Правда

Мај 1995. године Све што Сидрану није донијела књижевност, остварио је преко кинематографије. Као сарадник на филму Отац на службеном путу, добио је стан од општине Центар. Финансијска ситуација му се стабилизовала, па је и живот са Шахбазом постао подношљив. Постали смо комшије, становао је тик крај мојих родитеља у улици Кате Говорушић. Наши путеви се више нису укрштали. Ни умјетнички нити људски. Направио сам Дом за вешање и отиснуо се у свијет. Иако сам раније био увјерен да Сарајево никада нећу напустити. Није ми одговарао град у коме сам за увођење телефона морао да зарадим Златну палму. Сидран је остао у Сарајеву и већ тада мјешао малтер за постоље на којем ће једнога дана поставити његову бисту. Вјеровао је да ће постати национални јунак. Мозак му је био избаждарен на оних неколико сарајевских уличица, а сваки излет на пјесничке вечери у Босански брод доживљавао је као тежак удар на свој нервни систем. Када су га питали зашто не покуша у иностранству, он је поносно говорио: – Ја никада нећу напустити мој родни град. Оно „мој град“ изговарао је тако поносно да су се пријатељи затечени за столом већ тада осјећали као издајници. Једно од његових најузбудљивијих путовања био је излет у Венецију на фестивал гдје се приказивао Доли Бел. Ја сам тада био у војсци. Страх од Венеције и великог свијета савладавао је векијом романом. На крају су пијанице аматери, филмски радници, попадали па је остао сам. Од италијанског конобара хтио је да наручи лед али није знао како се то каже. Прво је махао рукама, а овај га није разумио. На крају му је рекао: – Прего, уно пиколо Гренланд – и одлучио да више никада не напушта Сарајево. Сидран није волио наше филмове. У ствари, он их је након првих пројекција мрзио. Због тога што се филм не пише него снима. Натмурен, одлазио је са јагомирских пројекција и није хтио са мном да разговара. Тек када су филмови постали успјешни, он би са мном проговорио. И не само то. Преузимао је идеје у које је сумњао док смо исписивали сценарије. Једном се разгаћио па је филозофски објашњавао неком новинару како је као мали био мјесечар и да је са уживањем стварао ову надреалну карактеристику јунака Дине из филма Отац на службеном путу. Заборавио је био да смо се око тог мјесечарења ноћима свађали у Дубровнику. Никако није хтио да пристане да се моје идеје уграђују у сценариј, а када није имао куд, онда их је продавао као своје. Увијек ми је било јасно да би се он нашег односа лако ријешио да филм није уносна радња. Филм се много боље плаћа од поезије, па је он пишући сценарије лагодније живио од својих колега књижевника. Други филмови за које је Сидран писао сценарије нису му донијели велику финансијску добит. Због тога, и ради поштовања према Андрићу, хтио је да радимо На Дрини ћуприја. Једина невоља што је опет морао да путује. Сви путеви воде у Венецију, тамо нас је чекао римски адвокат Драшковић, човјек који је спаковао десетине филмова. На Сидранов рачун он је уплатио 30 000 долара предујма за рад на сценарију. Паре су Сидрана обрадовале, али је изгледао уплашено. Док смо путовали из Нове Горице, он је скврчен на задњем сједишту фолксвагеновог комбија, причао о Сарајеву. Већ неколико година био сам у Америци и Француској. Сидран је био духовит и непрестано се ударао петом десне у лист лијеве ноге и обрнуто. Признао ми је да му од алкохола натичу ноге и да осјећа старост. Мирис долазеће трагедије у Југославији тумачио је као милитантни Југословен. Био је поносан што је у Нишу рекао за Милошевића: „Ако ваља вама, ваља и нама“, још је додао да не схвата одакле толика мржња према српском народу. Рекао сам му да се осјећам кô Владо Петровић лик из његове приче. Новинару Милану Митићу рекао сам да није ред што Милошевића Словенци називају Мусолинијем кад нису подвукли црту под Титов рачун и, богами, рекао сам Сидрану да је то изгледало кô да сам рекô да више волим руско говно него америчку торту. Он се није освртао на моје осјећање, али њему никада није било право када сам ја, чак и у шали присвајао било шта из његовог невеликог дјела. Изгледало је да му није било све потаман у Сарајеву због благонаклоне изјаве о Милошевићу. – Ту су неке нечисте радње – говорио је Сидран. – Што се мене тиче, милији су ми православни сто пута. У њих се попови жене и праве дјецу. Они католици су прави педери! Него, најебали смо, драги Емире, нон-стоп добијам писма из источне Босне. Пријете ми да ће бити белај ако будем радио сценариј за На Дрини ћуприја!

Прочитајте још:Међународна конференција: Срби и Руси заједно кроз вековeПровери да ли си „звер“ у кревету

Извор: Искра