Прича о хеликоптерској ескадрили Ресора државне безбедности с краја деведесетих година прошлог века била је јавна тајана, додуше ретко ко је знао да РДБ има своју хеликоптерску есакдрилу. Већина је мислила када су угледали хеликоптере у маскирној боји да припадају војсци, а не тајној полицији, али то није било тако.
Чак ни учешће да Ми-24В Хинд (летеће топовњаче) на разбијању терористичког упоришта једног од оснивача ОВК Адема Јашарија није се оглашавало на сва звона иако су телевизијске камере снимили ове хеликоптере. Међутим, са расформирањем ЈСО због учешћа водећих припадника у атентату на премијера Зорана Ђинђића, и када је на светло дана испливало много других детаља о овој једници сазнало се и за постојање хеликоптерске ескадриле – односно тајне авијације Државне безбедности.
“Маја 1991. формирана је авио-хеликоптерска ескадрила, која је са импровизованих летилишта Медено Поље, Петровац, Велика Попина, Срб и Удбина пренела тоне специјалних пошиљки, опреме, људства, технике и извршила бројне сложене задатке у условима ратних операција…. Такође 1992. године на територији Босне и Херцеговине приступили су изградњи и обезбеђењу мреже малих аеродрома, као и формирању борбене ескадриле. Са аеродрома у Братунцу, Сокоцу, Рогатици и другим, извршено је око хиљаду борбених, извиђачких, транспортних и хуманитарних летова. Средином пролећа прошле (1996) године повукла се из ових крајева са комплетном опремом и техником, хеликоптерима и авионима. У целом том периоду њено деловање остаје неоткривено и поред софистициране опреме НАТО-а, као и интензивног истраживања више страних обавештајних служби.”, изјавио је један од оснивача ове јединице Франко Симатовић Френки у свом говору пред Слободаном Милошевићем на прослави дана Јединице за специјалне операције јуна 1997. Иначе тај снимак, освануо је почетком 2003. године у судници Хашког трибунала на суђењу Слободану Милошевићу када се могао видети.
Хеликоптери који су ушли у састав ове ескадриле, према писању ваздухопловних публициста, стизали су са разних страна. Први који су набављени дошли су из чувеног “барског товара оружја”, када је заплењен брод који је стигао из Либана 1991. године. Босански медији тврдили су и да су у саставу ове ескадриле летели и њихови хеликоптери, са којима су српски кадрови пребегли. Радило се два хеликоптера Бел 206 у две верзије: један “џет ренџер” и један “лонг ренџер”. Наводно тад су од плаво беле добили маскирну боју, а често се на небу изнад Београда могао видети управо такав хеликоптер у маскирној боји како надлеће град.
Наводно у састав РДБ ушли су и један Бел 212 кога су санкције затекле на ремонту у инострансту, а враћен је у Србију после укидања санкција и који је исто од плаво беле добио маскирну боју и ушао у састав ЈСО. Осим газеле из Либана у састав ЈСО ушла су још два хеликоптера типа Соко СА-341Х “Газела” од којих је један био у бојама српске заставе.
Како су се безбедности задаци постајали компликованији, утврђено је да овој јединици требају много “жилавији” и боље наоружани хеликоптери. Почетком 1997. године уз помоћ тајних фондова на простору бившег Совјетског Савеза купљена су четири хеликоптера. Два Мил Ми -17 произведена 1987 и 1991. године од којих је један био у салонској верзији и два јуришна хеликоптера Мил Ми-24В. Чудним каналима набављен је амерички хеликоптер Сикорски С-76 који је био намењен за превожење тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића.
Интересантно је да се радило о летелицама које је тадашње РВ и ПВО Војске Југославије могло само да сања, а сматра се да је велику улогу у набавци ових летелица без пратеће сервисне документације учествовао и амбасадор СРЈ у Москви Борислав Милошевић, рођени Слободанов брат. И о овим хеликоптерима повела се прича на суђењу Слободану Милошевићу када су истраживани путеви новца како је тадашња власт опстајала и функционисала.
Иако су летелице набављене осим “сикорског” С-76, ниједна није могла добити цивилну ознаку, јер се радило о војним летелицама. Током суђења Слободану Милошевићу на свом сведочењу бивши шеф РДБ Радомир Марковић рекао је да су велику помоћ у обезбеђивању трошкова набавке наоружања, резервних делова за оправку имали помоћ од Савезне управе царина.
За хеликоптере Мил Ми-17 набављена су била по два лансера невођених ракетних зрна калибра 57 мм за сваки.
Није прошло ни годину дана, а новонабаљене летелице добиле су прилику да се борбено провере. У фебруару 1998. започела је албанска побуна на простору Косова и Метохије. Српски полицајаци постали су свакодневна мета напада, а кад се побуна распламсала у отворени сукоб на сцену су ступили и хеликоптери ЈСО. Тако је остало забележено учешће летећих топовњача Ми-24В у нападу на утврђење Адема Јашарија, једног од оснивача ОВК.
Телевизијске камере у неколико наврата забележиле су борбено деловање ових хеликоптера над терористима ОВК, који су панично бежали када су се ови хеликоптери појавили на небу, који су по њима тукли невођеним ракетним зрнима и из инсталираних топова калибра 12,7 мм.
Кад је уследила НАТО интервенција хеликоптери РДБ због процене да би могли бити легитимна мета авијације алијансе размештени су на више различитих локација. То се показало као исправна одлука јер полицијски хангар на тадашњем аеродрому Сурчин био уништен. По завршетку рата ови хеликоптери били су смештени у великом ЈАТ-овом хангару.
Прича о хеликоптерима ЈСО пала је потпуно у заброав да би се два хеликоптера Ми-24В РДБ односно ЈСО појавили на полицијско-војној вежби “Штит 2001”. Осим Ми-24 боребнео је деловала и једна од маскираних Газела која је на себи имала сачасте лансере за невођена ракетна зрна. У периоду до краја марта 2003. хеликоптери ЈСО појавили су се неколико пута у јавности на вежбама спасавања и полицијским смотрама на Макишу, а транспортни хеликоптер Ми-17 појавио се и у споту ЈСО са којом су тражили нове кандидате за припаднике овој једници непосредно пред само убиство премијера Зорана Ђинђића.
Убрзо после расформирања ЈСО хеликоптери су прво уврштени били у састав МУП-а Србије. Пошто МУП није имао релане потребе за хеликоптерима Ми-17 и Ми-24В они су уступљени Ваздухопловству Војске Србије и Црне Горе, где су прво ускладиштени. Убрзо после распада Државне заједнице Србије и Црне Горе и истека временских русурса хеликоптера Ми-8 набављених у време ЈНА одлучено је да два хеликоптера Ми-17 буду ремонтована и убрзо су се нашли у саставу РВ и ПВО Војске Србије.
Хеликоптери су кориштени за медицинску евакуацију, транспорт, али и акције спасвања. Управо један од тих хеликоптера који је припадао ЈСО сручио се 15 марта близу аеродрома Никола Тесла у Сурчину, када су погинули У паду војног хеликоптера погинули су: мајор Омер Мехић, капетан Милован Ђукарић, механичари заставници Небојша Драјић и Иван Миладиновић, лекар новопазарске болнице Џевад Љајић и његов колега анестетичар Мирослав Веселиновић, као и петодневна беба из новопазарске породице Адемовић. Пад ове војне летелице веома је узнемирио српску јавност.
Хеликоптери Ми-24В остали су да самују на впојном аеродрому Батајница. Због недостатка папира, сервисне књижице ремонт је био немогућ иако су таблоидни медији спектакуларно најављивали да ће и ова два хеликоптера бити модернизовани. Та прича је посебно била изражена после набавке руских хеликоптера Ми-35М. Ипак та прича је коначно стављена у ад акта и према свему судећи ова два хеликоптера би требала наћи место у Музеју ваздухопловства иако и даље њихова коначна судбина није решена.
Азербејџанска војска се повлачи. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: nova.rs
