Пише: Вилијам Енгдал
Азербејџански напади (извођени уз турску подршку) против Нагорно-Карабаха, чиме је дотична територија запаљена након готово три деценије релативне пат-позиције и примирја, текућа дестабилизација Лукашенка у Белорусији, бизарно понашање ЕУ и УК поводом наводног тровања руског дисидента Наваљног, а од недавно и масовни протести у Киргистану – бившем делу Совјетског Савеза у Централној Азији – све то носи отиске прстију британског МИ6, ЦИА-е и мреже приватних НВО специјализованих за смене режима.
Последице „Сомотске револуције”
Дана 27. септембра, војне снаге Азербејџана прекршиле су мировни споразум постигнут са Јерменијом 1994. године поводом Нагорно-Карабаха, етнички доминантно јерменске територије. Како су конфронтације ескалирале, дошло је до најжешћих борби између две стране у протеклим годинама. Ердоган је отворено дао подршку Бакуу против Јерменије и Јерменима насељеног Нагорно-Карабаха, што је премијера Јерменије Никола Пашињана навело да оптужи Турску за „наставак геноцидне политике у облику прагматичног задатка“. Била је то јасна референца на оптужбу за геноцид преко милион јерменских хришћана у Османској империји од 1915-1923. године. Турска до данас одбија да прихвати одговорност за та дешавања.
Док Јерменија оптужује Ердогана да у актуелном сукобу на Кавказу помаже Азербејџан, руски олигарх Јевгениј Пригожин, ког понекад називају „Путиновим куваром“ због његове кетеринг империје и блиских веза са руским председником, изјавио је у интервјуу за турске новине да су јерменско-азерски конфликт изазвали Американци, као и да је Пашињанов режим суштински у служби Сједињених Држава. Овде ствари постају интересантне.
Пашињан је 2018. године дошао на власт помоћу масовних протеста названих „Сомотска револуција“. Нескривено и снажно му је помагала јерменска филијала Сорошеве Фондације за отворено друштво, која од 1997. године активно финансира бројне „демократске“ НВО у овој држави. Као премијер, Пашињан је именовао примаоце Сорошевог новца на највише позиције у влади, укључујући ресоре државне безбедности и одбране.
При свему томе незамисливо је да би Ердоганова Турска, која је и даље чланица НАТО, тако отворено подржавала Азербејџан у сукобу који потенцијално може да доведе до турске конфронтације са Русијом, без неке врсте гаранција из Вашингтона. Јерменија је чланица економске и одбрамбене асоцијације Евроазијске економске уније заједно са Русијом. То чини изјаву Пригожина нарочито интересантном.
Такође вреди истаћи да су и директорка ЦИА-е, Ђина Хаспел, као и недавно именовани директор британског МИ6, Ричард Мур, искусни у пословима који се тичу Турске. Мур је био британски амбасадор у Анкари до 2017. године. Хаспелова је била шефица огранка ЦИА-е у Азербејџану крајем 1990-их. Пре тога, 1990. године, Хаспелова је била официр ЦИА-е у Турској и течно је говорила турски. Осим тога, иако је то избрисано из њене званичне биографије, била је и шеф огранка ЦИА-е у Лондону непосредно пре него што ју је Трампова администрација именовала за директорку ЦИА-е. Такође се специјализовала за операције против Русије док је била на Ленглију при Директорату за операције.
Ово намеће питање јесу ли мрачне руке англо-америчке обавештајне оперативе иза актуелног азерско-јерменског сукоба у Нагорно-Карабаху. Доливајући уље на ватру која букти Кавказом, дана 5. октобра генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг рекао је да су безбедносни интереси НАТО-а подударни са турским, упркос турској куповини напредних руских ПВО система. Вашингтон је за сада био сумњиво тих поводом сукоба на Кавказу и турске улоге у њему.
Дестабилизација Белорусије
Ерупција тињајућег сукоба у Нагорно-Карабаху надомак јужне границе Русије није једини случај где Вашингтон ових дана активно промовише дестабилизацију виталних руских суседа. Од августовских избора, Белорусију потресају оркестрирани протести у којим се председник Лукашенко оптужује за изборну крађу. Опозиција у егзилу је активна са територија балтичких НАТО чланица.
Прошле године, Национална задужбина за демократију (NED) коју финансира америчка влада, навела је на свом вебсајту 34 гранта за пројекте у Белорусији. Сви они имали су за циљ да створе и обуче низ опозиционих група супротстављених Лукашенку, које би формирале домаће НВО. Грантови су издвајани за пројекте са називима попут „Јачање НВО: За увећање локалног и регионалног грађанског ангажмана; или „Идентификација локалних проблема и развоја агитаторских стратегија“.
Циљ овог другог био је било „проширење онлајн складишта публикација које нису лако доступне унутар државе, укључујићи радове из области политике, грађанског друштва, историје, људских права и независне културе“. НЕД је нудио и грант за „одбрану и јачање независних новинара и медија“. А ту је и: „Јачање НВО: За оснажење омладинског грађанског ангажмана“. Велики НЕД грант отишао је и за „обучавање демократских странака и покрета за ефикасно спровођење агитаторских кампања“. Иза безазлено насловљених пројеката НЕД-а налази се образац за стварање специјално обучене опозиције потребне за ЦИА-НЕД модел „обојених револуција“.
Као да нереди на Кавказу и Белорусији нису довољни да Москви задају јаку главобољу, 29. септембра грузијски премијер Гиорги Гахарија састао се у Бриселу са генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом. Столтенберг му је рекао да „НАТО подржава територијални интегритет и суверенитет Грузије унутар њених међународно признатих граница. Позивамо Русију да оконча признавање [од Грузије одвојених] региона Абхазије и Јужне Осетије, те да повуче своје снаге“. Столтенберг је потом рекао Гахарији: „И охрабрујем Вас да наставите да у потпуности користите све прилике за приближавање НАТО-у. И да се припремате за чланство“.
Наравно, перспектива грузијског чланства у НАТО намеће стратешки изазов Русији налик на онај у Украјини. Коментари из НАТО-а додатно погоршавају тензије са којим се Кремљ суочава у последње време.
Од Киргистана до Наваљног
Затим је бивша централноазијска република Совјетског Савеза – Киргистан – такође доживела ерупцију масовних протеста у којим је власт срушена по трећи пут од 2005. године, и то због оптужби опозиције за крађу избора. У овој држави је активан УСАИД, иначе познати параван за ЦИА операције, као и Сорошева фондација која је основала универзитет у Бишкеку и финансира уобичајену палету пројеката „за промоцију правде, демократског управљања и људских права“. Такође треба истаћи да је Киргистан, заједно са Јерменијом и Белорусијом, члан Евроазијске економске уније коју предводи Русија.
Да би се додатно увећао притисак на Русију, ту су и бизарне оптужбе немачке војне обавештајне службе, а сада Организацие за забрану хемијског оружја, да је руски дисидент Алексеј Наваљни отрован у Русији применом „нервног агенса из совјетског периода“, за који Немци тврде да је новичок. Иако је Наваљни од тада у јавности остављао утисак човека који је прилично жив и здрав, немачки и британски званичници не муче се много око објашњавања тако чудесног опоравка од нечега што се сматра најсмртоноснијим нервним агенсом икада направљеним. Након изјаве OPCW-a да је дотична супстанца заправо новичок, немачки министар спољних послова прети још жешћим санкцијама против Русије. Многи траже од Немачке да одговори укидањем руског гасовода „Северни ток 2“, што је ударац који би погодио Русију у периоду тешких економских слабости узрокованих ниским ценама нафте и карантинским затварањем због пандемије коронавируса.
Немачка се не труди ни да истражи мистериозну руску пријатељицу Наваљног – Марију Певчик, која тврди да је спасила празну флашицу воде „затровану новичоком“ из хотелске собе Наваљног у Томску (Русија) пре него што је он одлетео у Берлин на лични позив Ангеле Меркел. Након што је лично однела у Берлин отровану флашицу, Марија је одлетела у Лондон у којем живи, а немачке или било које друге власти нису пробале да је испитају као потенцијалног сведока.
Певчик је одавно везана за Лондон у којем ради при Фондацији Наваљни, а прича се да је тесно повезана са пријатељем Џејкоба Ротшилда – Михаилом Ходорковским – иначе осуђиваним преварантом и Путиновим непријатељем. Ходорковски је такође и водећи финансијер Антикорупцијске фондације Наваљног (на руском скраћено ФБК). Постоје кредибилни извештаји према којим је мистериозна Марија Певчик агент МИ6 – исте оне службе која је покренула сулуду новичок драму 2018, тврдећи како су руски пребег Сергеј Скрипаљ и његова ћерка Јулија били отровани у Енглеској од стране руских обавештајаца који су користили смртоносни новичок. И ту се обоје Скрипаља чудесно опоравило од најсмртоноснијег нервног агенса, па су званично отпуштени из болнице, након чега су „нестали“.
РАНД-ов нацрт?
Иако ће додатна истраживања несумњиво донети још доказа, образац активних НАТО и англо-америчких мера против кључних држава руске периферије, односно против руских економских интереса, унутар истог временског оквира, указује да се ради о некој врсти координираног напада.
И тако долазимо до тога да се мете напада савршено уклапају у оквире извештаја водећег института америчке војске. У прошлогодишњем извештају за америчку војску, РАНД корпорација је објавила низ стратешких предлога под насловом „Развлачење Русије: Надметање са повољних позиција“. У њему се истиче да развлачење Русије подразумева „ненасилне методе које би могле да оптерете војску, економију или политички ауторитет руског режима, како код куће, тако и у иностранству“. Све горе наведене тачке оптерећења се уклапају у тај опис. Још шокантнија је детаљна елаборација могућих тачака оптерећења за „развлачење Русије“, односно њено пренапрезање.
У извештају се посебно разматра оно што РАНД назива „геополитичким мерама“ за развлачење Русије. Оне укључују пружање смртоносних средстава Украјини, промовисање смене режима у Белорусији, искоришћавање тензија на јужном Кавказу, умањење руског утицаја у Централној Азији, итд. Ту су такође и предлози за слабљење руске економије наметањем препрека енергетском сектору.
Одмах упада у очи да се ради о зонама руске сфере утицаја у којима се данас одвијају геополитичке турбуленције. Нарочито поводом Кавказа, РАНД каже: „Грузија, Азербејџан и Јерменија били су део Совјетског Савеза, а Русија и даље има значајан утицај на тај регион…“ Истичу да : „Русија данас (као једна од свега неколико држава) признаје Јужну Осетију и Абхазију као одвојене државе и посвећена је њиховој одбрани… Сједињене Државе би могле да обнове напоре за улазак Грузије у НАТО. Грузија одавно тежи чланству у НАТО-у“. Подсетимо се да смо изнад цитирали изјаве Столтенберга у којима он охрабрује Грузију да уђе у НАТО и захтева од Русије да повуче признање Јужне Осетије и Абхазије.
РАНД-ов извештај такође ставља фокус на тензије између Јерменије и Азербејџана: „Русија има кључну улогу у Азербејџану и Јерменији, нарочито поводом спорне територије Нагорно-Карабах… Сједињене Државе могле би да се заложе за чвршће везе НАТО-а са Грузијом и Азербејџаном, што ће вероватно навести Русију да ојача своје војно присуство у Јужној Осетији, Абхазији, Јерменији и јужној Русији. Осим тога, Сједињене Државе могле би да покушају да натерају Јерменију да раскрсти са Русијом“.
У корелацији са актуелним масовним протестима у Киргистану (односно у Централној Азији) је следећа опсервација РАНД-а: „Русија је део два економска подухвата везана за Централну Азију: Евроазијске економске уније и Иницијативе Појас и пут“. Смена режима у Киргистану након које би на власт дошле снаге пријатељски расположене према НАТО-у могла би да наметне огромну баријеру између Русије и Кине, као и унутар ЕЕУ.
Што се економских притисака тиче, извештај РАНД-а цитира могућност приморавања ЕУ да дигне руке од гасовода Северни ток 2 који се протеже од Русије до Немачке. Скорашња афера Наваљни изазива растући притисак унутар ЕУ, па чак и унутар Немачке, да се заустави Северни ток 2. РАНД примећује: „У контексту економског развлачења Русије, главна корист од стварања алтернатива за руски гас било би умањење извозних прихода Русије. Федерални буџет Русије већ је оптерећен, што доводи до резова у војним издацима, а обарање прихода од гаса додатно би оптеретило буџет“.
Ако испитамо растуће притиске против Русије на основу наведених примера и упоредимо их са речником прошлогодишњег РАНД-овог извештаја, јасно је да су многи од тренутних стратешких проблема Русије намерно осмишљени и оркестрирани са Запада, а пре свега из Вашингтона и Лондона. Начин да се изађе на крај са свиме овиме, као и са извесним будућим растом притисака од стране НАТО-а, представља велики геополитички изазов за Русију.
Путин забранио признавање хомосексуалних бракова. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
