Пише: Бошко Јакшић
Знам шта ризикујем. Да ме прогласе за „Вучићевца”. Као и сваког коме Уједињена опозиција Србије пришива ту етикету уколико није њен слепи верник.
Не дајем пет пара на „издајништво” и критике које могу да уследе из табора острашћених антивучићеваца. Нека их. Уверен сам да се нормална држава не ствара на јаким емоцијама, већ на рационалној политици.
Даћу два примера. Да кренем од најновијег.
Један од опозиционих портала објавио је коментаре о боравку Александра Вучића на Пештерској висоравни, где је присуствовао тактичкој вежби Војске Србије. Тада је председник искористио прилику да помази једног пса.
„Корисници интернета су добро искористили ову прилику да анализирају сваки детаљ – и не могу да престану да се смеју због фаце коју је малени псић направио када му се Вучић приближио”, преноси портал колосално доприносећи драматичној поларизацији медијског простора, а тиме и поделама свеколике Србије.
Уместо да озбиљним аргументима наставе да се боре против свих силних застрашивања, опозициони медији упадају у замку коју им је власт поставила. Улазе на терен небулозних аргумената који немају везе са стварношћу, још мање с реалношћу политичке борбе
Медијски експерти псеће психологије одмах су закључили да се цуко уплашио Вучићевог додира, па су куче (зло)употребили у политичке сврхе на начин који је, колико бизаран, толико и апсурдан. Још један покушај рушења Вучића који делује неозбиљно, па и смешно.
Ко ће, сем опозиционих талибана, заиста да поверује да је куче са Пештери нањушило председника на начин који заслужује све похвале Вучићевих ривала? „Вучић чак и пса мази наопако.” Зар правити причу о томе није иста конструкција коју таблоиди користе у одбрани председниковог лика и дела? Тако се брише разлика између професионализма и медијског жутила.
Уместо да озбиљним аргументима наставе да се боре против свих силних застрашивања, опозициони медији упадају у замку коју им је власт поставила. Улазе на терен небулозних аргумената који немају везе са стварношћу, још мање с реалношћу политичке борбе. Тако с једне стране имамо режимску пропаганду, а с друге опозициону, која, изгледа, умишља да ће Вучића огадити бирачима кучетом с Пештери.
Свака вест овде престаје да буде вест, пошто се пласира на два потпуно различита начина. Док се сви обраћају „својима”, информативност копни, а грађани су жртве необјективности. У трци ко ће више похвалити председника, или му наудити, губи се елементарна објективност. Режимски медији су је одавно изгубили, опозициони срљају у истом правцу. Истински слободна штампа се гаси.
Пример други: Вучићева тренерка кошта као просечна пензија у Србији. Ако је и тако, па шта? Колико је политичара или пословњака чији сатови коштају просечне годишње плате? Колико је дама из јавног живота чије ташне вреде хиљаде евра? Тако је то у овом све располућенијем друштву, у којем све мања мањина има све више од растуће осиромашене већине.
Пустите ме те јефтине демагогије у стилу „тамо где кабаљероси у чашама испијају наднице лучких радника”. Отужно је да Вучићеви ривали не могу да нађу боље аргументе да га критикују – а тога има прегршт – већ посежу за тренерком и џемпером.
Док год се буде бавила искључиво ликом и делом председника, док год не понуди озбиљне програме реформи овог све заглибљенијег друштва – опозиција нема шансе. Тим више што не успева да добије подршку Запада.
Опозиција је у дужем периоду пре јунских избора пропустила да се наметне као савезник Европској унији. Могу бојкот партије да понављају да је бојкот успео, али чак и да је тако, на спољнополитичком плану то је Пирова победа. Одбијање савета ЕУ да се не иде на бојкот барем ће још извесно време пратити опозицију.
Не чуди што је известилац Европског парламента Владимир Билчик јасно поручио да ће њихов саговорник бити парламент Србије, односно оне странке које су постале парламентарне на јунским изборима.
Тако је и комесар за проширење Оливер Вархељи прошао кроз Београд у оквиру једне од својих рутинских мисија, које никако не обећавају да ће се Србија приближити вредностима Европске уније – што због Београда, што због Брисела.
Премијерка Ана Брнабић комесара уверава да ће наставак реформи бити приоритет њене владе, а само који дан раније јасно је поручено шта је најважније: опоравак економије, јачање одбрамбене моћи и здравство. Реформе, као ни до сада, нису приоритет, упркос замеркама Европске комисије које се односе на изборни процес и правосуђе. Наставља се стара пракса. Једна прича Бриселу, друга Србији.
Све то наговештава да се на теме јачања институција, стварања правне државе и ширења простора различитих слобода, укључујући и медијске, ништа неће радити. Што је на неки начин и разумљиво. Председник Србије има снажног, прикривеног савезника у комесару за проширење. Вархељи је кадар његовог великог пријатеља и ауторитарног партнера, мађарског премијера Виктора Орбана.
Све док су извештаји Европске комисије овакви какви јесу, чак и они њихови делови који су критични нису довољни да би српске власти натерале да крену у озбиљне реформе које се тичу стварања ефикасне демократске државе.
Комесар Вархељи каже да извештај треба схватити као подстрек. Подстрек коме? Влади да обезбеди континуитет досадашње политике која Србију константно удаљава од ЕУ, или подстрек влади да крене демократским путем?
Штавише, усмеравање девет милијарди евра за западни Балкан, од чега ће знатан део припасти Србији, подржава и продужава овакво стање, јер је намењено „усклађивању економија”. Узалуд опозиција тражи да тај инвестициони план буде условљен реформама. Зна Брисел шта ради.
Али, упркос сивилу, има једна добра лекција за опозицију: популарност САД је у Србији после Вучићеве посете Вашингтону скочила са 8,5 на 26 одсто. Још један доказ како је овај народ спреман да промени мишљење преко ноћи. То је сигнал да би и антивучићевци могли брзо да окрену расположење бирача – кад би имали чиме.
Кучетом са Пештери и председниковом тренерком сигурно неће.
Ко сигурно улази у нову владу, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
