да би Руси и Иранци у Сирији требали тајно да се убијају како би „платили цену“.
Стога, када дође до напада беспилотне летелице на иранског генерала, чак иако председник САД-а преузме осговорност, не бисмо тако брзо требали да поверујемо да је то заиста истина. Баш као што не бисмо требали да узимамо изјаве председника Роханија, да прихвата одговорност за обарање украјинског авиона са 176 цивила, здраво за готово.
Дакле, никога у свету у овом тренутку не би требало да изненади то што ЦИА није одана ниједној земљи. И тешко је очекивати да је председник, који је активно нападнут са свих страна у својој земљи, у стању да прогласи ЦИА-у одговорном за своје прошле и будуће злочине.
Турска почела са пребацивањем џихадиста из Асадове земље у Либију! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
