Његова Светост указује на пример Јевреја који су већ 2.000 година расути по свету. Јевреји знају много језика тамо где живе, али чувају и негују свој језик. На њих, каже његова светост, треба да се угледамо у том погледу.
– То је најбољи доказ припадања једној култури, народу. Ми нисмо глуп народ. Ја сам био у Призрену, наша деца на улици науче поред српског и турски и шиптарски језик. Пословица народна каже – колико човек зна језика толико и вреди. Многи су отишли да зараде и да се врате, али деца која се у расејању рађају мисле друкчије. Имам пријатеља из Аустралије, неки Дуја, врло успешан човек. Створио је врло велико богатство, има дом врло велики, палату. Ја му кажем, Дујо, оставите ово, продајте, дођите у Београд или неки други град у Србији, отворите неко предузеће да лепо живите у отаџбини. Вели ми: о томе сањам, али деца ни да помисле о томе. Дакле, наша порука је, они који су отишли да се врате у своју отаџбину, да тиме што су зарадили тамо допринесу овде, да нешто подигну да би могли да живе и да оставе у наслеђе нешто своме народу и својој отаџбини. А већ они који силом прилика остају тамо у расејању, нека чувају своју веру и језик, то је основна ствар. Да знају ко су и шта су и каквог су порекла.
Идући у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику упућујемо Вам у име свих читалаца: Ваша Светости, Мир Божји, Христос се роди. – Ваистину се роди.
Шта бисмо као друштво могли и требало да учинимо да младе људе подстичемо на останак у својој земљи, како у Србији тако и у БиХ, односно Републици Српској?
– То је друга прилика и други проблем у коме данас живимо. Нажалост, жеља за лагодним животом, мимо труда и рада је присутна у нашем друштву и сви желе да без зноја и неког подвига дођу до комотног живота. Ми смо као народ прошли кроз велика искушења, велике невоље и велике трагедије, тако да смо у некој непрекидној изградњи и обнови какоматеријалној тако мало и духовној и физичкој, па су људи у комуникацији са светом у могућности да упознају живот у другим крајевима. Вероватно слушају о томе, а ту је и телевизија која помаже да се чује како се негде много боље живи него код нас. Нажалост доста њих одлази из своје отаџбине. Данас нас Срба има на свим континентима. Ја сам био уАмерици, Европи и у Аустралији, имао сам прилике да видим и оно што је добро и утешно за нас, а то је да нису заборавили на цркву. Језик, нажалост, врло брзо заборављају, како они који су тамо отишли, тако поготову они који су тамо рођени. Не уче, мало или слабо уче, али су цркве у највећој мери пуне. Кажем то је добро и то нас радује, али нас мало тужи, туга нам је, што ће тај свет, бројни наш свет остати тамо.
Божић се доживљава као породични празник, а очевидно је да је у нашем друштво породица у кризи што се одражава и на општу демографску слику народа. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице?
– Читав свет нашег времена јесте у великој кризи. Кризи духовној, кризи моралној, кризи у ономе што је најбитније за човека. А породица је посебно у кризи. Вероватно су силе овога света усмерене са жељом и циљем да разбију породицу. Можемо казати оно што видимо да је данас
заиста породица разбијена. Не само заједница у породици, већ дух породични који је владао некада у нашој хришћанској култури данас је у превеликој кризи. Породица је прва школа духовног живота. Оно што се научи у породици то је богатство читавог живота. И оно што се не научи у породици то је недостатак читавог живота. Зато наша црква посебно гледа и инсистира на здравој хришћанској породици коју велики апостол Павле назива домаћом црквом. Дакле, све оно што се у цркви дешава то се појединачно дешава и нашој породици. Не тако давно, ја се сећам својих детињих дана, да су угледније породице знале за ред и поредак, ако не сваког дана, а оно бар уочи великих празника и недеље дешавала се божица. Иако су били неписмени, људи су се молили. Знали су Оче наш… То је била непрекидна молитва. Са том молитвом се одлазило у постељу, са молитвом се устајало из постеље и у породици је владао хришћански начин живота. Пре свега поштовали су се родитељи. Отац је био глава породице, он је слушан, поштован и он се трудио да пружи пример хришћанског живота. Тако да су се деца гледајући своје родитеље учила ономе што нису могла да науче на другим местима. Нажалост, данас је свака породица у кризи, подељена, раздвојена, деца су одвојена духовно од својих родитеља, много чиниоца васпитања се одвија ван породице. Школа, хвала Богу, не она из прошлог времена која је ширила хришћански начин живота, не може и не чини оно што би могла да чини. Добра је ствар што је наша држава увела веронауку и заиста је прилика да деца тим путем упознају или науче основне истине хришћанског живота. То можда данас родитељи нису у стању да чине, али зато Богу хвала и нашој држави што је схватила потребу и значај веронауке у школама, увела овај предмет и драго ми је што ће то имати ефекта.
Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека?
– Божић је свехришћански празник, свенародни празник, славе га сви хришћани тамо где се налазе. А сигурно се сви уочи празника и за празник налазе у својим домовима, па је то и празник наших домова. Божић је велики догађај од козмичког значаја. Рођење Христово је велика тајна за све људске разуме. Не само за људске разуме, тајна је и за анђеоске. Не само да смо се ми људи изненадили догађајем рођења Христовог, већ је то изненађење и за духовни свет, за анђеле, арханђеле и друге небеске силе, јер то да Господ узме тело људско и да се појави као човек међу људима тајна је коју је тешко схватити. Али, схватамо је љубављу Божјој према роду људскоме.
Господ је све нас створио као човека, као круну стварања и све промишља о својој творевини. А највише о човеку којем је дата слобода да бира путеве свог живота. Јер човек, наш праотац, у једном тренутку огрешио се о заповед Божју, навукао на себе грех, а преко себе и на сво своје потомство. Тако да је својим грехом и грехом потомака човек промашио онај пут који је Господ указао, а Господ није хтео да дозволи да човек увек и свагда залута са свог пута по промисли и љубави Божјој. Господ је одлучио да нама људима пошаље сина свог. Да би га човек примио, а да би га могао примити он је тражио и изабрао пут како би човек могао да општи са сином Божјим, Богом у телу. И син божји јавио се као човек у свему сличан нама. Дакле, то је један козмички догађај, можемо да кажемо најважнији који се десио под Сунцем, и отуда је Божић као такав темељ и основ свим другим празницима. Највећи празник по нашем веровању и по ономе што знамо јесте Васкрсење Христово, али васкрсење не би било да син Божји није дошао к нама. Зато је то један велики радостан празник за који се спремамо ми хришћани и у читавом свом животу размишљамо о томе и трудимо се да тај празник дочекамо као хришћани, ето путем поста који траје месец дана и у тим данима поста ми очекујемо долазак и радост разних светова рођења.
Ко треба да помогне да се људи одлуче на останак?
– Треба да учинимо сви ми, а црква може да допринесе и да учини преко својих верника. Ми смо земља мала у односу на велике силе овог света, али нашу земљу је Бог благословио многим даровима. Јесмо брдовити великим делом, али наша брда су плодна: воћем, виноградима, шумом, пашњацима и тако даље и омогућава да се ту добро живи. Нажалост, млађи свет жели живот без труда, без зноја. Када би се посветили раду, ономе што можемо, привреди, пољопривреди, сточарству, воћарству и осталоме можемо врло, врло лепо да живимо. Некако, рад нам није главна брига и неки желе на други начин да дођу до средстава за живот. Дакле, наша земља је у могућности да прехрани, ту никада сем у случају суша, кише и других појава није било лишавања, али када живимо нормалним животом ту се може добро радити и стећи добрих плодова.
Ви сте сведок тешких времена када је дело Цркве спутавала држава, а како сада како оцењујете њен однос?
– Искрено да кажем у оваквом стању ми нисмо одавно живели. Између цркве и државе влада хармонија, добар однос, трудимо се да свако ради свој посао. Држава ради свој посао и ми немамо проблема са њом. Ми смо веома благодарни што је држава увела веронауку у школе, ми смо благодарни држави што помаже обнављање наших светиња и што градимо нове тамо где их није било, поготово у градовима који су се проширили. Ту имамо малих проблема са плацевима и то је више ствар више са општинама, држава ту не прави проблем. Дакле, држава помаже и наше свештенике, не само православне већ све верске заједнице у Србији, тако да су наши односи и садашње стање достојни сваке похвале.
У последње време могу се чути иступи појединаца, чак и из црквене хијерархије, који у најмању руку збуњују верни народ. Колико је Црква јединствена у свом деловању?
– Део представника наше цркве има неко мишљење које ми не делимо, већ се они са неким критичарима постојеће државе не обазиру на оно што се дешава код нас. Богу хвала, овако се дижемо и духовно, али и материјално. Обнавља се држава, обнавља се народ, обнављају се
фабрике, привредне институције, полако се враћамо нормалном животу и начину живота тако да смо ту веома редовни. Критичари нека раде свој посао, али то је критика без основа. Стварно је тако као што мислим и као што сам рекао. Постоји неко мало нејединство, то све чини некаква политика која није наша него долази са стране и вероватно има људе који то прихватају и шире код нас. То представља мали проблем и за државу, јер они коче темпо живота који је прихваћен и присутан. Но, вероватно ће људи доћи до сазнања да је истина јасна и сваки онај који има имало памети, и очију и ушију, може да види и сам закључи какав став и мишљење треба да има о животу и стварности нашег друштва.
Свакако увек актуелно и најболније питање односи се на наш Јерусалим – Косово и Метохију. Шта нам као народу ваља чинити?
– Косово је велика рана нашег народа, наше историје и наше културе. Нажалост, Косово је окупирано, ја сам пре неколико месеци путовао за Пећку патријаршију и мене су два сата држали на граници и нису хтели да ме пусте. Ја нисам имао дозволу за улазак. Мени који сам Патријарх и коме је резиденција Пећка патријаршија и који сам 15 година живео на Косову и Метохији није било допуштено да уђем. Тек после неке интервенције надлежних пустили су ме. Тешко је стање, а најгоре је што нас нема тамо где нас је некад било у великом броју. Када сам први пут дошао у Призрен 1967. године тамо је било 16.000 Срба. Да не говоримо за Приштину, Пећ, Ђаковицу, Урошевац. Народ је протеран са Косова и Метохије и можда највећи пропуст нашег државног врха јесте што нису поставили као први услов свих разговора и преговора повратак народа на Косово и Метохију. Да им се куће које су спаљене, које су уништене, а имања разграбљена поврате, да би се народ вратио. То је само једна од неколико сеоба, тако да је данас Косово остало са веома малим бројем народа, па нек се боре.
Велика је игра око Косова. Има доста оних који желе да нам отму Косово. Оно што је комично и трагично јесте што траже да се одрекнемо Косова. Паметан човек не може да се одрекне своје куће и своје земље. То је наша светла земља са највећим светињама. То су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, и многе друге светиње, на стотине и стотине њих. Одувек су припадале српском народу, српској култури и историји. Данас, они који немају историју и своју културу траже да се ми одрекнемо своје културе. Видећемо, борба је велика, наш председник се јуначки бори да нађе најбоље решење за Косово и Метохију, видећемо како ће на крају све да се издешава.
Закон о верским заједницама које власти у Црној Гори настоје да наметну изазвао је велико незадовољство православног и других верујућих народа.
– Нажалост, Црна Гора, некада елитан део српског народа, ушла је у такав живот да негира своју историју. Велике су биле личности Црне Горе и народа српског, да поменемо поред Његоша и многе друге. Односи су увек били братски, један је то народ, али се нажалост умешала политика, знамо чија, знамо зашто, са жељом да Црну Гору одвоји од Србије. Оно што је најтрагичније, што се не може објаснити и оправдати је да је Црна Гора признала Косово Шиптарима и да учествује председник Црне Горе са другима на Косову у неким фазама. Тако да ми не можемо да објаснимо такав став и такав поглед Црногораца на Србију, на српски народ и историју. Ја се надам да је ово ипак један црни облачак који је наишао над Црну Гору, па ће он проћи, јер тамо народ неће дозволити да се изгуби српски траг у Црној Гори. То што чине са светињама то никад нико није чинио. И највећи непријатељи наши нису атаковали да уђу у манастире. Уосталом манастири и имовина припадају тамошњем народу. То нико не оспорава, као што су у Србији светиње нашег народа, наше државе. Шта они хоће тим само они то знају, вероватно да ослабе свест о српском пореклу и српском имену. Оно што још најтрагичније може да буде ако успеју, јесте да се исто примени сутра на Косову и Метохији. То је трагедија. Вероватно је то неко тако смислио. Надам се и молим се Богу као и сва наша Црква да они који воде Црну Гору, дођу к себи и да одустану од овога што смерају.
Актуелно питање тиче се и односа Цариградске патријаршије према новонасталој ситуацији у Украјини.
– Нажалост, десило се оно што се није још од 11. века (раздвајања православља и католичанства). Нажалост, и то тешку жалост, узрок таквом стању потиче од оних који треба да брину о јединству Цркве, а стварају нејединство, раздоре и свађе. Како ће се ово завршити не знамо, али се надам и уздам у Господа да ће сачувати једну саборну и апостолску цркву. И ту је присутна политика. Они који стварају нејединство вероватно то чине у име нечијих жеља и потреба да разједине православље које је јединствено. Патријарх цариградски нема власт над црквом, он је само први међу себи равнима и то на скупу на сабору. Што постоје жеље западне, ватиканске у Цариграду то је друго питање које не сме да пусти своје корене у нашем животу.
У години за нама прославили смо велики, значајан јубилеј, 800. годишњицу аутокефалности Цркве, а у овој се навршава пуних сто година од обнове Патријаршије. Да ли ћемо га прославити у завршеном и освештаном Храму Светог Саве.
– Имамо ту радост да прославимо осам векова аутокефалности наше цркве, један велики догађај, не само за цркву него и за нашу државу. Јер колико то има значаја за цркву, толико има и за државу која је такоше постала и самостална држава. Ми смо били најмоћнији, најснажнији онда када је постојала хармонија између државе и цркве. А та хармонија је почела од времена Светог Саве, када је он био на челу цркве као архиепископ, а његов брат краљ Србије тако да је црква радила свој посао, посвећивала народ, усађивала веру у њега, уводила дивне обичаје који су давали садржину живота и то је било најблагословеније време нашег народа.
Тај догађај смо прославили, а ако да Бог да узорно радимо на завршењу Храма Светог Саве, јер још има доста посла. Ми планирамо негде крајем септембра или почетком октобра да дочекамо тај дан, да освештамо Храм Светог Саве који ће бити понос не само нас, него целог православља, храм који ће бити духовни центар Београда, а тиме и Србије и надам се прослави. Уколико не стигнемо да завршимо, морамо да одложимо за следећу годину, али ћемо се трудити да то буде ипак на време.
Верујете ли да је испуњење овог народног свезавета, градње Храма Светог Саве, прекретница и путоказ за нову духовну надградњу која нам предстоји.
– Знате, када су цркву почели градити 70-тих година и када је тело цара Лазара пронето Србијом, то је био крупан догађај који је оставио великог трага са великим духовним позитивним последицама у нашем народу. Тако се надамо да ће и освећење Храма Светог Саве подигнути дух народа у Светосавље, јер је Свети Сава духовни отац српског народа. Храм ће бити један од дивнијих светских храмова, већ данас када долазе у Београд многи странци питају где је Храм Светог Саве, а како ће бити тек када заблиста. Мозаик који се ради доста кошта, али то је вредност која ће дуго трајати и биће нешто што ће обрадовати Београд, Србију и читав православни свет.
Како распоп Мираш провоцира Србе уочи Божића прочитајте ОВДЕ.
Извор: vesti-online. com
