Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Не пијем...редовно. Редовно трчим и не мешам пића. Вероватно зато и могу да поднесем да повремено попијем подоста ракије, без да се обезнаним. У таквим се приликама углавном, у једном моменту, као на дугме, искључим да спавам као беба. Ако пре пада система попијем коју чашу воде, ујутру сам као да се ништа није десило. Проблем је што се ретко сетим да попијем воде. Још већи је проблем што ми, пак, мало раџе треба да се добијем и замрсим танане споне мозга са језиком. Зато ми се, за двадесет и кусур година јавног наступања наоколо, само три пута десило да претходно уопште шинем нешто жестоко. Само једном је то било намерно и баш бламажо. Речју: прилично сам профи по том питању. Довољно је што иначе не знам своје текстове напамет.
Већ у петак увече ме је сустигао умор од претходно ноћног снимања репа за нови албум са ди џеј Сејлентом. Сесија је трајала шест активних сати. Након тога сам спавао дупло краће. Па утарње домаћинске обавезе... Па посо... Па вожња ситне ђеце на гитару... Па гостовање на Млатином концерту... И тако сам у суботу, уместо у планираних 6 изјутра, устао у 7.15. Само сам се обукао, зграбио спремне ствари, повео са собом Меду и одвезао да поведем УТС кроз шуму на Кошутњаку. Па бурек за укућане... Па посао... Па вожња ситног ђетета на рођендан... И коначно сам се обрео у „Привилеџу“, на Далиборовој промоцији књиге поезије. Међу пријатељима, сродним људским душама изгубљеним у ери бездушне роботизације. Дача нема спонзоре али има доста пријатеља. И многи су били присутни те вечери. Неки од њих су му и омогућили да објави књигу јер се баве издавањем књига. Неки су донели да се попије јер се баве издавањем вина и ракије. Попио сам тек чашицу-две, уз причу са дивним људима које, на жалост, не виђам толико често. Ваљда ми је дошло да се опустим од фуриозног ритма претходних дана, иако сам на Кошутњак стигао сопственим ауто-мото превозом. Тада ми дадоше микрофон...
Атмосфера је била тако лепа - свечана а природно опуштена. Лагана, светла и топла као планинског јутара зрак у сред престоничке суботње вечери. Сви су тако лепо говорили и читали поезију док гитара ћарлија... Све док није изашао експознати репер са својим поштапалицама, пошалицама и четиристо пута испричаном фором из филма „Бошко Буха“ (онај део кад имењак признаје друговима партизанима како не зна да држи говоре, само сам га забиберио са „попио сам“). Немам озбиљну трему од јавних иступа, још прошлог века. Ваљда зато што себе, хвала Богу, никада нисам схватао превише озбиљно. Некоме је можда моје трабуњање било и симпатично. Свакако је било небитно јер бејаше вече поезије нашег брата и учитеља и, чак више од тога, вече дружења, сабирања, множења кроз дељење (рекоше ми да је касније било и одузимања)... Који сат разговора касније сам проценио да је повољан час да се триста седмица и ја опрезно неопажени провучемо кроз мрежу саобраћајних патрола. И успели смо у томе...
Јутрос сам читао „У циљу краја нема“. Написао сам „рецензију“ која се нашла у самој књизи јер сам одавно читао те песме и причу, редом, како их је мој пријатељ писао. Штавише, понеку сам и проживео уз њега. Али данас сам их први пут сусрео како им пристаје: у покрету (шетајући псе кроз крај) у књизи (а не са компјутерском екрану), у друштву свих лепих речи Далиборових пријатеља. Плакао сам. Без зезања.
Хвала Ти, што сам сусрео тог човека на Београдском маратону, пре више од седам година. Далибора смо у Ултра тркачу Србија инстант прозвали „сенсеи“. Учитељ ратника самураја. На јапанском. На почетку смо га прихватили и схватили „само“ као другара-тренера-покретача. Сећам се и момента у пространству Алпи, када ми је, обамрлом од исцрпљености, причао о некаквим песмама које су га онде спопале. Нисам тада био свестан да и мој одабрани реп надимак, Маестро, значи „учитељ“. Шалабајзерски шпански, наспрам посвећеног јапанског. Можда баш добра метафора за нас двојицу. Али, ипак, колеге учитељи. Прихватали ми то или не. Сада смо и колеге објављени песници. То смо, већ, обојица свесно изабрали. После данашњег читања ми се чини да јапанско-шпанска метафора још више стоји. Штавише, мислим да је Далибор, за финале овог, књижевне вечери несроченог и неизреченог, говора од мене искрено заслужио ново поређење. Мој брат није тамо неки самурај, борац са другог краја планете. Он је наш. Витез, песник и учитељ. Прави Деспот Стефан Лазаревић Змај. Хвала Ти за таквог пријатеља. А теби, Дачо, хвала за књигу која од сад иде са мном на сваки ултра трејл. Неће више бити потребан ни телефон да ме дигне из мртвих. Камоли Аца Лукас.
Још једну Шкабову причу можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
