Током тих јесењих месеци страдало је најмање 124 српских цивила, од чега је најмање половина убијена 17. и 18. октобра те године.

Саво Штрбац, директор Веритаса истиче да је са овим злочином од почетка био упознат комплетан политички, војни и полицијски врх хрватске државе, али да је све учињено да се тај догађај прикрије и да та завера траје до данас.

– Од свих убијених до сада је пронађено само 50 тела што говори о степену прикривања овог злочина о коме су сви из врха Хрватске све знали. Знало се да Србе из њихових кућа и станова одводе маскирани припадници хрватске војске и полиције и да су по правилу хапсили виђеније Србе и то оне који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. Међу ликвидиранима је и 38 жена, десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и детета – каже Штрбац и подсећа да се о злочину у Госпићу сазнало већ у децембру 1991. године када су припадници ЈНА пронашли 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања сукобљених снага.
– Брзо су о свему упознати и светски медији, хуманитарних организација и представници међународне заједнице под чијим притиском је Фрањо Туђман наредио истрагу. Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а да би се злочин прикрио тела убијених су из примарних, премештана у секундарне гробнице – наводи Штрбац.

Овај злочин је заинтересовао и Тужилаштво Хашког трибунала које је покренуло истрагу, али је пре подизања оптужница читав предмет из непознатих разлога уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица. Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци, из марта 2003. године, осуђени су: Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи комадант Друге бојне (пука), на 10 година затвора. Истом пресудом суд је, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године одвежени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића, тужилац одустао од оптужнице.

– Међународне и домаће институције и организације из године у годину питају зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је „ван сваке сумње“ у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности. Реч је о десетинама бивших припадника хрватске војске и полиције од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти – истиче Штрбац и подсећа да породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу још 74 посмртних остатака њихових најмилијих.

Попис

Штрбац подсећа да је у Госпићу према попису из 1991. живело 9.025 људи, од чега 36 одсто Срба и три посто Југословена.
– Двадесет година касније, у том граду је 6. 575 становника, без ознаке националне припадности – наводи Штрбац.

Побуна у СНС због одлуке кризног штаба! Више о томе ОВДЕ!

Извор: vesti-online. com