Пише: Чедомир Антић
Дејтонски споразум највећи је политички успех који је српски народ постигао после 13. децембра 1918. године. Тог давног петка, средином децембра последње године највећег рата у дотадашњој историји, два дана после примирја на Западном фронту, склопљено је последње примирје у европском рату. Српској војсци, која је већ ослободила већину јужнословенских земаља на Западу, тада су одређене границе.
Вековни српски хегемон Мађарска, чији су се краљеви од почетка 13. века китили и српском круном, прихватила је демаркациону линију са Србијом на реци Муреш, северно од Темишвара, Арада, Баје и Печуја, западно од Осијека и Винковаца, северно од Саве, западно од Кладуше. Према Аустрији српска је граница ишла старом међом до Динаре и Шибеника. Србија, српски народ и велике силе тада су се определили за југословенску државу, која је, је ли, већа и у њој живи више српског народа..., због чега Срби (осим усамљених појединаца) те 1991. нису имали других циљева. Чак и када је започела последња југословенска криза - из САД, Британије, Немачке, Албаније, СР Словеније и СР Хрватске те спонзорисаном побуном Албанаца на САП Косову - Београд није имао других циљева него да очува што је већу могућу Југославију. Тако је било све док се скупи привид очувања одавно пропале грешке није распао пред нашим очима - прво 2003. а потом и 2006. године.
За разлику од САО Крајине, која је стварана са идејом да задржи Хрватску у југословенској федерацији, Република Српска створена је по хрватском начелу према коме независност, или макар што већа самосталност, мора бити највиши циљ. До таквог закључка српске елите су дошле најтежим путем. Показале су спремност да се зарад останка БиХ у југословенској федерацији одрекну било каквог другачијег статуса Срба од дотадашњег, док би Сарајево, попут Подгорице, добило двоструко већи значај него раније и слободан пут за даљу државну еманципацију. Пошто би за такав статус БиХ такође морала да “падне” Крајина у Хрватској, тешко да се томе противио Загреб. Мислим да је ток догађаја, можда и више од САД и Немачке, одредио Алија Изетбеговић. Са једне стране он је знао колико има година, за разлику од младог Мила Ђукановића њему се журило да уђе у национални Пантеон као државотворац. На другој страни, стари младомуслиман није био много фасциниран тим скорашњим, идентитетским западњачким измишљотинама каква је “нација”. За противника он је зато имао и део свог народа који је требало уверити да је вера прва и најважнија. То се најлакше постиже ратом.
Порука
Српском народу је 6. априла 1992. јасно поручено да је независна БиХ неминовност и императив, а да он у њој неће имати ни аутономију ни конститутивност. У таквим условима наш се народ подигао на оружје и противно САД, ЕУ, Руској Федерацији, а понекад и Србији, створио своју државу. Не треба имати илузије, помогла је и чињеница да у Вашингтону, Лондону и Берлину не гледају исто на све религије - да су у Босни уместо муслимана живели, рецимо, епископалци, не сумњам да би наша судбина била иста као и у Хрватској, али то није мењало на квалитету и квантитету негативног односа западњака према свему што је српско. У модерним ратовима суштина је у брзој победи. Природа рата у БиХ није омогућавала брзу српску победу. У рату је, са једним или два изузетка, постигнут српски територијални максимум. Он је до напада НАТО-а и очуван. Догодили су се тешки злочини, постигнути су горки споразуми и Дејтонски споразум је дошао као нека врста формалног завршетка нечега што је стварно било готово два месеца раније. Споразумом су кориговане границе успостављене након агресије Северноатлантског савеза и хрватске војске. Одређене су надлежности ентитета и заједничке државе, решена већина питања осим овлашћења високог представника за БиХ и статуса општине Брчко.
На улицама Бањалуке људи су после потписивања Дејтонског споразума плакали. Потиштеност је била толика да се опозиција у Србији први пут у историји потпуно ујединила и новембра 1996. сатрла Милошевићев СПС у градовима и општинама где је живело 3/4 становника земље. Ипак, поред свих мана, наметнути, недоречени, половични и заумни Дејтонски споразум потребно је гледати у контексту његовог времена. Тачно је да је српски народ живео као суверен на простору југословенске федерације, али је истина и да је током трајања социјализма та његова конститутивност изван матичне републике - и то централне Србије - постала формалност. Односила се на “Србе у СР Хрватској”, “Србе у Босни и Херцеговини”, а не на српску нацију једну и недељиву - какве су све друге европске нације, без обзира на то у колико суверених држава живеле.
Страх од новог геноцида
Страх од понављања геноцида који су хрватско-муслимански фашисти извршили над српским народом и чудна констелација снага у бившој Југославији и свету, учинили су да српски народ у БиХ успе да избори стварање своје државе. Тиме је народ, који је званично бројао 1,4 милиона припадника, успео да за себе избори преседан. Ако није срушена, онда је обесмишљена граница између Истока и Запада која је на Дрини установљена пре шеснаест векова. Борба око јурисдикције над простором од Солина (или касније Ријеке) до Солуна средишњи је део сукоба цркава и била је кључно питање сукоба великих сила у првој половини 20. века. Стварањем Републике Српске српски народ је постао једини мали народ који је учинио оно што су у изузетним случајевима чиниле само велике силе. Оне се, наиме, држе Хелсиншког завршног акта из 1975. о неповредивости граница. Споразумеле су се па су нестали Совјетски Савез и Југославија, свађале - па су успостављени Косово, Абхазија, Осетија, Придњестровље... Српску је створио српски народ и платио је за њу велику цену. За разлику од споменутих пројеката великих сила, Српска није под санкцијама ни у изолацији - њен статус, овакав какав је, има међународно признање.
Дејтонским споразумом остварене су 4/6 оног програма који је одредила Народна скупштина Српске Републике БиХ 12. маја 1992. године. Сетимо се Кнежевине Србије у време првог Обреновића и видећемо да је сличност велика. Српској је од 1996. до 2006. отето много надлежности, али то је већином учињено силом и незаконито. Најважније међу њима су укидање Војске РС и увођење индиректног пореза у корист заједничких институција. Брчко је постало кондоминијум, а у ствари аутономна општина. Ипак, циљ успоставе независности остао је присутан и добио је током протекле две деценије нову легитимност. Пут ка независности је данас видљивији него пре десет и посебно пре двадесет и пет година. Проблеми Републике Српске данас, међутим, нису само односи са ФБиХ или са великим силама, њеној будућности више него икада прете демографска пропаст, слабост или непостојање установа, недостатак демократије и мањкавости просвете (која је, пак, темељ привредног напретка). Дејтонски устав није идеалан, али пружа основе за решење и ових проблема, само је питање да ли за њега имамо довољно снаге.
Колико има Срба у Црној Гори, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Глас Српске
