Геноцид над Србима у НДХ кључна је тема наше историје. Темељна, детаљна историја овог догађаја, протумаченог у дужој историјској перспективи, још није написана. Наша званична култура, наши уџбеници и телевизије немају одговор на питање: одакле и зашто Јасеновац? Ми Јасеновац и геноцид још нисмо поставили у темеље нашег националног идентитета, по угледу на Јермене или Јевреје, тамо где се већ налазе Свети Сава, Косово, Карађорђе, или Први светски рат. За разлику од Јевреја и Јермена, ми у сопственој земљи дозвољавамо порицање геноцида над српским народом. Југославије одавно нема, у пропаганду НАТО медија нико разуман више не верује, и зато је дошло време за истину. Чему страх? Ваља нам служити истини, а не окупаторима, каже у разговору за „Печат“ историчар Милош Ковић.
Чињеница да су Срби зверски убијани и у Првом светском рату, о чему су писали Иво Андрић и Милорад Екмечић, говори да су трагови геноцида над Србима дубљи него што се мисли. Како објашњавате тај злочин у низу?
Корени геноцида над Србима јесу дубљи него што се обично мисли. Први трагови јасно су видљиви већ у 13. веку, у добу крсташког разарања Византије и похода угарско-хрватских крсташа на „јеретичку“ Босну. Сетимо се похода турског ислама на Балкан, почевши од 14. века и истовремених позива папа угарским краљевима да освоје „шизматичку“ Србију. Доба римокатоличке противреформације и двовековних ратова између Хабзбурговаца и Османлија на тлу српских земаља, праћених српским устанцима и турским репресалијама, кључно је за разумевање феномена унијаћења и исламизације српског народа. Тек у 19. и 20. веку Срби римокатоличке и муслиманске вере претварани су у посебне нације – Хрвате, Бошњаке (Турке, Босанце, Муслимане), Албанце (Арнауташе). Без пажљиво написане историје српских конвертита нећемо разумети ни геноцид у НДХ. У Црној Гори сличан процес одиграва се пред нашим очима, са све хорским певањем Томпсонових хитова на Цетињу и у Подгорици. Надајмо се да је заустављен.
Три геноцида које су Срби претрпели у 20. веку, у два светска рата и у нашем времену, припремљени су у Аустроугарској, у крилу Римокатоличке цркве и хрватског правашког расизма, да би проклијали у садејству с немачким и италијанским нацифашизмом. Срби су, не заборавимо, умирали у концентрационим логорима и у Првом светском рату. Тито и Крлежа сачували су континуитет правашке, старчевићевске србофобије. У томе су имали сву подршку Запада.
Да ли нас однос Запада према страдању Срба враћа на западно, крсташко порекло геноцида над српским народом?
За геноцид над Србима у „Олуји“ и „Блеску“ западне силе Хрватску не само да нису казниле него су је и наградиле. Босански и косовски муслимани, сви ти „шуцкори“, „Црне легије“, СС дивизије „Ханџар“ и „Скендербег“, ОВК и исламисти под командом династије Изетбеговић, само су оруђе Запада у походу на „јеретички“, српски, руски, словенски Исток.
Стево Лапчевић, неуморни истраживач историје геноцида у Срему, недавно ми је послао усташки плакат из 1943, позив на задушнице хрватским „бранитељима Стаљинграда“. Ту се каже да су они пали „вјерујући у коначну побједу еуропског Запада“, да су „дали доказ несломивог духа нове еуропске борбене заједнице“, и да ће „њихова слава бити звезда водиља пред еуропским народима“. Потоњи улазак ових Павелићевих „легионара“ у састав Титових партизана није био случајност. Данас, после свега, више немамо права на наивност. Сасвим је у праву Емир Кустурица када каже да је „за улазак у ЕУ и НАТО потребна мала, до веће дозе усташлука“. У том евроунијатском жару налази се објашњење појаве проусташких идеја у Црној Гори.
Проусташке идеје, чини се, запатиле су се и у Београду…
Наши „другосрбијанци“ више се не задовољавају само србофобијом и колаборацијом са НАТО окупаторима. Овога лета читали смо како историчари и професори Филозофског факултета и Универзитета у Београду правдају Јасеновац измишљеним српским злочинима (Никола Самарџић), а атентатора на Павелића називају „убицом и насилником“ (Дубравка Стојановић). Готово цела „другосрбијанка“ јавност у Србији потом је покушавала да натера Министарство културе да за наше паре, за наше библиотеке, откупи књигу хрватског амбасадора и историчара Иве Голдштајна, у којој се број жртава Јасеновца са око 700.000 своди на 80.000–100.000, од чега би убијених Срба било 47.000–50.000. У тој кампањи, у највећим београдским медијима, о жртвама Јасеновца и геноцида говорило се с невероватном бахатошћу. Два протестна писма објављена поводом изјава Самарџића и Стојановићеве и ове кампање потписале су наше најугледније јавне личности. Само је вирус корона спречио да се на Филозофском факултету у Београду одржи конференција о Јасеновцу, на којој је требало да главне звезде буду Голдштајн и Стојановићева.
С умањењем броја жртава страдалих у Јасеновцу, на чему је инсистирала Туђманова историографија, слажу се многи историчари. Како објашњавате њихов пристанак на покушаје мењања историје а на српску штету?
Цео низ мојих добронамерних колега наивно су се уплели у игру лицитирања бројем жртава Јасеновца. Сада јасно видимо куда то води. Ватикан и Загреб никада нису кажњени због геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ; напротив, Ватикан је, уз помоћ англосаксонских обавештајних служби и усташа, „пацовским каналима“ спасавао Павелића и нацисте. Данас би да рехабилитују и Степинца.
Док ми, да некога не бисмо увредили, прећуткујемо Јасеновац и љубазно смањујемо број његових жртава, док праштамо онима који опрост нити желе нити траже, док пристајемо на изједначавање усташа и четника, Јасеновца и Сребренице, док дозвољавамо ругање геноциду и Јасеновцу усред Београда, проглашени смо, приде, и за геноцидни народ. Највећи светски, западни медији и историографије, који то чине, позивају нас, у ствари, да схватимо, да разумемо тајну и смисао Добоја, Арада, Маутхаузена, Јасеновца, Јадовна, Козаре, Старог Брода, Крагујевца, Шапца, Краљева, „Олује“ и „Милосрдног анђела“. Они су ту да нас, покушајима да сакрију своје злочине тако што ће оптужити саме жртве, подсете да више не смемо да ћутимо.
Поднели сте кривичну пријаву против Николе Самарџића. Да ли је ово први пут у историји, од 1945. године, да је против некога поднета кривична пријава због порицања геноцида над српским народом у НДХ и Јасеновцу?
Да, то је први пут у историји, од 1945. године, да је против некога поднета кривична пријава због порицања геноцида над српским народом у НДХ и Јасеновцу.
Заиста је дошло време да, после пола века, одбранимо сећање на сву ону безимену децу, поклану у Јасеновцу, Шарговцу, Мотикама, Дракулићу, на Козари, у Старом Броду, по свим заборављеним засеоцима, живу побацану у херцеговачке и личке јаме. Њих нема на списковима жртава и демографским пописима, тако драгим ревизионистима и порицатељима геноцида над српским народом. Довољно ће бити само да се угледамо на земље какве су Израел или Јерменија. Има ли „Јад Вашем“ шест милиона имена убијених у Холокаусту? Жели ли, сме ли ико разуман да оспори тај број? Потребна су нам систематска истраживања, свест о томе да се о неким темама не сме говорити на недостојан начин, али и законска регулатива. Умањивање броја жртава сматра се порицањем Холокауста и законом се кажњава у Израелу и у 16 европских држава.
Нека свако уради само оно што је до њега. Зато сам државном тужиоцу поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића.
Наша јавност би требало да зна да нам наш Кривични законик то омогућава. То је резултат стручне експертизе мог адвоката Душана Стојковића и његовог тима.
Шта ако државни тужилац одбије вашу пријаву?
Чак и ако државни тужилац одбије моју пријаву, корист ће бити несумњива. Тада ћемо знати да у нашој земљи свако може да нам каже да смо заслужили Јасеновац.
Поднео сам пријаву против Николе Самарџића јер став да су Срби, због измишљених недела, заслужили Јасеновац и „Олују“ није ствар академске дебате него законом забрањено кривично дело. То се односи и на његово залагање за обнову рада Голог отока на коме су, више од свих, мучени и убијани Срби. Речено језиком Кривичног законика, Самарџић јавно одобрава и значајно умањује геноцид и злочине против човечности. Он подстиче мржњу, дискриминацију и насиље над српским народом.
Ову државу нису створиле стране, империјалне војске, него наши јуначки и страдалнички преци. Она мора опет да буде наша. Време је да сазнамо да ли наше судство брани истину и правду, нас, наше претке и потомке, или нас излаже увредама, препушта мржњи и новим прогонима? Да видимо да ли се нашом државом управља из Београда, Сомбора, Љига и Лебана, или из Загреба, Берлина, Лондона и Вашингтона?
Одакле цуре информације о сведоцима против ОВК, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Печат
