Године 2012, пандемија коју је свет очекивао годинама на крају се десила. За разлику од H1N1 из 2009. године, нови сој инфлуенце – потекао од дивље гуске – био је изузетно вирулентан и смртоносан. Чак и нације које су се најбоље припремиле за пандемију брзо су биле преплављене како се вирус био проширио широм света, и како је заразио готово 20 одсто светске популације и усмртио осам милиона људи за седам месеци, од којих су многи били здраве младе особе. Пандемија је такође имала тешке ефекте по економију: међународна покретљивост, како људи тако и добара доведено је до тачке застоја, занемоћале су привредне гране попут туризма и раскинути су глобални снабдевачки ланци. Чак и на локалном нивоу, уобичајено журне продавнице и пословне зграде стајале су празне месецима, и у њима није било ни запослених ни муштерија.
Пандемија је завила целу планету у црно – премда је несразмерно много људи умрло у Африци, Југоисточној Азији и Средњој Америци где се вирус ширио као шумски пожар, у одсуству званичних протокола за његово зауздавање. Али чак и за развијене земље обуздавање је представљало изазов. Почетна политика Сједињених Држава да се грађани „одлучно обесхрабре“ да не лете показала се смртоносном због своје попустљивости, што је убрзало ширење вируса не само у оквирима Сједињених Држава већ и преко граница. Међутим, неколико држава се носило боље са вирусом – посебно Кина. Кинеска влада је брзо наметнула и спровела насилни карантин за све грађане, као и брзо и готово херметичко запечаћивање свих граница, чиме је сачувала милионе живота, зауставила ширење вируса далеко брже него што су то учиниле друге државе чиме је најпосле омогућила бржи постпандемијски опоравак.
Кинеска влада није била једина која је предузела екстремне мере како би заштитила своје грађане од ризика и изложености зарази. Током пандемије национални лидери широм света појачали су свој ауторитет и наметнули су чврста правила и ограничења, од обавезног ношења маски до провера телесне температуре на улазима у јавне просторе, као што су железничке станице и супермаркети. Чак и након што је пандемија ослабила, ова ауторитарнија контрола и надзор грађана и њихових активности опстали су па су чак и појачани. Како би заштитили себе од ширења све глобалнијих проблема – од пандемија и међународног тероризма до еколошке кризе и сиромаштва – лидери широм света су чвршће приграбили моћ.
На први поглед, контролисанији свет је био широко прихваћен и дочекан са одобравањем. Грађани су се вољно одрекли дела свог суверенитета и своје приватности – у корист државе која је постала више патерналистичка – да би заузврат добили већу сигурност и стабилност. Грађани су више толерисали, па су чак и прижељкивали, више усмеравања одозго и више надзора, и национални лидери су несметаније могли да наметну поредак на онај начин који су они сматрали сврсисходним. У развијеним земљама, овај повишени надзор је попримио бројне форме: биометријске исправе за све грађане, на пример, и чвршћу регулацију кључних привредних грана чија се стабилност показала као витално важна по националне интересе. У многим развијеним земљама, наметнуто спровођење низа нових прописа и договора полако али сигурно повратило је и ред и, што је посебно важно, економски раст.
Широм света у развоју, међутим, прича је имала другачији – уз много више варијација. Ауторитет који је стизао са врха попримао је различите облике у различитим земљама и зависио је у великој мери од капацитета, интегритета и намера њихових лидера. У земљама са снажним и обазривим вођама, укупан економски статус и квалитет живота грађана се побољшао. У Индији, на пример, квалитет ваздуха се драматично увећао након 2016, када је влада забранила возила са високом емисијом штетних гасова. У Гани, спровођење амбициозних владиних програма за побољшање основне инфраструктуре и обезбеђивања доступне чисте воде за сав народ довело је до муњевитог опадања болести узрокованих лошим квалитетом воде. Али ауторитарније вођство је деловало далеко горе – и у неким случајевима трагично – у земљама које су предводиле неодговорне елите и које су користиле своју новозадобијену већу моћ да би спровели своје сопствене интересе науштрб својих грађана.
Било је и других негативних последица, пошто је раст заразног национализма створио нове опасне ризике: навијачи на Светско првенству у фудбалу 2018. године, на пример, морали су да носе панцирне кошуље на којима су се налазиле њихове националне заставе. Снажна технолошка регулација успорила је иновације, држала је цене високим и спутавала је прилагођавање. У свету у развоју приступ „одобреној“ технологији се повећао али изван тога остао је ограничен: средиште технолошких иновација остало је углавном у развијеном свету, што је многе земље у развоју оставило у позицији да добијају технологију за коју други сматрају да је „најбоља“ за њих. Неке владе сматрале су да је ово патронизујуће и одбиле су да диструбуирају компјутере и другу технологију за коју су сматрали да је „половна“.
У међувремену, земље у развоју које су имале више ресурса и веће капацитете почеле су интерно да стварају иновације како би сопственим снагама попуниле ове празнине.
За то време, у развијеном свету, постојање толико правила и регулатива које су стизале са врха умногоме је успорило предузетничке активности. Владе су често говориле научницима и иноваторима шта да истражују и били су усмеравани углавном према пројектима који су се могли монетизовати (тржишно-вођени развој производа) или који су били „игра на сигурно“ (односно фундаментална истраживања), што је иновативнија и ризичнија истраживања оставило углавном постранце. Добростојеће државе и монополистичке компаније са великим истраживачким и развојним буџетима су и даље правиле значајне помаке, но интелектуално власништво које је настајало из ових истраживања било је закључано иза седам брава стриктних националних и корпоративних ограничења. Русија и Индија су наметнуле строге домаће стандарде за надгледање и одобравање производа који су се односили на енкрипцију – категорију која је практично значила све иновације у информационим технологијама. САД и ЕУ узвратиле су националним стандардима што је ставило тачку на глобални развој и ширење технологије.
Посебно у свету у развоју, деловање у складу са сопственим националним интересом значило је тражење практичних савезништава која су одговарала сопственим интересима – да ли ће бити могућ приступ потребним ресурсима или повезивање са циљем постизања економског раста. У Јужној Америци и Африци, регионална и суб-регионална савезништва постала су структуриранија. Кенија је удвостручила своју трговину са јужном и источном Африком како су израстала нова партнерства на континенту. Кинеске инвестиције у Африци су расле пошто се нагодба по којој су нови послови и инфраструктура добијани у замену за приступ кључним минералима или извозу хране показала прихватљивом многим владама. Прекограничне везе попримале су облик званичне безбедносне помоћи. Док су развојни и спољни безбедносни тимови дочекивани са добродошлицом у неким од најтежих случајева пропалих држава (failed state) једнообразан приступ различитим проблемима давао је мало позитивних резултата.
До 2025. године, људe je су били заморени од толико контроле са врха и од допуштања вођама и властима да чине изборе у њихово име.
Где год су се национални интереси сучељавали са појединачним интересима долазило је до сукоба. Спорадични отпор постајао је све организованији и усклађенији, како су млади и људи који су видели како њихов статус и животне могућности пропадају – изазивали грађанске немире. Демонстранти у Нигерији су 2026. године оборили владу, огрезлу у ушанчени кронизам и корупцију. Чак и они којима се допадала већа стабилност и предвидљивост оваквог света почели су да се осећају неугодно и ограничено због толико строгих правила и стриктних националних граница. Провејавао је осећај да ће пре или касније, нешто неизбежно пореметити строги поредак који су светске владе уз толико напора успоставиле.
Какав ултиматум је добио Лукашенко, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
