Пише: Орхан Драгаш, Међународни институт за незбедност
Надамо се да су се опоравили чланови тима Мирослава Лајчака због чије болести је крајем септембра отказана још једна рунда дијалога Београда и Приштине. Здравље је ипак најважније. Међутим, нема знакова да је пауза у бриселском дијалогу помогла Лајчаку и Европској унији да отклоне прави разлог застоја у преговорима, а он свакако нема везе с вирусом корона.
Посета Мирослава Лајчака Приштини и Београду, друга откако је у априлу постао изасланик ЕУ за српско-албански дијалог, потврдила је дуготрајну европску неспособност и одсуство жеље да се заиста дође до циља – истинског компромиса две стране. Европски посредник одиграо је у Приштини и у Београду две различите представе, иако под истим насловом, желећи само да освоји симпатије публике, не и да се придржава сценарија на чијем стварању је и сам радио.
У Приштини је, на радост публике, саопштио да ће Заједница српских општина бити формирана тек након склапања коначног споразума Београда и Приштине. Тиме је потпуно дао за право Хотију и колегама да и даље буду уверени да ће завршни споразум прописати обострано признање Србије и Косова, а да ће ЗСО бити формирана некада, у будућности, а можда и неће. Нешто касније, у Београду, поновио је да је ЗСО већ договорена споразумом из 2013. године и да све тада преузете обавезе морају бити спроведене.
Искусни словачки дипломата врло добро зна да је ЗСО без премца најважнија тачка читавог процеса, који се отегао већ дуже од седам година, као што добро зна и да је ово питање одавно договорено, али и да никад није спроведено. Проблем је у томе што Европска унија, а сада видимо и њен специјални изасланик, немају снагу, ни жељу, да натерају косовску владу да спроведе једину обавезу коју је преузела и да тако осигура наставак и финиширање бриселског дијалога.
У косовском случају, Европска унија већ има богату традицију снисходљивости према разорној деструкцији приштинских власти, ма ко да се у њима налазио. Није имала начин да их натера да укину нечувене таксе од 100 одсто на српску робу, штавише, охрабривала их је да их оставе на снази како би имали бољу преговарачку позицију. Није била способна да се одупре намерама Куртијеве владе да врати процес на почетак и прецрта све што је договорено, да не говоримо о небројеним опструкцијама дијалога услед сталних унутрашњих трзавица међу приштинским политичким групацијама… Ниједан од ових приштинских марифетлука није отклонила Европа, већ је то урадила Америка, снажно, брзо и бескомпромисно, омогућавајући да се дијалог настави.
Мирослав Лајчак је охрабрујуће, у септембру, констатовао да је „крајње време” да се дијалог Београда и Приштине успешно приведе крају, али по последњим наступима, изгледа да је том изјавом храбрио сам себе. Јер, какво убрзање дијалога очекује, ако констатује да се при формирању ЗСО мора узети у обзир и став уставног суда Косова? У Београду никада није чуо ништа слично, јер је озбиљним преговарачима јасно да ће и један и други правни поредак морати да доживе измене да би договорена решења могла да буду спроведена.
Лајчак наставља да тетоши приштинску страну у вези са ЗСО, онако како их је тетошила Федерика Могерини током свих година празног хода, док је била на челу европске дипломатске службе. Њено писмо косовским властима, у којем их уочи потписивања другог споразума о ЗСО уверава да Заједница неће имати извршна овлашћења, најбоља је слика сталног европског хода низ длаку Приштини, који се без прекида наставља и данас.
Недавно отресито уверавање Ђузепа Бореља да су преговори при самом крају и да је долазак до резултата „питање месеци, а не година” само накратко је одало утисак да Европа заиста има снаге да доврши овај деценијски процес. Лајчакова последња турнеја, ипак, говори о томе да те спремности нема и да је почетна идеја главних европских фактора и даље на столу, а то је верификовање косовске независности у постојећим границама. Без икаквих притисака на Приштину да мења своје позиције и да се креће ка компромису за који се и Европа, начелно, залаже.
За разлику од неких ранијих времена, ЕУ неће у Београду моћи да пронађе изговор зашто није успела да преговараче доведе до резултата, иако се максимално труди да изазове такву реакцију. Од ступања на дужност Мирослава Лајчака, председник Вучић има само речи подршке и хвале за његов рад, уз стално уверавање да ће Србија остати одговоран и конструктиван део преговарачког посла. Поновио је те ставове и у Београду, на заједничкој прес-конференцији с европским дипломатом, иако је имао све разлоге да се обруши на европску недоследност и њено дугогодишње увредљиво одбијање да заустави недорасло и бахато понашање Приштине.
Напротив, Лајчака је дочекало одговорно, државничко понашање српског председника, који без резерве подржава европску улогу у српско-албанским преговорима, зато што веома добро зна да ће договор око Косова морати да се постигне у европским оквирима, а то нарочито важи за његову каснију примену. Оваквом позицијом, Србија и њен председник демонстрирају такав степен државничке одговорности и спремности на стрпљив, дипломатски рад, какав се некада могао очекивати само од Европске уније. Нажалост по ЕУ, то више није случај, али нека то остане њен проблем. За нас је битно да Србија има веома јасне циљеве и њих настоји да оствари крајње принципијелном политиком и одговорним преговарањем, а то мора да доведе до завршног успеха. Пре или касније.
Путинову дефиницију јаке државе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
