Српско певачко друштво "Јединство" у Котору, основано 1839, вероватно је најстарије српско певачко друштво које данас постоји, или Српско певачко друштво "Братство" у Пљевљима основано 1889. године... Народ у Црној Гори, готово интуитивно вођен историјским искуством, осећа опасност и намере унутрашњих и спољних сила које стоје иза тога.
Славенко Терзић, историчар, дописни члан САНУ, доскорашњи амбасадор Србије у Русији, рођени Пљевљак, овако коментарише актуелне догађаје у Црној Гори, где је, након усвајања Закона о слободи вероисповести, атмосфера доведена до усијања.
“Оно што се дешава данас у Црној Гори није природно. Противно је здравом разуму и није у интересу саме Црне Горе. Пројекат стварања новог идентитета Црне Горе, заснован на насилном однарођавању српског народа у Црној Гори и супротстављен свему што је класична Црна Гора вековима била, у интересу је других међународних чинилаца чији је стари и лако препознатљиви циљ коришћење Црне Горе ради опкољавања Србије и фрагментаризације српског народа и његове националне свести.
Како смо дошли до тога да се у Црној Гори, која је била српска држава, Срби и њихова црква прогањају као најљући непријатељи?
- Проблем права српског народа у Црној Гори и Српске православне цркве траје дуго, иако је јавно ескалирао последњих година. На први поглед изгледа апсурдно да се проблем права Срба отвара у држави која је деценијама у српском народу носила ореол "српске Спарте". За време постојања независне Црне Горе до 1918. године никоме никада у Црној Гори није пало на памет да су Црногорци нешто друго него део српског народа који живи у Црној Гори.
И везе двеју држава су увек биле дубоке...
- Велики делови данашње Црне Горе, поред четири старе црногорске нахије, носе различите регионалне српске традиције - Боке, Старе Херцеговине и Старе Рашке манастири у њима, готово сви, настали су пре него што су ове области припале Црној Гори. Дакле, реч је о једном народу који је у 19. веку имао две националне државе (као што су их Немци и други народи имали на десетине) и њихово уједињење 1918. године био је логичан процес обједињавања народа по европским узорима.
И кретања становника говоре да је реч о једном народу...
- Стара Црна Гора и Стара Херцеговина су биле изворишта сталног досељавања Срба у Кнежевину, а потом у Краљевину Србију, као и пре тога. Сетимо се да су преци Илије Гарашанина Бошковићи из Бјелопавлића, да су преци Живојина Мишића Каљевићи из Тепаца, у кањону Таре, да су преци Младена Миловановића Церовићи из Тушине, Караџићи из Петнице, преци Јована Цвијића Спасојевићи из Језера, испод Дурмитора... Ови и безброј других примера говоре да је реч о једном народу, једној традицији, истим историјским сећањима и вредностима, а да не говорим о најмање 300.000, а можда и пола милиона држављана данашње Црне Горе који у првој генерацији живе у Србији. И упркос томе говори се о "окупацији" Црне Горе и о "великосрпском агресивном програму".
Одакле то потиче?
- Главни творци пројекта су изван Црне Горе. У Црној Гори су извођачи.
Видимо који проблеми муче Црну Гору, а шта су главни проблеми у Србији?
- На међународном плану на првом месту је проблем очувања територијалне целовитости Србије, односно питање Косова и Метохије, као и покушај тог самопрокламованог дела наше територије да уђе у различите међународне организације. Води се велика дипломатска борба која је у последње време уродила плодомповлачењем признавања тзв. Косова и спречавањем њеног уласка у неке важне међународне организације.
А шта су проблеми на унутрашњем плану? Делите ли мишљење да су то наталитет и расељавање младих?
- Што се тиче унутрашњих питања, има их свакако више, а наталитет је међу првима. Демографско пражњење територија, чак и у централним деловима Србије, дугорочно је велики проблем. Решавање није једноставно и подразумева низ различитих мера. У вези са тим је и одлазак младих образованих људи из земље без изгледа за њихов већи или бржи повратак. За успешан развитак сваког друштва врло је важно имати развијене системе образовања и здравствене заштите. Мора да забрине опадање критеријума на многим нивоима образовања, и плима научних и универзитетских звања стечених не увек уобичајеним, редовним путем. Само здрава и образована друштва могу успешно ићи напред. Било би врло важно ако би интерес општег добра државе и друштва био изнад различитих ужих интереса. Снага једне државе почива и на различитим видовима друштвене и социјалне солидарности.
Као дугогодишњи амбасадор у Русији, били сте сведок великих политичких игара око Косова. Србија трпи огроман притисак да призна независност КиМ...
- Мој став је врло јасан: против сам било каквог признавања насилно отцепљеног дела наше територије, након вишедеценијског и може се рећи вишевековног етничког чишћења нашег народа. С једне стране, било би награђено дуготрајно насиље над нашим народом, а, с друге стране, поставља се питање где би био крај "крчмљењу" наше територије. Сетите се многих примера како неке старе европске државе одлучно бране хиљадама километара удаљене територије. А овде је реч о темељима не само српске државе и цркве него и српске цивилизације у целини.
И улазак Србије у ЕУ условљава се признавањем Косова...
- Условљавати улазак Србије у Европску унију признањем тзв. Косова је бескрупулозни политички безобразлук утемељен на схватању да смо ми народ другог реда и да оно што не важи за државе Европске уније мора да важи за нас. Из изјава многих чиновника који се шетају овим балканским простором вири недвосмислен неоколонијални политички менталитет. Европа као културни појам је више од два века била узор српским националним тежњама, о чему сведочи потпуна отвореност за идеје које су долазиле из развијенијих средина.
Што нам се није увек добрим враћало...
- Срби су упознали и друго лице Европе. Има пуно ствари у Европи које и данас могу бити узор кад је реч о стандардима унутрашње организације државе и друштва, али не мислим да од евроинтеграција треба правити нову религију. Не верујем да би се уласком у ЕУ, који је за Србију очигледно још увек далеко, отворила "врата раја". Цео тај пут ми изгледа доста трновит и неизвестан.
Како Русија гледа на евентуално чланство Србије у ЕУ? Из Брисела стижу и упозорења да је наша блиска веза са Русијом једна од препрека на европском путу.
- Русија се званично не противи уласку Србије у Европску унију, с тим што упозорава да ће након евентуалног уласка Србије престати да важе неки билатерални споразуми, као на пример Споразум о слободној трговини. Не пратим детаљно све, како ви кажете, захтеве из Брисела према Србији у њеном односу према Русији. Отуда се често истиче да ће Србија бити дужна да све више усаглашава своју спољну политику са спољном политиком ЕУ, па тиме и према Русији. Тиме се отвара цела лепеза различитих уцењивања. С једне стране се тражи да се одрекнемо дела своје територије, а с друге стране да подржавамо често непријатељске кораке према Русији која нас доследно подржава у борби за очување територијалног интегритета.
Како би Русија реаговала на евентуално приближавање Србије НАТО?
- Став Русије по питању евентуалног уласка Србије у НАТО је врло јасан и отворен: Русија је тврдо против таквог чланства. Након вишегодишњег ширења НАТО на Исток и доласка на руске границе, са очигледним агресивним намерама, улазак у такав војни савез био би у супротности са традиционално блиским односима Србије и Русије. Моћна пропаганда НАТО своје војностратегијско и војнополитичко опкољавање Русије правда наводном "руском опасношћу" и спречавањем "руског малигног утицаја". Ваљда има још доста света који није изгубио здрав разум и који не верује да је НАТО племенита добротворна хуманитарна организација.
Говорили сте својевремено о новој промени граница на Балкану у контексту решавања српског националног питања. Због чега је ово питање толико тешко решити?
- У 19. веку узор српском националном покрету су били покрети за италијанско и немачко уједињење. Политика великих сила према Србима и Балкану спречила је решавање српског питања по узору на европске националне покрете. На спољном плану у 19. и почетком 20. века главни противници су били Аустроугарска и Немачка, а на унутрашњем плану Комунистичка партија Југославије. Такође, веома је дискутабилна улога савезничких сила из оба светска рата, пре свега Велике Британије, чији су експерти сматрали да у југословенској држави треба спречити "доминацију српског фактора" као потенцијално увек могуће "продужене руке руског утицаја".
Готово политички клише...
- Да, и он траје до данас, иако су управо Срби међу свим народима Југоисточне Европе највише показивали тежњу за независношћу и самосталношћу у односу на политику великих сила. Илузија је да се стабилност Балкана може градити на распарчавању српског народа и протеривањима са његових вишевековних територија.
Опасне игре са “Великом Албанијом”
Колико је реално стварање "велике Албаније" и зашто Европа ћути док се пред њеним очима одвија овај процес?
- При садашњем стању ствари тај процес је увелико одмакао упркос томе што је свима јасно да се тиме угрожавају темељи стабилности Балкана. Европа не само што ћути, него то и подстиче и на многе начине помаже. Мусолинијев министар спољних послова гроф Ћано је уочи Другог светског рата изјављивао да се стварањем "велике Албаније" рађа тврђава која ће неумољиво владати Балканом. Неке европске земље у духу своје политике историјског реванша желе ревизију резултата Првог балканског и оба светска рата. Са Истока у духу неоосманизма желе да поврате стари утицај. САД вероватно виде плацдарм за своје стратегијске продоре према Црном мору, Блиском и Средњем истоку. У сваком случају, врло опасна игра, са непредвидивим последицама.
Опрезно са регионалним повезивањем
Недавно је формиран "мали шенген", који је наишао на опречне коментаре, да је то "велика Албанија", "велика Србија", периферија Европе... Као историчар, како оцењујете ову врсту регионалне сарадње?
- Тешко ми је у овом тренутку да разумем смисао и домете тзв. малог шенгена. Увек ми је била блиска идеја "Балкан балканским народима", чији је родоначелник била управо Србија шездесетих година 19. века на челу са кнезом Михаилом, Гарашанином и Јованом Ристићем. Нешто касније инсистирало се на идеји независности Балкана. Данас ми се чини да смо од тих великих мисли даље него икада у прошлости. У начелу, слободан проток људи, идеја, робе и капитала треба подржати, али у овом тренутку под тим девизама може се кретати много тога што није добро за Србију. Сурова реалност и великоалбански пројекат стварања етнички чисте државе на територијама суседних земаља упућују на врло опрезно прихватање таквог концепта.
Прочитајте ОВДЕ шта је Ивица Дачић поручио Црногорцима.
Извор: Вечерње новости
