Камерун – франкофона већина против англофоне мањине
Сукоб франкофоног и англофоног становништва ескалирао је 2016. године, када је влада забранила употребу енглеског језика у школама и судовима. Адвокати и учитељи су се побунили због "социјалне, економске и политичке маргинализације", а група наоружаних англофоних сепаратиста спалила је локалне школе како би показала да се неће повиновати репресији власти.
На улицама Камеруна су организовани протести на којима су демонстранти захтевали сецесију и стварање независне државе Амбазоније. Власт је оштро реаговала, па је за неколико месеци у суседну Нигерију је протерано око 30.000 људи с подручја Јужног Камеруна, расељено је више од 200.000 Камерунаца, а на стотине њих је убијено.
Док власт наводи да је реч о гушењу грађанског рата иако је већи део побијеног становништва био ненаоружан, сепаратисти тврде да влада спроводи геноцид, мада још не постоје конкретни докази о геноцидној намери званичника у престоници Јаундеу.
Камерун је био немачка колонија до Првог светског рата, да би потом био подељен између Француске и Британије. Француски део је постао независан 1960. године, а 1961. се ујединио с британским делом, чије становништво данас чини једну петину од 25 милиона становника те земље.
Англофоним Камерунцима тада је понуђен референдум на којем је требало да бирају да ли ће постати део Камеруна или суседне Нигерије. Изабрали су Камерун, али само под условом федералног уређења државе. Тај договор, међутим, никада није заживео, а у наредним деценијама заоштравале су се идентитетске и језичке различитости.
Посебан проблем за англофоне било је јачање франкофоне власти, која је уживала подршку Француске. Пријатељство траје до данас, а савезништво има и јаку економску потпору. Наиме, бројне француске компаније тесно сарађују с властима у Камеруну, а Француска је трећи увозник сирове нафте из те државе.
Треба имати на уму да се главна налазишта сирове нафте, дрва и пољопривредних производа, налазе, случајно или не, у јужном англофоном делу државе које експлоатише влада Камеруна, па становници тог региона смтарају да је то прави разлог државне репресије. Више од 60 одсто камерунског БДП-а долази из Амбазоније.
Савет безбедности УН први пут је одржао састанак о хуманитарној кризи у Камеруну у мају прошле године. Упркос позиву генералног секретара на хитно примирје, борбе су настављене. Сукоб са англофонском мањином само је један у низу који погађају Камерун од 1960. Влада ове државе ратује и против Исламске државе и Боко харама. Камерун се годинама борио за територијални суверенитет полуострава Бакаши који се налази на граници с Нигеријом. Сукоб је решен пресудом Међународног суда правде 2002. године у корист Камеруна.
Јужни Судан – земља пребогата нафтом на ивици колапса
Најмлађа и најсиромашнија држава Африке, Јужни Судан, жариште је оружаних сукоба од 2013. године. Непосредни повод за избијање грађанског рата била је борба за политичку моћ између председника Салве Кира Мајардита, који је припадник народа Динка, и његовог бившег заменика Рика Мачара, из народа Нуер. У још једном сукобу далеко од очију јавности, за седам година живот је изгубило више од 400.000 људи, а скоро четири милиона је интерно расељено или избегло у суседне земље.
Држава величине Француске, без иједног километра асфалтног пута изван престонице, политички је нестабилна од стицања независности јуна 2011. године због ендемског сиромаштва, али и историјског ривалитета најбројнијих племена. Председник Салва Кир Мајардит је припадник већинског племена Динка, док је отпуштени Рик Мачар из племена Нуер.
После притиска међународне заједнице, Кир и Мачар су потписали споразум о прекиду ватре. Мачар је враћен на функцију потпредседника, међутим, извештаји с терена показују да се споразум не поштује и да сукоб и даље траје.
Са донедавном матицом Суданом, млада држава има најдужу недефинисану границу у Африци и ровите односе због одлучних територијалних аспирација Џубе и Картума према појединим нафтом и водом богатим пограничним регионима. По нафтном потенцијалу, Јужни Судан је трећа држава у Африци, одмах иза Нигерије и Анголе. Данас је главни увозник нафте из Јужног Судана Кина, што свакако омогућава најмногољуднијој земљи на свету индиректни утуцај на политички развој у земљи. Кина је међу првима признала Јужни Судан, где има око 2.600 припадника мировних снага и више од 100 предузећа и инвеститора.
Заборављени Дарфур
Ни после седамнаест година од избијања хуманитарне кризе у Дарфуру, један од најсиромашнијих региона у свету нема мира. Мада је после тридесет година и великих демонстрација у априлу 2019. године, војним пучем свргнут судански председник Омар ел Башир, чини се да нова влада који предводи генерал Ахмед Авад није успоставила добре односе са становништвом Дарфура. У августу ове године представници Покрета за правду и једнакост и Фронт за ослобођење Дарфура потписали су с лидерима из Картума споразум о примирју.
Док побуњеници желе правду за злочине почињене у Дарфуру, на терену свакодневно одјекују пуцњи, а хуманитарних снага је све мање. Препрека миру и примени споразума је нагли пораст такозваних "племенских сукоба", због којих су нападнути и интерно расељени у камповима.
Према подацима УН, од почетка сукоба између неарапских побуњеника и снага режима у западној области Дарфур 2003. године, убијено је најмање 300.000 људи, а више од милион Суданаца је морало да напусти своје домове.
Чак ни ангажовање познатих холивудских звезда попут америчког глумца Џорџа Клунија, није успело да скрене већу пажњу светске јавности на једну од највећих хуманитарних катастрофа 21. века.
Кашмир – између две нуклеарне силе
У августу прошле године индијска влада опозвала је део устава који Кашмиру омогућује специјални статус. Члан 370 је специфичан зато што гарантује аутономију за државу чије већинско становништво чине муслимани. Охрабрен освајањем другог мандата, индијски премијер Наредна Моди наредио је ревизију уставног члана, без консултација с властима у Кашмиру. Та област, која је и данас једна од најмилитаризованијих зона на свету, главна је тачка сукоба између Индије и Пакистана већ дуже од шест деценија.
Њу Делхи је тврдио да ће његов храбри потез омогућити региону Џаму и Кашмиру мир и развој. Годину дана касније, после неколико покушаја гушења побуне, ситуација на терену се погоршала, а тензије с Пакистаном расту. Посебну забринутост задаје чињеница да је све више младих из Кашмира приступило пакистинаским милитантима.
Од међународне заједнице очекује се да утиче на званични Њу Делхи да се Кашмиру поврати државност коју му је гарантовао устав Индије, ослободи политичке затворенике и оконча злоупотребу цивила. С друге стране, Исламабад би требало да престане да пружа подршку џихадистима. Последње примирје склопљено је 2003. године, али је његова примена последњих годину дана на климавим ногама. Ситуацију додатно компликује чињеница да су Индија и Пакистан нуклеарне силе од 1947. године. Око Кашмира су водиле више ратова.
Мексико – несагледиве последице рата против нарко-картела
Мексичке власти воде борбу против нарко-картела више од две деценије, али без или са врло мало успеха. Хиљаде Мексиканаца, укључујући политичаре, студенте и новинаре, умиру сваког дана. Само прошле године у рату немоћне државе против нарко-картела и међусобним обрачунима криминалних организација убијено је више од 35.000 људи, што је за 15 одсто више него у претходној години, која је била рекордна. Према званичним подацима мексичке владе, дневно страда деведесеторо људи.
Застрашујићи призори обезглављених тела или измучених људи који висе на надвожњацима и мостовима постали су уобичајна слика међусобне освете нарко-картела. Осим за локалне медије, у свету то више није ни вест.
У борби с ветрењачама, мексичка влада сарађује с америчком администрацијом, која је уложила милијарде долара у модернизацију мексичких безбедносних снага и реформу правосуђа. Упркос напорима да спрече трговину, Американци потроше годишње 150 милијарди долара на херион, метамфетамине, кокаин и друге опојне дроге, које долазе из Мексика.
Чак 80 одсто кокаина на америчким улицама потиче из Мексика. У децембру 2018. године, амерички председник Доналд Трамп обајвио је нови програм помоћи Мексику од четири милијарде долара како би спречио илегалне миграције и трговину дрогом.
Превласт међу картелима годинама има "Синалоа картел", али је после хапшења и изручења Хоакина Гузмана, познатијег као "Ел Чапо", најутицајнији нарко-картел "Халиско њу џенерејшн", који се одвојио од "Синалое".
Ширење трговинске мреже дрогом омогућило је нарко-картелима да у сваком тренутку имају потплаћене судије, полицајце, политичаре и друге званичнике који убирају профит од продаје дроге вредан десетине милијарди долара годишње.
У рату ривалских банди, у Мексику је од 2013. године страдало 120.000 људи, док се још 27.000 воде као нестали. Мексички председник Андрес Лопез Обрадор наредио је новим специјалним јединицама – Националној гарди – да се обрачуна са картелима. Али то и даље не утиче на висок степен убистава у Мексику – у првих три месеца 2019. та стопа се повећала за 9,6 одсто, показују званични подаци.
Како је одбијен напад азербејџанских специјалаца, погледајте ОВДЕ.
Извор: РТС
