Пише: Матија Малешевић

Пандемија ковида 19 или „кинеска куга“, како у Белој кући воле да нагласе, уместо смиривању међународних тензија, послужила је као увертира за фронтално заоштравање америчко-кинеских односа. Аналогно фултонском говору Винстона Черчила из 1946. године, говор Мајка Помпеа од 23. јула под називом „Комунистичка Кина и будућност слободног света“ маркира  почетак новог хладног рата. „Кинески изазов захтева енергију свих демократија – оних у Европи, оних у Африци, а посебно оних у Индо-пацифику. Ако сада паднемо на колена, деца наше деце биће у немилости Кинеске комунистичке партије, чије су акције данас највећи изазов за слободни свет“, изјавио је државни секретар у сада већ историјском говору.[1]

Претходно је америчка дипломатија пуцала из свих оружја: покренуто је питање геноцида над Ујгурима, забрањен рад кинеских ИТ компанија, протерано неколико кинеских дипломата, укинут повлашћени статус Хонгконга… Очигледно да се не ради о исхитреним изјавама у служби предизборног маркетинга већ о дугогодишњем дозираном заоштравању које је напокон достигло тачку кулминације.

Оригинални хладни рат пре свега је био сукоб два противречна економска модела. Изолован од међународне заједнице, СССР је током 30-их година прошлог века, захваљујући планској економији и стаљинским реформама, самостално изградио моћну индустријску базу. Континуирани раст индустријске производње од 16% у периоду између 1928. и 1940. године[2], а затим успешно одолевање налетима фашистичког Запада, довели су у питање хегемонију капиталистичког модела. После 1945. године Запад је био принуђен да настави рат „хладним“ средствима. Укључивање комунистичке Кине у капиталистичке токове почетком 70-их пореметиће хладноратовску равнотежу снага у корист Америке, а уједно и преокренути ток светске историје. У следећих тридесет година Кина ће се претворити у индустријску радионицу западног капитала и највећег власника америчког дуга. Почетак XXИ века пролази у знаку кинеског економског чуда. Полако, али сигурно Пекинг постаје главни корисник постојећег финансијског система. Уместо да убира плодове минулог рада и постане нови лидер, Кина је принуђена да игра по новим правилима.

Нови хладни рат између две економски међузависне суперсиле у поређењу са претходним само је бледа симулација у духу Бодријарових „фаталних стратегија завођења“. Уз помоћ симболике прошлих времена и информатичког симулакрума нових 5Г технологија, Вашингтон шаље сигнал Пекингу да је време за бинарну поделу света у циљу одржавања контроле система. Нови хладни рат постаје концептуални оквир за решавање свих политичких питања и главна тенденција у међународним односима. Азијски змај, свети симбол уздржаности и племства, у додиру са постмодерним Западом поприма чудовишну форму која само што не почне да бљује ватру.

Индија у фокусу

Примарни спољнополитички задатак Беле куће у наредном периоду биће интегрисање „највеће демократије на свету“ у антикинеску коалицију. Током посете Њу Делхију почетком године, Трамп је потписао „свеобухватно стратешко партнерство“ и најавио огромне инвестиције у склопу новог споразума о слободној трговини. Одсуство оштре критике Вашингтона на рачун Њу Делхија поводом укидања аутономије у спорним територијама Кашмира сигнализира да стратешко партнерство има добру перспективу.

Обамина доктрина „Пивот то Асиа“ из 2012. године није уродила плодом. Из тог разлога Америчка интересна сфера се са Тихог проширује на Индијски океан „од западне обале Сједињених Држава до западне обале Индије“. По узору на евроатлантску, индо-пацифичка концепција представља својеврстан мостобран острвских земаља на ободима Велике Евроазије преко којих се дестабилизују и обуздавају континенталне силе. Демографски и природни ресурси позиционирају Индију као кључног савезника у региону и моћни контратег кинеској експанзији. С тим у вези, инвестиције у индијску економију подударају се са сврставањем Њу Делхија на страну демократског „слободног света“. По принципу штапа и шаргарепе Индија забрањује мобилне апликације под контролом Пекинга, а заузврат добија позив за чланство у британском клубу „10 демократија“ – мултилатералном пројекту изградње независне 5Г мреже у циљу супротстављања кинеској „телекомуникационој диктатури“.[3]

Амбициозна тежња за високим темпом економског раста охрабрује Њу Делхи на зависан пут унутрашњег развоја по узору на Кину почетком 70-их. Остаје питање: имају ли Сједињене Државе капацитет да у условима глобалне кризе подигну индијског џина на ноге као што су то урадили са Кином? „Постцовид“ Америка није исто што и „моонландиг“ Америка. Без обзира на пољуљан глобални углед, Вашингтон одржава чврсто упориште у индијским структурама власти. Сензибилитет националистичке партије Нарендре Модија савршено одговара прозападној оријентацији и заоштравању односа са блиским суседима. Гандијевско учење о ненасиљу, Нехруове аутохтоне идеје о несврставању део су опозиционог „политичког инвентара“ партије Конгреса.

Москва се у преговорима са Њу Делхијем придржава дијаметрално супротних, то јест ванблоковских принципа. Став Кремља је да Индија и Русија треба да граде чврсто партнерство по осовини север-југ као алтернатива хладноратовској конфронтацији.

Захваљујући традиционално добром имиџу у Индији, изграђеног током совјетског периода, Москва покушава да неутралише блоковски поглед на свет промовишући евроазијске интеграције и сарадњу.

Без посредничке улоге Кремља у превазилажењу индијско-кинеских пограничних сукоба Њу Делхи би већ одавно био на ратној нози са својим суседом.
Захваљујући перспективном инфраструктурном пројекту север-југ који би требало да повеже Санкт Петербург и Мумбај, Индија одржава сарадњу са Ираном без обзира на притисак Вашингтона.
Руска иницијатива у оквиру Шангајске организације за сарадњу омогућила је Индији да постане саставни део евроазијских безбедносних структура.
Захлађење односа са Москвом за Индију значи улазак у симултану конфронтацију са четири евроазијска гиганта: Кином, Пакистаном, Ираном и Русијом. У оваквом сценарију Индија је највећи губитник, без обзира на цену коју је Вашингтон спреман да понуди. Спољна политика Сједињених Држава не може пореметити руско-индијске односе, а самим тим не може приморати Њу Делхи на једнозначно блоковско сврставање.

Русија на потезу

Дугорочни спољнополитички циљ Кремља је да од нестабилног, неуједначеног и дисфункционалног простора од Шангаја до Гибралтара конструише континенталну платформу економске сарадње отпорну на бројне националне и цивилизацијске противречности. Због средишњег положаја и „проклетства великих растојања“ безбедносни систем Русије можемо метафорички упоредити са системом матрјошки – руском древном играчком.[4]  Најмања лутка у систему безбедносних матрјошки је Русија која је уклопљена у Унију Русије и Белорусије. Следећа матрјошка јесте Евроазијска економска унија, па ОДКБ,  СНГ и ШОС. Последња лутка у систему безбедносних матрјошки јесте Велико евроазијско партнерство.

Унутар заједничког евроазијског дома Русија се опредељује да дели судбину са свим континенталним земљама. Ниједна држава не може се сматрати за усамљену оазу мира, чак ни највећа држава на свету. Испреплетаност националних интереса превазилази устаљене аналитичке оквире, постројене на реал политици. Себични национални интерес и разматрање међународних односа са позиције силе замењују свеобухватни „конструктивни прилаз“ на принципима геополитичког интелекта и људског разума способног да обједини широк спектар различитих стратешких и политичких култура.

Посредством Евроазијског економског савеза, Кремљ проширује зоне слободне трговине на целу територију Велике Евроазије. Вијетнам, Сингапур, Иран и Србија већ имају закључен уговор о слободној трговини. Воде се преговори са Египтом, Израелом и Индијом. Са Кином је закључен споразум о трговинско-економској сарадњи. По речима Путина крајњи циљ је формирање Великог евроазијског партнерства – система у коме различите вредности, традиције и идеје коегзистирају, обогаћују једни друге, али у исто време чувају  своје особености и разлике.[5] Паралелно са стварањем зона слободне трговине континент се повезује густом мрежом транспортних коридора. Уколико само једна држава доживи судбину фаилд стате, цео пројекат пада у воду. Идејни творац евроазијског геополитичког мегапројекта гарантује безбедност свих њених саставних делова, што је и демонстрирано на примеру Сирије.

Иако је Кина стратешки партнер, сценарио у коме Русија остаје „један на један“ са економски и демографски супериорнијим савезником носи са собом ризик да „Велика Евроазија“ постане „Велика Азија“. Одговор на нови хладни рат не може бити бескомпромисно сврставање на страну стратешког савезника, али ни повратак у наручје Запада. Имајући у виду супериорност два пола, формирање трећег пола такође је искључено. Саобразно Трећем Риму или Трећој интернационали потребно је определити се за средњи пут утемељен на универзалним принципима свеопштег мира и братства. Мисија Русије састоји се у превазилажењу вечитог антагонизма Истока и Запада. У том смислу, евроазијство представља савремену верзију хеленизма – историјског периода синтезе источне и западне културе у тренуцима урушавања античко-грчке цивилизације.

Одговор на нови хладни рат мора обезбедити маневарски простор не само Кремљу већ и осталим међународним субјектима унутар „безбедносних матрјошки“. Искључиво колективном акцијом могуће је спречити спуштање „гвоздене завесе“. Имајући у виду овакву консталацију интереса, све чешће иницијативе руских дипломата о покретању „новог покрета несврстаних“ нису изненађење. У анализи за коју је Министарство спољних послова Русије потврдило да ће узети у разматрање[6] каже се следеће: „Један од најважнијих инструмената у одржавању имиџа Русије као заштитнице слободе избора, модела развоја и суверенитета јесте позиционирање као гаранта ‘нових несврстаних’, што би помогло многим државама да избегну избор ‘или-или’ и самим тим сачувају унутрашњу и спољашњу самосталност”. Реч је о предлогу да се Покрет несврстаних интегрише у евроазијску стратегију и тако постане њена кључна тактичка компонента.

По својој суштини Покрет несврстаности и евроазијске интеграције су комплементарни пројекти са идентичном геостратешком приоритизацијом. Руководећи се принципима мирољубиве коегзистенције и универзализма оба пројекта имају за циљ отварање једног новог поглавља међународних односа. У прошлом веку, током процеса деколонизације, несврстаност је институционално афирмисала политичку субјектност новоослобођених народа. Велико Евроазијско партнерство јесте корак напред, еволуција у правцу еманципације националних привреда кроз интеграције на равноправним основама. Тек када се процес деколонизације приведе крају, то јест када све земље преузму контролу над сопственим ресурсима, обриси полицентризма постаће приметни. До тада, перманента егзистенцијална криза примораваће мале и средње државе да се руководе искључиво „реал политиком“, стварајући тако погодно тло за бесконачне блоковске поделе.

Главни идеолози несврстаних, југословенски комунисти говорили су да је „Покрет несврстаних израз, резултат и продужетак светске антиимперијалистичке револуције народа“.[7] Он је разматран не у духу тренутне спољнополитичке оријентације, већ као широки међународни покрет чији су конститутивни елементи социјалистичка стремљења и победа СССР-а у Другом светском рату. Без обзира што су се често могле чути критике на рачун Кремља, главне чланице Покрета несврстаних Египат, Индија и Југославија разматрале су снаге „реалног социјализма“ као природне савезнике. По свему судећи, да је СССР преживео перестројку, иницијативе са конференције несврстаних у Хавани о “коначном прелазу несврстаних у социјалистички лагер”[8] постале би реалност. Међутим, перестројка под притиском Атлантског блока претворила се у апсолутну капитулацију и позападњачење. Изградња алтернативног поретка са новоослобођенима и несврстанима остала је у „резерви“.

Реанимација несврстаности за Русију превасходно значи хватање у коштац са прошлошћу, преузимање добрих и одбацивање лоших традиција совјетског модела. Формулу „лагер под руководством СССР-а“ замењује „демократизација под руководством Русије“. У условима блоковског груписања, тврда моћ се не користи само за заштиту сопствене независности, већ и свих осталих „несврстаних субјеката“. У условима неоколонијализма мека моћ се користи за формирање антиимперијалног фронта и промоцију позитивних совјетских вредности. Ефикасном комбинацијом меке и тврде моћи спречава се структурално преобликовање света у правцу империјалног биполаризма. „У информатичком добу комуникационе стратегије постају све важније, а исход обликује не само то чија војска односи победу већ и чија прича односи победу“.[9] „Антиблоковска прича“ у овом тренутку има највећу привлачну моћ. Међутим, несврстаност се не сме посматрати као ситуативно спољнополитичко опредељење, већ као кључна карика која повезује совјетску прошлост и полицентричну Евроазију.

Берђајев је тумачио социјалистичку револуцију као крај једног историјског циклуса подобно крају Римске империје. Тада, као и почетком 20. века, човечанство улази у „мрачни период“ историје, ново средњовековље. „Свет пролази кроз хаос, али у исто време стреми ка образовању духовног космоса, универзума подобног средњем веку“. Руски религиозни мислилац гледа на средњи век као органски период светске историје, обележен великим страдањима али и духовном револуцијом која ће породити ренесансу – весника нове цивилизације. Берђајев нас саветује да смисао руског комунизма потражимо у звездама јер је он израз ноћне стихије.[10]

Ослањајући се на средњовековни конструкт можемо рећи да цена плаћена за победу у Другом светском рату није била узалудна. Жртве СССР-а и Дан победе симболишу костур нове епохе. Окосницу представљају новоослобођени народи и њихова политичка стремљења уобличена у Покрету несврстаних. Велико евроазијско партнерство са акцентом на економско повезивање симболише меко ткиво. Коначну форму новог средњег века образоваће полицентрична структура међународних односа. Свет пролази кроз цивилизацијску трансформацију, а Русија остаје у средишту збивања главни морални предводник.

Блиски исток у клинчу

Након објављивања хладног рата, Пекинг убрзава финализацију кинеско-иранског договора у вредности од невероватних 400 милијарди долара. Овим уговором Пекинг се обавезује да у следећих 25 година нарочито инвестира у иранску индустрију нафте и гаса, транспортну инфраструктуру и војни сектор. Заузврат, иранска територија неизбежно постаје „сигурна зона“ за кинеску експлоатацију природних ресурса.

Финансијска инјекција у иранску економију на издисају у потпуности преокреће равнотежу снага у региону. Стратегија смене режима у Техерану путем „максималног притиска“ постаје неодржива. Вашингтону је потребна широка коалиција у обуздавању кинеско-иранског „марша на Запад“. Дошло је време да главни амерички савезници у региону (заливске државе и Израел) закопају ратне секире и формирају јединствени блок против заједничког „архинепријатеља“. У том контексту можемо посматрати следеће догађаје: 1. Договор Уједињених Арапских Емирата и Бахреина са Израелом 2. Проповед имама главне џамије у Меки „о неопходности добросусетских односа са Израелом и позитивном мишљењу пророка Мухамеда о Јеврејима“ и 3. Кушнеров пројекат „Миром до просперитета“ у вредности од 50 милијарди долара, који би требало да регулише односе Израела и Палестине.

Уз помоћ хладноратовске реторике, Сједињене Државе реализују давно зацртану мисију: формирање „Новог Блиског истока“ у коме ће се посредством Израела спроводити потпуна доминација над арапско-муслиманским светом, а палестинско питање држати по страни. Геоекономски циљ јесте изградња железничког „континенталног моста“ између Хаифе и Дубаија под називом Транс-арабијски коридор. Повезујући се са ЕУ на северу и Индо-пацификом на истоку Транс-арабијски коридор у перспективи би требало да постане америчка алтернатива кинеском Путу свиле.

Са друге стране, Кина се посредством Пакистана и Ирана приближава истуреним НАТО границама у Турској. Блиски исток се де ли између две суперсиле на „зоне виталног интереса“ помоћу којих се монополизује коришћење природних ресурса и остварује потпуна контрола. Разорен Ирак по узору на подељену Немачку постаје главна позорница коју прекраја „гвоздена завеса“ од Нагорно-Карабаха на северу до Персијског залива на југу. Физичка подела Блиског истока стоји у позадини распламсавања јерменско-азербејџанског конфликта.

Преузимањем контроле над спорним територијама Баку се потајно нада колапсу јерменске државности и територијалном повезивању са Турском, преко Аутономне Републике Нахчиван.  У том случају Анкара би посредством „млађег брата“ формирала полупрстен на северозападној граници Ирана као географски предуслове за спуштање северног дела „гвоздене завесе“. Подржавајући Баку, Израел и Турска као експоненти америчких геостратешких интереса свесно доливају уље на ватру. Са друге стране Иран шаље своје тенкове у непосредну близину конфликта и подржава Јереван због обезбеђивања „слободног коридора“ у правцу Кавказа. У нади да азербејџанска офанзива неће прећи „црвену линију“, Русија се за сада држи несврстано како би задржала пријатељске односе са обе зараћене стране.

Чврсто руско упориште у Сирији пројектује хладноратовску аномалију. Супротно блоковским тенденцијама власти у Дамаску у координацији са Москвом покушавају да постигну компромис са свим учесницима сиријског конфликта. Међутим, турска окупација северних територија, израелско непрекидно бомбардовање, амерички „Закон Цезар“, који подвргава санкцијама свако физичко и правно лице које послује са Асадовим режимом, обесмишљавају преговарачке напоре. Без обзира на војно повлачење из Сирије, Вашингтон наставља рат другим средствима јер постратовска реконструкција Сирије ремети планове о формирању јединственог израелско-арапског блока. Упркос хуманитарној катастрофи и великом ризику од ратних рецидива, Европа остаје нема на позиве Москве за помоћ у обнови Сирије. Ни после десет година, битка за Сирију још увек није завршена.

Европа у нокдауну

Баш када је Стара дама, после непроспаваних биполарних ноћи, лагано кренула да тоне у кинески сан о глобалној хармонији, а обнова древног Пута свиле најавила континентално повезивање два највећа тржишта Евроазије, прекоокеански партнер укључио је аларм за буђење.

Париз, Берлин, Варшава и други имају различите визије у ком правцу треба развијати односе са Пекингом, али у тренуцима тектонских геополитичких потреса очување ЕУ конструкције остаје приоритет. Цивилизацијска солидарност преовладава над партикуларним, националним интересима. С тим у вези, иницијатива немачког министра спољних послова за јединствену стратегију унутар ЕУ у односима са Кином изгледа реалистично.

Нова стратегија ЕУ према Кини руководиће се превасходно интересима Сједињених Држава имајући у виду да Вашингтон посредством НАТО-а држи најјаче карте за подривање европског јединства. Трансформација ЕУ у самосталног геополитичког играча далеко је од реализације. Почетак хладног рата ЕУ дочекује ушушкано, под безбедносним кишобраном НАТО пакта, као део монолитног блока усмереног против Истока. Званични документи ЕУ у којима Кина фигурира као стратешки ривал, забрана кинеских телекомуникационих компанија, економска диверсификација из Кине у правцу Индије и Индонезије иду у прилог оваквим тврдњама.

Позитивна страна европско-кинеског заоштравања јесте попуштање притиска на Русију. Санкције ЕУ поводом постизборних дешавања у Белорусији уперене против десет државних службеника нису чак ни симболичне, оне су маргиналне. За разлику од Источне Европе (истуреног одељења НАТО-а), Западна Европа (Париз и Берлин) није претерано заинтересована за дестабилизацију политичке ситуације у Белорусији. У поређењу са „Мајданом 2014“, клима за демократску транзицију уз очување геополитичког континуитета много је повољнија. Уколико не планира да Белорусију претвори у наследну монархију, Лукашенко би требало да искористи добру прилику.

У контексту хладног рата инсистирање на руској војној интервенцији у Белорусији може се протумачити као стезање обруча око Украјине и разграничење Европе у духу пакта Молотов-Рибентроп. Подршка званичног Пекинга „Лукашенковој борби против Запада“ даје ветар у леђа Кремљу за реализацију таквог сценарија. Међутим, руско-белоруске „насилне интеграције“ отерале би ЕУ у чвршћи загрљај Сједињених Држава у коме би се Пољска најлагодније осећала. Нестабилна ЕУ конструкција, поларизована и безбедносно зависна, приморава Кремљ на „стратешко стрпљење“. Узимајући у обзир економску рањивост и трговинску зависност од Кине, последице хладног рата највише ће се одразити у Европи. Русија се мора позиционирати као стабилан ослонац у критичним тренуцима који долазе. То је једини начин да се подстакне ЕУ еманципација од евроатлантског идентитета.

Нагло отопљавање односа мало је вероватно, али у овом тренутку сасвим је довољно ако је зенит руско-европског сукоба превазиђен. Промоција и извоз политике несврстаних, са акцентом на Белорусију, касније и на Украјину може резултовати смањивањем тензија на источним границама Европе. Тиме би се створио простор за конвергенцију интереса и смањио утицај Сједињених Држава. У крајњој истанци интерес Русије је неутрална и демократска ЕУ као саставни део будуће полицентричне Евроазије.

Битка столећа: неутралност VS несврстаност

Хладни рат показао је да неутралност и несврстаност имају доста додирних тачака, међутим, њихове теоријске основе о којима је писао професор Ранко Петковић различите су природе.[11]  Неутралност је поникла на западним традицијама, док непристрасност припада једном новом типу цивилизације формираном после  Другог светског рата.

Непристрасност представља аутентичан израз незападних народа у њиховим антиколонијалним стремљењима, „свеобухватан програм трансформације на мирољубивим, демократским и прогресивним основама“.[12] Покрет несврстаних није индивидуална већ колективна акција у правцу решавања горућих проблема, праведне расподеле и једнакости унутар међународне заједнице. За разлику од неутралних држава у којима доминира либерална демократија, међу несврстанима преовлађује слобода политичко-друштвеног уређења на основама специфичног културно-историјског контекста.

Неутралност Швајцарске, Аустрије, Шведске и Финске саставни је део идеолошког појма Запада и део капиталистичког естаблишмента. Оне су превасходно заинтересоване за одржавање постојеће равнотеже снага. Неутралне земље су високо развијене, у знатно бољем економском положају од осталих, незападних земаља. Врло често је неутралност израз спољнополитичке немоћи, отуда произилази пасивна позиција и наводна незаинтересованост за међународне сукобе. Супротно солидарности, неутралне земље на прво место стављају егоистични национални интерес. Као у случају Југославије пред Други светски рат, неутралност врло често симболише наметнут став, док несврстаност представља израз слободољубивих стремљења и „савест човечанства“.

Разлика између неутралности и несврстаности најбоље се рефлектује на примеру Београда. Престоница, која је Покрету несврстаних уградила темеље на конференцији у Београду 1961. године, случајно или не, постала је прва мета униполарног поретка. Социјалистичка Југославија  чврсто је стајала на позицијама независности и несврстаности. Окупирана и разбијена, петооктобарска Југославија одриче се своје прошлости и по узору на остале европске државе опредељује се за неутралност али се процес дезинтеграције не зауставља. Српски званичници неутралност мале енклаве унутар НАТО-а проглашавају спољнополитичким приоритетом, заборављајући речи чувеног совјетског дипломате Максима Литванова:

 „Неутралност је средство за успављивање, припрема за самоубиство“.

У надолазећој хладноратовској ери неутралност неће бити довољна за дугорочно очување ванблоковског статуса. Упркос владајућем дискурсу Србија треба да буде свесна сопствене историјско-политичке тежине као де фацто и де јуре наследница оснивача Покрета несврстаних. Бивши предводник и координатор, иако тренутно у статусу посматрача, имаће прилику да на јубиларној седници несврстаних поводом 60 година постојања упути јавни позив Москви за прикључивање Покрету. Београд би на тај начин ауторска права на лидерску улогу симболично уступио Москви одужујући се за спасоносно савезништво у протеклим деценијама. Уколико Русија прихвати позив, Покрет несврстаних попримио би једну нову димензију, а Србија и свет добили ефикасан механизам за супротстављање хладноратовским тенденцијама.

Једини начин да човечанство преброди апокалиптичне најаве јесте да међународни систем из хладног рата изађе без победника, преображен у један нови поредак који неће бити успостављен на Хобсовом принципу „рата свих против свих“ и чији ће главни задатак бити ефикаснија експлоатација природних ресурса, не у корист крупног капитала и војно-обавештајних центара моћи, већ на добробит свих равноправних народа планете Земље. Реанимација доктрине несврстаних само је један мали али симболично значајан корак у том правцу.

Колико су нам Јермени блиски, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Стање ствари