Пише: Михаило Меденица
Баш су такви као ти пребили на мртво име кад се љутнуо што спроводе стоку у морачку цркву. Знаш ли колико му је година било, фукаро? Тек што је дорастао да дохвати најниже гране зове…
Дете, ћутљиво, послушно, верујуће, вазда твојим комесарима криво за све, дете… Баба га, кажу, није познала од батина! Није плакао када је дошла по њега. Нису му дозволили да спере крв са себе. Дете…Није дало на цркву у којој је крштен. У којој му је отац крштен, ђед, прађед…
Крштавани у Морачи, копани… Не знам, ни Момчило мој не зна где, мало је мушких глава из наше куће покопано на заветноме гробљу више Црквина. Пострадали за српство и свету Српску православну цркву, сви до једнога- кости им… Негде под туђим ливадама, туђи косци, туђи откоси, туђи навиљци над њима… Хтели су да убију Бога у детету, оца већ јесу, Бога није дао, оца није могао да скрије тако дубоко у себи… Вазда су он и остала четничка деца била крива за све. Тукло га је зло теби налик но никад заплакао није. Никад до Бога у њему стигли нису.
Дете, једва прерасло чобански штап, а толико збега за Господа у њему… Никда заплакао није ни касније. Дете планине, планина љута и штедљива на свему, деца као и планина. Наштедео се суза мој Момчило, битанго, за три Мораче а мука се намучио за читаву планину и шта се неба насуче на њој приде.
Вазда четничко дете, вазда преблизу цркви, вазда Србин више него што је злу теби налик ваљало, вазда премало крвав и модар… И вазда тврд, ћутљив, штедљив на свему без у веру у Господа! Да је заплакао злу теби налик знали би да су убили Бога у њему, али… Оца је прежалио, Господа не би, дете а све иконостаси у њему.
Нећу ти ни ја прежалити његове сузе, ђавољи накоту, веруј! Не, кунем ти се! Не памтим да је заплакао, не као ове ноћи, Ђукановићу, проклетниче! Стужило се све у њему, оно дете дорасло до зове у старцу од осамдесет и осам лета. Мало се чега више јасно сећа, притисла је болест, године се ко планина навалиле на Момчила мог, поштапају се једно о друго и пате.
Никада ти опростити нећу, бизо, што га ниса смео погледати у очи, нисам знао како, никад их нисам видео сузне, не знам како да гледам у њих, где Момчила мог да нађем у њима..?
– Шта нам то чини, сине?! Опет хоће име да нам затру…- нисам га смео погледати, спустио сам му главу на раме као што је он чинио мени кад ме какве муке стигну и пољубио белу косу. Бељу од снега што с јесени завеје планину до смираја пролећа. Рано је оседео од свих јада, још као момак, но заплакао није.- Ништа, тата, што нећемо издржати, баш ништа, не секирај се! Не могу ништа Србину, толико је збега за Господа у нама…- не знам дал ме је чуо, одлута мученик мој, болест се поиграва са њим…
Где си сузе старцу натерао- ту си пао, Ђукановићу, јадо! Где је Момчило мој заплако- ти ћеш заридати! Он тужи тебе, будало, баш као што ћеш и ти ридати за собом, јер ко је огњем на кандило пошао себе је спалио! Ни тад нисте убили Бога у њему, нећете ни сад у нама! Нећете никада, јер кичме да нам сломите, фукаре, о Бога се ослањамо, запамтите то, некрсти!
Ако шта памтим да је вазда тата говорио брату и мени, јесте: “Вода све опере до црна образа”, па нема тог црнила којим можеш запретити да се образа одрекнемо! Нема, образ је Србинов иконописан, бедо! Куд год погледаш видећеш иконе, безумниче, еј…
Да те немам због чега другог презрети- презрећу те због очевих суза! Три Мораче сте уставили у њему, велику нам је воду оставио у завет, дављениче… Ђедовима гроба не знам али знам за шта су пострадали, а то су гробови понајвећи- усуди се да удариш на њих!
П. С. Све што имамо у Црној Гори оставићемо светој Српској православној цркви, све до задње стопе! Шта ћеш тада, ђаволе, шта ћеш чинити кад још многи то учине, а хоће, веруј?! У кој ћеш ти збег, аветињо, кад читава Црна Гора постане метох?! Где ћеш по Божијем кад си Бога хтео убити, а кандила ти огњеве згасла..?] Да ти је душе бил знао куда ћеш с њом кад ће те и пакао презрети?!
У рату убија ко први удари! Више о томе ОВДЕ.
Извор: in4s.net
