"Било је пролеће 2000. године. Док смо возили ка Албанији, Србин нас је молио да њега и жену убијемо ту одмах, на месту: Не желимо да будемо исечени на комаде, преклињао је. Одвезли смо их у 'Жуту кућу', јужно од Бурела. Када сам ушао у једну од соба, осетио сам јак мирис лекова и лепљиво сладак задах. Подсетило ме је на болницу и припало ми је мука..."
Овако је у до сада необјављеном извештају из октобра 2003. (који је сачињен након посете шефа Хашког трибунала Патрика Лопеза Тереса и директора за правду Унмика Емона Смита Косову, прим. аут.) сведочио један од осморице сведока језивог злочина у 'Жутој кући'.
На тој локацији су стотинама Срба и неалбанаца извађени органи и потом продавани на црном тржишту у клиникама широм Европе. Овај извештај могао би да буде круцијални доказ у раду новоформираног суда за злочине ОВК.
Сведочење сведока 'број 1', Албанца с југозапада Косова који је служио као возач и војник нижег ранга у ОВК и директно учествовао у превозу заробљеника у Бурел.
Август 1999.
* Учествовао сам у транспорту заробљеника средином августа 1999. Позвао ме је официр ОВК. Био сам приморан да учиним шта су тражили. Отишли смо ка Призрену у 'Фолксвагеновом' комбију да покупимо Србе. Биле су им везане руке на леђима. Нисам их знао, били су у касним двадесетим и раним тридесетим годинама живота. По одећи су личили на сељане. Стално су нас запиткивали где их водимо. Стражар им је рекао: 'Водимо вас да сечете дрва и радите на фармама'. У Призрену нам је речено да не смемо да их бијемо. То је било први пут тако, с обзиром на то да нам је претходно било дозвољено да им ломимо руке и ноге... Следећег дана смо кренули ка Албанији и стигли преко Морине. Преспавали смо у Бурелу. Ту сам видео још десетак Срба, мушкараца и жена. Били су у неком складишту. Сутрадан смо их превезли у кућу јужно од Бурела. Пре поласка дали су нам да понесемо неку документацију у црној торби. На свим путовањима смо докторима давали медицинску документацију о заробљеницима. Кад смо стигли, чекао нас је албански доктор Ђамил. Погледао је затворенике и питао да ли су бијени. Увели су их унутра, а ја сам се вратио кући.
Новембар 1999.
* Следећа тура је била у новембру/децембру 1999. Отишао сам у Бурел возећи жене, овог пута у 'мерцедес' комбију. Утоварили су четворицу Срба у комби, били су млади и доброг стаса. Возили смо уз реку и на крају путу наишли на светложуту кућу. Била је стара. У кући је било неколико мушкараца и два доктора. Један је био Арапин, други Албанац по имену доктор Адмир. Срби су били нервозни. Били су извођени из комбија и одведени у складиште иза куће...
Пролеће 2000.
* Трећи пут је био у пролеће 2000. године. Био сам поново у Бурелу и преузео једног Србина и Српкињу. Она је била веома млада. Док смо се возили, Србин нас је замолио да их убијемо одмах, ту на месту: 'Не желимо да будемо исечени на комаде', рекао је. Одвезли смо их у исту кућу у Бурел... Када сам први пут имао испоруку у Бурел, мислио сам да их тестирају, узимају узорке крви, али није било јасно зашто. Након трећег пута сам знао да се нешто дешава. Ушао сам у прву собу куће у јужном Бурелу да узмем чашу воде. Била је веома чиста са јаким мирисом лекова. Подсетило ме је на болницу, лепљиво сладак мирис, припало ми је мука. Размишљао сам како је ово било једино место где сам довозио људе, а никада никога нисам одвезао натраг... Било је то у време кад сам чуо друге како причају о органима, бубрезима и транспорту органа до аеродрома.
Јун 2000.
* Четврти пут је био касног маја или раног јуна 2000. У Бурелу ми је наређено да одем са још једним човеком у Мердите да покупим две жене и доведем их у кућу. Тад сам чуо да имају ултразвук и другу медицинску опрему у кући у Бурелу. Одвезли смо их у кућу јужно од Бурела, убрзо сам од пријатеља који је био возач чуо да су одвезени у кућну клинику и да су коришћени за 'резервне делове'. Након овог пута сам рекао да имам упалу плућа и да не могу више да радим...
Турци на страни Азербејџана већ ратовали у Србији и у нашем комшилуку. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Еспресо
