Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Јуче сам провео диван напоран дан у крају, на снимању филма „Абракадабра“. Искусне плитке мартинке су платиле цех мог узлета ка слави. Након што сам мајици послао слику у спектакуларном костиму, подсетила ме је на епизоду из детињства. На обали економичног грчког летовалишта касних осамдесетих, рођеног сам млађег брата (у том моменту из мени непознатих разлога фасцинираног ликом и делом Божјим) излуђивао тврдњама како Бог не постоји. Мајка ми рече да сам расправу закључио реченицом: „Доведи Човека, да га упознам, па ћу онда све да верујем.“ Фантастично прикладан коментар на слику коју сам послао.
Не знам да ли је брат заиста ургирао али присуство Човека сам, за живота, већ пар пута спознао. И у добру и у злу. Добар нашао се ту. Све верујем. Уосталом, како другачије објаснити поменуту искрену дечију искру и путеве њезине? Да је заиста само продукт западне шпијунаже и пропаганде, ни једну ствар коју радим не бих радио на начин на који радим... или одавно не бих био у могућности да их радим. Како лепо написа чак и атесиста Хаксли: различите реакције су продукт типова личности, али ко је створио типове личности? Да је све заиста само плод психоанализе, декомпозиције човека и (зло)употребе маркетинг оружја за масовно уништење, одавно бисмо сви били роботи. Сад бисмо већ сви били у фази: #смаском, #кодкуће, програмирали једни друге на даљину и по тим програмима вршили безбедне бежичне, новим реалностима тржишта оправдане, интеракције. Но, Искра је жива. Заправо, Искра је живот. Прави, органски, ирационални... А такав живот је борба. Борба за слободу. Слободу која је робија, у свету робота.
Да нема Искре да ли бих писао стихове? Да не пишем стихове, да ли би их Далибор ставио на мајицу за маратон? Да му се нису нашли на мајици да ли би ми друштвене мреже затрпали сликама њега и буразера? Да нисам видео слике „БС маратонаца“ да ли бих тако глатко одговорио на позив да оформимо групу за припреме за маратон? Да нисмо одмах лепо почели, да ли би постојао УТС, да ли би толики људи прешли маратоне и ултрамаратоне? Да није људи повезаних УТС-ом да ли би смо успели да одемо на „Стазу Дивова“? Да није тих ходочашћа у Алпе, да ли би Дуле (са 24 године) уз своје име имао два документарна филма? Најважније, да није свега поменутог, да ли би било (за сада) три брака, три веридбе и двоје деце?... Питањима нема краја, баш као што „У циљу краја нема“. Но, Почетак је јасан: Искра, Дар и жеља да се дељењем са заједницом множи.
Зато Вас позивам да у суботу, у 18 часова, свратите на Кошутњак, у тениски клуб „Привлеџ“, на промоцију књиге Далибора Даничића „У циљу краја нема“. Дођите да заједно посведочимо формалном отискивању нашег брата у ирационалне, органске, искреног воде поезије. Далибор одавно пише дивне песме, које подупире делима, ако већ нису настале из дела. Али је постао и „званично објављени песник“. Народне библиотека Србије, ИСБН број... #цеофазон. Није да то искреном човеку ишта суштински мења, али понекад је заиста нужно (осим што је увек лепо) добити и заслужену похвалу и захвалност заједнице. Позивам посебно нежно и све роботе са мрежа, који случајно налете на овај позив, чак и оне који су овде на задатку налажења словних, граматичких, логичких или идеолошких фалинки... Дођите и видите, ботићи мили несвесни. Осетите присуство Искре. Најгоре што може да вам се деси је да вас заведе и поведе пут песме, књиге, трке, филма, брака, детета... А то ће ускоро постати најбоље што вам се десило...до тада... јер, запамтите: кад кренете за Искром, „У циљу краја нема“.
Почела седница Савета безбедности УН посвећена извештају о тзв. Косову! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
