Посебно је нагласио: „Осујећени су сви покушаји непријатеља да пробије нашу одбрану. Непријатељ је претрпео велике губитке у људству и ратној техници“.
Ако је Азербејџан желео блиц-криг са - чишћењем целог Карабаха и ликвидацијом јерменског „безбедносног појаса“ – већ је извесно да то није постигао.
Тешко и да ће успети јер би то значило потпуни рат између Азербејџана и Јерменије, која стоји иза Арцаха као што Турска стоји иза Бакуа.
Постоје претпоставке да је права намера Азербејџана да низом офанзивних дејстава, која би трајала можда и неколико наредних година, изнури Јермене и војно и економски и да тек тада покуша са `завршним ударцем`.
На удару би за то време била пре свега „зону безбедности“ (укључујући Келбаџар и Лачин, који спајају територије Карабаха и Јерменије).
Азербејџан реализује офанзивни план „Шимшек“ („Муња“) који предвиђа нападе у четири конвергентна смера: 1) на северу, са стране планинског венца Муровдаг до Келбаџара; 2) на североистоку у правцу Тертер-Мардакерта дуж реке Тертер и гребена Муровдаг са излазом на границу река Тутхун и Буландихса са даљом везом код Келбаџара; 3) на централном правцу од Карабашке равнице у правој линији кроз Агдам до Коџалија и даље до Степанакерта дуж реке Каркарцхаи; 4) на југу од равнице Мил до Хоџавенда, Хадрута, Џебраила, Физулија и даље до Зангелана дуж Гајске степе уз иранску границу.
Почетни план Бакуа био је да што пре заузме „безбедносни појас“ и избије на границе бивше совјетске аутономије Карабах.
Сада се у Бакуу шири наивна верзија да је план пропао јер су га издајници претходно проследили у Јереван. Ово је сигуран знак да су у Азербејџану кренули процеси који могу прерасти у унутрашњу кризу. Чак и у односима између клана шефа државе Илхама Алијева и армијске елите који је углавном пореклом из Карабаха и његове околине.
Азербејџан није одмах успео да нападне гребеном Муровдага.
План је предвиђао употребу ваздушног напада и спуштање хеликоптерских група на одређене коте, али то није било успешно изведено, па је азербејџанска пешадија наишла на прву линију одбране коју су Јермени за 25 година претворили у неосвојиву тврђаву.
На централном делу фронта се 1. азербејџански корпус није померио ни метар напред. Уосталом, испред Агдама је најмање три километра широко минско поље.
У правцу Тертера, Азербејџанци су уз огроман напор дошли до Мадагиза и створили стварну претњу комуникацији Јерменије и Мардакерта.
На папиру, напредовање Азербејџанаца најужном делу фронта изгледа успешно, али су од значајнијих насеља успели да освоје само Џебраил.
Критичари тврде да је Азербејџан – ако је хтео већи успех – морао у напад бацити и гардијску тенковску бригаду 4. корпуса, потпуно опремљену тенковима Т-90.
Тренутно Азербејџанци на југу угрожавају Хадрут чији губитак би Јермене лишио и Физулија.
Међутим, погоршање ситуације на фронтовима само је окупило Јермене, који су донедавно били спремни да пуцају једни на друге у центру Јеревана.
Има индиција да ЕУ врши притисак на Јереван и Карабах да предају Бакуу већи део „безбедносног појаса“ у замену за некакве безбедносне гаранције. Али, јерменско друштво није спремно за такве уступке.
Азербејџан би у Бриселу стајао боље да Турска није у Карабах довела своје терористе са севера Сирије. А овако, Француска безмало отворено подржава Карабах и Јерменију.
У помоћ Јерменима иду добровољци из Француске и Грчке.
Азербејџанци би, по свему судећи, великом својом победом прогласили и само заузимање Физулија, Џебраила и Хадрута.
Објавили би да су променили статус кво који је за њих више него непријатан безмало четврт века.
Азери упали у јерменску заседу, тела 60 војника остала поред пута. Више о томе погледајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
