Никола Виторф,  Император Николај, издавач  Демохришћанска заједница, ур. Павле Маринковић,Перко Матовић, Београд, година издања оригинала 1940, реиздање 2025.

ЗНАЧАЈ ПРАВОСЛАВНЕ МОНАРХИЈЕ

У ноћи између 16. и 17. јула 1918. убијен је последњи хришћански православни цар – Николај Други Романов. Први хришћански цар био је Константин Равноапстолни, а последњи је био Мученик. 

Од равноапостолности до мучеништва – то је мера и провера хришћанске монархијске државности кроз векове. 

За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви Божјој, поред жита, има и кукоља), и да људе приводи Христу љубављу, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4). Како је говорио Владимир Соловјов: она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао.

Између Цркве и државе могу се успоставити четири врсте односа: симфонија, кад Црква и држава сарађују на спасавању људских душа и охристовљењу друштва, чега је символ двоглави орао под круном с крстом (православна монархија, од цара Константина до Николаја Другог Романова, која је, повремено, била угрожена цезаропапизмом, настојањем монарха да преузме власт над Црквом); папоцезаризам (када црквени поглавари желе и политичку власт и моћ, што је, вековима, био изазов за ватикански модел хришћанства); секуларизам (када је Црква одвојена од државе, али њихов однос је заснован на начелу узајамне трпељивости и уважавања, као и сарадње у областима значајним за напредак заједнице); борбено безбожништво (када држава стреми да уклони Цркву из јавног живота и преузме власт над погледом на свет својих грађана, чему, после нацизма и комунизма, стреми глобалистички секуларизам ).

ЦАР ЈУСТИНИЈАН О СИМФОНИЈИ 

Није нимало случајно да је Бог благословио да православни имају монархијску власт од доба Светог цара Константина до Цара Мученика Николаја Другог Романова. Очито је да је православна монархија увек била најоптималнији облик државне владавине, бар кад је Црква у питању: двоглави орао под круном с крстом сведочио је о стремљењу да и Црква и држава служе Христу. Суштину тих односа описао је Свети цар Јустинијан у предговору са Шесту новелу свог кодекса: “Највећи дарови које је божанска благост подарила људима јесу црквена и световна власт, од којих прва служи за божанске ствари, а друга штити и пази људске. Обе потичу од једног истог начела и уређују људски живот (…) Ако је свештенство у сваком погледу безгрешно и верно Богу, а световна власт влада правично и исправно државом која јој је поверена, из тога исходи склад који ће установити све што је корисно за људски род.“ 

Руски мислилац Михал Назаров истиче: “Како је Лав Тихомиров приметио у „Монархијској државности“, однос две власти у православној симфонији подсећа на однос душе и тела. У складу са тим, овде темеље поставља Црква, која приликом крунисања над царем врши Свету Тајну Миропомазања. Ово га, наравно, не чини аутоматски праведним, али му – посредством патријарховог полагања руку (…), помазања светим миром и причешћивања на исти начин како се причешћују и свештеници, даје посебне дарове Светога Духа, права и обавезе помазаника да, заједно са Црквом и као њен посебан члан, служи извршавању Божје воље.“

Зато су Свети Оци тврдили да православна царска власт спречава појаву антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Године 1904, уочи прве револуције у Русији, Свети Јован Кронштатски је рекао: “Русијо, ако отпаднеш од вере, као што су многи интелектуалци већ отпали, нећеш више бити Русија, или Света Русија. И ако не буде било покајања у руском народу, онда је крај света близу. Бог ће узети побожног цара и послаће бич у лику неверних, сурових, самопроглашених владара, који ће натопити целу земљу сузама и крвљу.“  

И то је почело да се збива у фебруару 1917, у Русији.

О томе говори и књига коју читалац има у рукама. 

ЦАР КАО СИМВОЛ НАДЕ У ВАСКРСЕЊЕ 

Књига Николе Виторфа, верног руског монархисте, представља апологију Цара Мученика Николаја Другог Романова. Она сведочи о њему  као личности и владару, који је био узвишени сведок православног учења о царској власти као служењу Христу. 

Зато је, за Виторфа, Цар са својим мучеништвом пре свега символ наде у васкрсење не само Русије, него и човечанства:“Гуши се свет у прљавим таласима људске злобе. На крмило светског брода стали су Неповерење и Непоузданост. Изгубљена је вера не само у Бога, не само узајамност људске вере једнога у другог, него и вере у самога себе.  Као у мрачној ноћи лута човечанство по ивици бескрајне провалије, али још свесно тога, још страхујући да ће се стропоштати у њене мрачне дубине, грозничаво се хвата за оно у чему се потсвесно нада наћи ослонца, сећајући се старих времена. И када већ изгледа да је он ту, да је нађен, да је сигуран и поуздан да је већ у рукама - понова га нестаје, као што нестаје и оног што у ствари не постоји. Као јутарња магла се испарава фатаморгана поверења и поуздања. У мрачним облацима се скрива Божанствена светлост - муња. У мрачној ноћи човечанства скрива се светлост људског духа - духа непоколебивог поштења, духа љубави према ближњима и готовости на жртву за њих - духа Николе Другог и многих малих незнаних јунака, јунака моралне храбрости. И као што ће у мрачној и бурној ноћи севнути муња и показати пут залуталом путнику, тако ће и у ноћи човечанства севнути муња духовне светлости, осветлити до тада незнани гроб последњег Руског Цара, обасјаће својом светлошћу венце на њему - венце од људских суза и човечанске крви и показаће онај пут којим ће човечанство кренути - пут од мрачних дубина моралнога пада ка светлој површини духовног успона.“ 

Велике личности су у свом времену често несхваћене, а њихова права вредност сагледава тек са историјске дистанце, сматра Виторф. Николај Други је био символ целовитости и дубоке националне свести, заступник идеје свештене симфоније и унутрашње хармоније руске државе. То су Руси појмили тек после пада монархије. 

ПРЕ РЕВОЛУЦИЈЕ 

Револуције, кажу, настају због тешких и несносних услова живота једног народа. Земља назадује, људи живе у беди, свуда тиранија, и онда почиње револуција. 
А како је било у Русији?

За двадесет година владавине цара Николаја Другог Романова, становништво Русије увећало се са 125 на 175 милиона људи. Године 1897. национални доходак био је 1410 милиона златних рубаља, а 1913. је био 3417 милиона златних рубаља. Златне резерве су порасле са 687 на 2300 милиона. Род пшенице је 1890. године износио 32 милиона тона, а 1913. године 64 милиона. Производња бакра је порасла за 375 посто. Од 1914. до 1916. године изграђено је 2130 километара пруге. Чак је и Лењин морао да призна да је Русија с краја XIX и почетка XX века имала најбржу стопу индустријског развоја у свету.  

Још за време царице Катарине Друге уведен је, први у свету, закон који је забрањивао ноћни рад жена и деце. Године 1912. уведено је обавезно социјално осигурање за раднике. Председник САД Тафт том приликом је изјавио: „Ваш император је увео радничке законе савршеније од оних којима се у садашње време диче демократске државе“.

Стање у образовању такође се побољшавало. Године 1908. уведен је закон о обавезном основном школовању којим је предвиђено да се неписменост уклони до 1928. године. До 1913. било је 130 000 школа, а буџет за школство је наредне године, десетоструко увећан, износио 400 милиона рубаља.
Према подацима совјетске статистике, објављеним 1920. године, 86% младих од шеснаесте до двадесете године знало је да чита и пише. Све је то припремила царска Русија. У књизи Американца Мориса Фридберга „Руска класика у совјетском омоту“ пише да је 1913. Русија по издаваштву друга у свету, са 34000 наслова у 109 милиона примерака годишње.

СТАЊЕ МЕЂУ СЕЉАЦИМА

Године 1916, у рукама сељака налазило се 88,1 милион хектара земље. у рукама племства 26,6 милиона хектара, а Црква је била власник 250 000 хектара.
Аграрном реформом коју је 1906. спровео Столипин, сваки сељак je могао да изађе из сеоске општине и да добије земљу у лично власништво. Цар Александар Трећи основао је Аграрну банку која је сељацима омогућавала да откупљују земљу од племића, дајући им зајмове на 50 година, уз камату од 2%. До Првог светског рата, Сибир је населило 4,5 милиона сељака. Земља у Сибиру била је јефтина. Цене превоза сељачких породица до Сибира биле су субвенционисане: породица са 640 кила терета бивала је вожена по цени од 24 рубље уместо званичне, око 230 рубаља. Сељаци су превожени у топлим и чистим вагонима.

ЕКОНОМСКО И ПОЛИТИЧКО У ЦАРСКОЈ РУСИЈИ  

Од почетка владавине цара Николаја до 1910. било је подигнуто 345 болница.

Едмон Тери, уредник једног француског часописа за економију, је у књизи „Економски преображај у Русији“ написао да, ако ће, ако настави привредни развој таквим темпом, Русија ускоро бити најјача држава Европе. У то време. Пол Валери је писао: „Три су чуда светске историје: античка Грчка, италијанска ренесанса и Руска Империја“.

Какав је био однос према политичким кажњеницима? Лењин, у сибирском прогонству, има кућу, полицији се јавља једном седмично, носи лично наоружање, добија пошту и штампу. Лењин, Стаљин, Троцки, који су робијали у доба царске Русије, преживели су тамницу и извели револуцију. Затим су, да би створили „срећније друштво“, побили на милионе невиних. 

Виторф истиче да је Руска империја пред револуцију достигла врхунац цивилизацијског развоја. Примери попут Пушкина, Тослтоја, Достојевског, Мендељејева или Рахмањинова служе као доказ аутохтоне генијалности, коју је виши слој друштва, под страним утицајима и обузет левичарским идеологијама, занемарио. Интелигенција је прихватила западне идеје парламентаризма и социјализма без критичког одмеравања историјских последица примена ових идеја у огромној држави која је имала различит историјски пут од Запада.

УСПОМЕНЕ ВЕЛИКОГ КНЕЗА

Велики кнез Александар Михајлович из дома Романова оставио је своје успомене, у којима говори о стању Русије уочи револуције. Он примећује да је земља убрзано кренула у развој капитализма, потпуно неспремна за тако нешто. Само 1913. у Москви је 40 000 људи живело од берзе!

Тријумвират новобогаташа (Јарошчински, Батолин, Путилов) освајао је Русију – и сви су им се клањали: од министара финансија до револуционара. Сибирска банка је финансирала Максима Горког и он је у Петрограду издавао дневне новине „Нови свет“ бољшевичког правца, као и месечник „Анали“. У обе публикације сарађивао је Лењин. Обе су позивале на рушење државе. У кући богаташа Парамонова нађени су непобитни докази да је он финансирао ширење револуционарне литературе у Русији. Суђено му је, и осуђен је на две године робије, али је дао велики прилог за изградњу споменика о тристагодишњици дома Романова и пуштен је из затвора. Чувени индустријалац Сава Морозов финансирао је Лењинову „Искру“ која је раднике Морозовљевих фабрика позивала на штрајк. Овај несрећник је говорио да је „довољно богат да себи дозволи луксуз финансирања својих непријатеља“. Морозов се убио пре почетка Првог светског рата, а Лењинови следбеници су касније сву његову имовину конфисковали.

Године 1916. на фронту је, после победа Брусилова, стање било боље но икад; али, у позадини је кувало, и револуционари су се спремали да царевини забију нож у леђа. Велики кнез Сергеј рекао је свом брату Александру да Немци, осећајући близину пораза, неће презати ни од чега, а пре свега ће гледати да у позадини Руса изазову револуцију.

Александар Романов је покушавао да увери цара и царицу да је револуција близу, али у томе није успевао. Царица није могла да верује да ће народ окренути леђа свом вољеном Баћушки.

ИЗДАЈА ГЕНЕРАЛА 

Међутим, кад се цар Николај  одрекао престола у корист свог брата, кнез Александар није могао да верује: „Ники је вероватно изгубио разум. Од када се то Самодржац све Русије може одрећи од Бога му дате власти због метежа у престоници изазваног недостатком хлеба?“ Када су се срели, цар му је показао телеграме својих генерала, који су тражили његову абдикацију. Глас му је задрхтао кад је дошао до телеграма свог блиског рођака, великог кнеза Николаја Николајевича, који је такође захтевао абдикацију.

Прво наређење Привремене владе било је сасвим „демократско“: војска треба да бира себи официре и престаје указивање почасти официрима од стране војника. Велики кнез Сергеј тим поводом каже: „То је крај руске армије! Сам Хинденбург не би морао ништа томе да дода. Виборшки гарнизон већ је поклао своје официре. Остали ће пожурити да их у томе следе“.

Цар се обратио свом штабу молећи их да и даље служе Отаџбини. Стари генерали су плакали. Даје се заклетва Привременој влади. Кнез Александар каже: „Не знам како се осећају остали, али лично не схватам како се заклињати на верност групи интриганата који тек што су погазили дату заклетву (цару, нап. В. Д.) Свештеник изговара речи које не желим да чујем. Први пут за триста четири године постојања монархије на молебану се не помиње име царево“.

ПОТПУНА ТРУЛЕЖ ДРУШТВА

Велики кнез Александар сведочи о потпуној трулежи високих кругова руског друштва. Људи попут Бориса Савинкова покретали су револуцију. Савинков је био земљопоседник, човек из високог друштва, песник, приповедач, „Казанова“ и – „спортиста револуције“ (тако су га звали!) Он је говорио: „Револуција и контрареволуција ми не значе ништа! Ја хоћу акцију!“ А за то време, Савинкову, који је из Француске руководио убиствима царских чиновника, плаћани су хонорари за романе објављиване у Русији! Велики кнез Александар пише: „Министар унутрашњих послова није ни сањао да добра половина руских револуционара, међу којима су били и Савинков, Троцки, Чернов и други има могућност да настави свој терористички посао захваљујући хонорарима које примају од руских издавача!“

Велики кнез Александар с горчином закључује: „Престо Романова није пао под притиском претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца племићких презимена и дворских звања, банкара, издавача, професора и других друштвених делатника, који су живели од широкогрудости царевине. Цар би успео да изађе у сусрет потребама радника и сељака; полиција би се обрачунала с терористима. Али било је сасвим узалудно покушати да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима из редова дворјана, опозиционим бирократама, васпитаним на руским универзитетима“.

УПЛИВ ПРЕВРАТНИЧКИХ ИДЕЈА

За Виторфа, Цар Николај је био владар изразитог моралног интегритета, скромности и националне посвећености. Он је повремено без пратње шетао улицама Петрограда, јер је имао поверења у свој народ. Народ га је одушевљено поздравио приликом крунисања 1896. Али, од самог почетка, цар се сукобио са либералним слојевима аристократије и интелигенције,  који ће касније постати окосница револуционарне опозиције.

Русија, по Виторфу, није срушена од стране бољшевика, већ изнутра, издајом елита, интелигенције, штампе и врха војске. По Виторфу, Николај Други је био мученик историјских околности, који је, на на начин христолик, страдао за оне који су га мрзели. 

Следбеници радикалног марксизма, попут Струвеа, Лењина и Плеханова, били су покретачи процеса који ће довести до бољшевичког терора. Западне и туђе руској души, револуционарне идеје су победиле захваљуући свом ирационалном и кобном упливу на елите отуђене од народа, које су веровале да дижу револуцију у име народа. 

Поводом револуционарне 1905. године и увођења парламентаризма, на шта је Николај Други у складу са околностима пристао, Виторф излаже Цареву унутрашњу дилему између потребе да остане веран традицији руског самодржавног монархијског начела и притиска који га је приморавао на уступке. Посебно се истиче улога грофа Витеа, у том тренутку водеће личности у државом апаратау, који се окреће против монарха и, по Виторфу, први га издаје. Требало је поткопати моћ и ауторитет монархије.

ЦАР РЕФОРМАТОР

Значајна пажња се посвећује и реформама које су, према аутору, покренуте лично од стране Николаја Другог. Указ о школству, закон о ванбрачној деци, аграрна реформа и успостављање физичког васпитања, могу се приписати искључиво Цару, иако званично припадају министрима попут Витеа и Столипина. На тај начин, Виторф рехабилитује Николаја Другог као активног реформатора и одговорног модернизатора, чији се доприноси намерно минимизују у револуционарним наративима.
Цар није био никакав „слабовољко“ и поводљивац, каже Виторф, и додаје да "само апсолутне незналице основа психологије могу тврдити да је Цар био душевни слабић". Вишестрано образован, морално и логички доследан, он је, сматра Виторф, скоро платоновски узор идеалног монарха.

Ипак, у доба социјалне, идеолошке и војне раслабљености царства, дошло је до опадање монархијске моћи која је трпела нападе са либералне, револуционарне, чак и монархистичке стране. Сви су мислили да знају и могу да воде Руисју бољеод њеног потоњег владара. 

УДАРИ НА ПРЕСТО 

Период након Октобарског манифеста из 1905. Године, када је уведена Државна дума, Виторф карактерише као "тренутак последње руске славе". После тога, свака година је водила у пропаст. С једне стране, на престо су се окомили парламент и штампа; с друге стране, чак и одани монархисти, попут Столипина, нису могли да се снађу. Столипин почиње да гуши патриотске организације, не проналазећи ослонац ни у левици, ни у десници. По Виторфу, Столипин се од символа националне обнове креће ка некој врсти диктатора, који се, у име своје визије обнове државе, одриче сарадње са православним монархистичким круговима.  По Виторфу,  либерали и умерени реформатори, а не бољшевици, први су рушили монархију. Бољшевици су само наследили рушевине: они су били  својеврсна казна Божија, пука последица духовног, моралног и политичког краха.

После Столипина је наступио период премијера Коковцева, који се у књизи презриво карактерише као „политички фантом“, без јасног карактера, воље или идеологије. Тај је касније, у својим мемоарима, правдао себе и клеветао Цара.

Онда је дошло, вели Виторф, до завере унутар Думе, и успоставља се веза између официра и либералних посланика, који припремају терен за насилну промену власти. Посебно је наглашена улога Гучкова, Родзјанка, Шуљгина и генерала Алексејева у обезглављивању монархије, и политичком и војном.  

ЦАР И ЊЕГОВА ПОРОДИЦА

Иако, како рекосмо, оптуживан да је слабе воље и лишен иницативе, Цар се показао у правом светлу у Првом светском рату. Његов аскетски дух, оданост породици и дубока религиозност одразили су се и на његово понашање током рата; пре свега на његову одлуку да лично преузме функцију врховног команданта, што је у јавности често тумачено као политички непромишљен гест. По Виторфу, то је врховни чин жртвене одговорности. Царев боравак у Врховном штабу у Могиљеву био је испуњен молитвом, радом, и бригом за своју војску. 

Виторф посвећује пажњу и улози Цареве породице, посебно царице Александре Фјодоровне, која је често била мета либералне штампе и оптуживана за попустљив однос према Немачкој ( тобож, она је Немица, и служи немачким интересима ), као и за утицај Григорија Распућина. Виторф настоји да демистификује лаж о Распућину као мрачном символу декаденције и да га прикаже као човека побожног у својим намерама, али који у једном потпада под утицај аристократских кругова што га користе за своје циљеве  с циљем да дискредитују све поступке царске породице. Поштовање последњих Романова према Распућину као богомолнику из народа било је несхватљиво западњачкој, секуларизованој интелигенцији, а народу је сугерисано да Распућин ради за руске непријатеље, Немце. 

ДОЛАЗАК ФЕБРУАРА 

Први светски рат ближио се свом крају, победоносном за Русију. Цар Николај био је на челу војске, која је трпела губитке, али и побеђивала. Каква је стварна слика руског војног успеха била, писали су, касније, странци. Француски маршал Фош је рекао: „Ако Француска није била збрисана са карте Европе, пре свега има да захвали Русији“. Винстон Черчил је тврдио: „Заборавили смо најтежи подвиг императора Николаја Другог, који је у веома неповољним условима довео Русију на праг победе. У фебруару је император стајао на кормилу власти, и армија се чврсто држала, стално ударајући на прве немачке линије; фронт ни у чему није оскудевао; победа није долазила у сумњу“.

Они који су, међутим, желели да Русију сломе нису мировали: искористили су одлазак цара Николаја у штаб да би изазвали побуну у Петрограду, која је почела 22. фебруара (7. марта по новом календару). Улични немири настали су сутрадан, а издајници из Државне думе формирали су Привремени комитет, који, са Саветом радничких и војничких депутата, заузима власт у престоници 27. фебруара (12. марта). У Пскову, 2/15. марта 1917, цар Николај се, под страховитим притисцима и претњама, одриче престола у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. У Могиљову га хапсе  8/21. марта, када ће то учинити и са царицом Александром и њеном децом у Царском Селу.

Сутрадан се Цар Николај придружује својима. Од тада почиње голгота Царске Породице, која се окончава у ноћи између 16. и 17. јула 1918, када су бољшевици убили цара, његову жену и децу, а која бива прослављена као мучеништво на Преображење 2000. године, у храму Христа Спаситеља у Москви, када је Царска Породица прибројана лику Новомученика и Исповедника земље руске пострадалих од безбожног бољшевизма.   Што се Русије тиче, њу је повео Керенски (Керенсон) са својим Привременом владом, која је, неспособна и издајничка, власт дала у руке комунистичким оскрнавитељима.       

ВЕЛЕИЗДАЈНИШТВО

Цара су, по Виторфу, издали генерали, пре свега начелник главног штаба руске царске армије, Алексејев. Његова комуникација са шефом Думе, Родзјанком и осталим политичким актерима из Петрограда послужила је као основ припреме за абдикацију. На тај начин, чин Царевог одрицања од престола представљен је не као израз слабости, већ као последица вишеструке завере и издаје високих официра.

Цар је уочи абдикације записао да су „свуда издаја, кукавичлук и превара“: ове речи се не односе само на политичку стварност, него и на морални колапс елите. Напуштен, предан издајницима, осуђен, али веран свом позиву и истини, Цар Николај је истински мученик. Тиме он престаје да буде само владар, а постаје символ руске вере, части и државности.Чак и када абдицира пред новим властима, он остаје истински владар, слуга Господњи, што је у оштром контрасту са подлошћу нових господара Русије, либералних политиканата. Вођи преврата, већ поменути Керенски, Шуљгин, Родзјанко су, по Виторфу, неуравнотежене, амбициозне или морално корумпиране личности које не разумеју историјску тежину владања. Њима је изгледало да је лако владати шестином планетарног копна. Зато су их бољшевиц тако лако почистили октобра 1917. 

КО ЈЕ СТАЈАО ИЗА ФЕБРУАРСКОГ ПРЕВРАТА? 

Почетком двадесетог века, у Русији оживљава рад масонских ложа. По сведочењу масона М. Маргулиеса, 1909. у Петербургу биле су организоване три ложе: „Поларна звезда“. „Феникс“ и „Војна ложа“. Један од кључних бораца против монархије, делатник Државне думе, Гучков, деловао је на пропагирању масонерије међу високим официрима. Он је, по сведочењу познатог руског државника Витеа, схватио да је револуција 1905. пропала јер је војска била на страни цара. Због тога је почео да се занима за војну тематику, учлањавајући официре у „Војну ложу“. Гучков је био у вези са турским масонима, чији је стављеник Кемал Ататурк са својим „младотурцима“, срушио Османско царство. Генерал Сухомлинов је 1909. открио заверенике, и разјурио их из престонице. Али, тајни договори и тајни знаци су остали.

У најбитнијим тренуцима Првог светског рата, начелник Генералштаба био је генерал Алексејев, у кога је цар имао поверења. Међутим, Алексејев је ступио у тајну преписку с Гучковим, непријатељски расположеном према трону. Алексејев је вршио велики притисак на цара да се одрекне престола.

НЕУСПЕХ ПОКРЕТА БЕЛИХ

Касније, покрет „белих“, генерала који су окупили војску ради борбе против бољшевика, имао је отворени антимонархистички карактер. „Бели“ су углавном били републиканци, који су чак говорили: „Макар и с ђаволом, али против бољшевика!“ Владика Венијамин (Федченков) сећа се да му је један „бели“ официр рекао: „Како ћемо ми, ситни ђаволи, победити велике ђаволе, бољшевике?“ Троцки се сећа да су се он и његови саборци највише плашили да „бели“ не прогласе неког од Романова за цара, и тада би се бољшевички подухват завршио неуспехом. Али, то се није десило.

Масони су у Русији деловали у највећој тајности; у седмом члану устава ложе „Феникс“ писало је: „Услови постојања Братства у земљи лишеној елементарних права човека и грађанина, налажу неопходност нарочито строгог чувања тајног карактера организације, као и у другим земљама где се масонство званично не признаје и где бива гоњено“.

Масони у Думи углавном су били под руководством левичарско-безбожничког Великог Оријента Француске. За време Столипина, сваки покушај легализације ложа био је пресечен у корену. Столипин је онима који су тврдили да су масони чисти „хуманитарци“ рекао да у Русији има довољно легалних хуманитарних организација и да се свако ко то жели може у њих учланити.

КНЕЗ КРОПОТКИН СВЕДОЧИ 

Познати руски анархиста, кнез Кропоткин, знао је шта масонерија представља у доба смене старог режима. Он у својој књизи „Велика француска револуција“ отворено каже: „Шта је спречило борбу партија да не поприми најсуровији вид од самог почетка? Вероватно оно интимно и братско општење, успостављено још пред револуцију у масонским ложама Париза и Провинције, између свих угледних делатника тог времена, погодовало је том јединству делања… Скоро сви угледни револуционари припадали су масонерији, а Филип Орлеански био је велики национални мајстор све до 13. маја 1793. године. Робеспјер, Мирабо, Лавоазје припадали су илуминатским ложама које је основао Вајсхаупт.“

Кропоткин је, на примедбе социјалдемократе Бонч-Брујевича да социјалдемократа и прогресивац не могу да припадају масонерији, одговарао: „А зашто? Мислите да томе сметају обичаји и обреди масона? То су све глупости! Масони су, пре свега, светска политичка, вековна организација. И наш револуционарни покрет ће изгубити много ако овако или онако не буде повезан са масонеријом, која има своје конце у Русији, и, наравно, у Петрограду, у најразличитијим сферама“.

ПОВЕЗАНОСТ СА МАСОНЕРИЈОМ

Са масонеријом су у Русији били повезани сви „леви“ елементи: „Савез ослобођења“, „Конституционо-демократска партија (кадета)“, социјални револуционари (есери), итд. Бонч-Брујевич, касније Лењинов сарадник, тврдио је да је Керенски дуго био припреман од стране масона да стане на кормило државе кад падне монархија.
Масони су били и мењшевици Гаљперин, Чхелидзе, Гуревич, Смирнов, итд.Руска интелигенција је сва била у окултизму: теософија, антропософија, розенкројцерство опијали су Александра Блока, Андреја Бјелог, Вјачеслава Иванова, Димитрија Мерешковског, Зинаиду Хипијус, Максимилијана Волошина, Скрјабина, Брјусова, итд. Како је писао Берђајев у „Самопознању“, „они нису господарили окултним силама, окултне силе господариле су над њима“. У Царском Селу, дакле поред самог монарха, многа угледна лица била су у мартинистичким масонским ложама које je у Русији, почетком XX века, обновио француски окултиста Папис.

СВЕДОЧИ ЈЕЛЕНА БЛАВАЦКА

Све ове ложе и дружине испуњавале су оно што је оснивачица теософије, Јелена Блавацка, записала у једном свом чланку 26. 4. 1894: „Наш циљ није ширење индуизма, него уклањање хришћанства са лица земље“. Ана Безант, још један идеолог теософије, писала је: „Никаква философија, никаква теологија нису свету донели ништа тако вредно да се упореди с благом вешћу атеизма. Част и слава тим напредним борцима прогреса, тој почасној авангарди армије слободе. Част и слава ономе ко је, да би исправио земљу, заборавио на небо, ономе ко је, из усрдности према човеку, заборавио на Бога“.

Опет су масони спремали борбу за „слободу, једнакост, братство – или смрт“. Као и 1789. у Француску, уместо слободе, једнакости и братства, 1917. у Русију је дошла смрт.

ЈОШ О АБДИКАЦИЈИ 

Док су били у ропству фебруарских револуционара, Цар је причао о својој абдикацији, што је забележила дворкиња Ана Вирубова. Прво је рекао да „кад би га цела Русија молила на коленима да се врати на престо, он то никад не би урадио“. У гласу су му биле сузе кад је говорио о томе да су најбољи његови пријатељи и блиски рођаци тражили од њега да напусти престо. Показивао је телеграме својих генерала и великог кнеза Николаја Николајевича Романова: нико му није остао веран. Хтели су да се он трона одрекне у корист царевића Алексеја, да би преко детета  могли да владају: „Не дам им свог сина. Нека изаберу другог, на пример, Михаила, ако се он осети довољно јаким“. Михаило је био Николајев рођени брат. 

Причао је и о делегатима Думе које су козаци хтели да побију, али им је Цар рекао: „Сад је касно“. Кад је Цар са својом мајком, Маријом Фјодоровном, одлазио из Могиљева, народ је клечао дуж пута од дворца до железничке станице.

„Зашто се нисте обратили позивом народу, војницима?“, питала га је Вирубова. “Народ је био немоћан, а могли су да ми побију породицу. Жена и деца су ми све што ми је остало!… Њихова злоба је уперена против царице, али њу неће нико моћи ни да дирне, осим преко мене мртвог…“ Затим је тихо рекао: “Нема правде међу људима.“ Једино што је тражио од својих непријатеља било је: “Дајте ми да овде живим са породицом, макар као обичан сељак, пошаљите ме у највећу забит домовине, али нас оставите у Русији.“

Велики број дворјана напустио је Романове. Остали су истински одани, који су их волели. Цар је у новим околностима показао трпљење и мужаство, предајући се сасвим вољи Божјој.

ЦАРЕВИ ДНЕВНИЦИ

Цар је од младости водио дневник, у коме је записивао углавном најосновније чињенице о својој делатности. Дневник му је, пре свега, служио да би касније могао да се сети шта је радио и с киме се виђао. Па ипак, није сваки запис чисто телеграфско бележење збивања. Рецимо, у понедељак 27. фебруара 1917, он пише: „У Петрограду су почели нереди пре неколико дана; нажалост, у њих се укључила и војска. Одвратан је осећај да сам тако далеко, а да примам, у одломцима, лоше вести!“ А 1. марта, кад није успео да се пробије ка Царском Селу: „Брука и срамота! Нисам успео да дођем до Царског Села. А мисли и осећања су све време тамо! Како је јадној Аликс (царици, нап.В.Д.) тешко да сама преживљава сва та осећања! Да нам Господ помогне!“ 2. марта, у четвртак, цар Николај пише о томе да су сви главнокомандујући генерали били за његову оставку: „Увече су из Петрограда стигли Гучков и Шуљгин, с којима сам преговарао; предао сам им прерађени манифест. У један по поноћи отишао сам из Пскова с тешким осећањем преживљеног! Свуда су издаја, кукавичлук и превара“. 

Када је, 3. марта, сазнао да се и његов брат одрекао престола, јетко је прокоментарисао (јер је Михаил био наговорен да подржи „Уставотворну скупштину“ антимонархиста): „Ко зна ко га је наговорио да потпише такву гадост!“ Када се, 9. марта, растајао са својим козацима, записао је: „Срце ми се умало није поцепало (…) Тешко, болно, туробно“.

У РОПСТВУ

Када је, 10. марта у петак, био са својима, види се да му је лакше, иако је под стражом: „Без обзира на услове у којима смо се нашли, мисао да смо скупа радује и теши“. А 27. марта: „Почели смо да се спремамо за причешће, али за почетак ова припрема није баш радосна. После Литургије дошао је Керенски и молио нас да породичне сусрете ограничимо на време оброка, и да с децом будемо одвојено. Тобож, то му је неопходно да би умирио познати Совјет радничких и војничких депутата (комунисте, нап. В. Д.) Морали смо да се покоримо да бисмо избегли неко насиље“.

Све време Цар пише о својој деци - игра се с Алексејем, чита кћерима књиге. А 18. априла, по старом календару, био је 1. мај, по новом календару. Цар иронично пише: „Сад је на Западу 1. мај, па су наши балвани решили да га прославе парадом на улицама уз музику и црвене заставе“. Само толико, али убиствено тачно: балвани!
Цара је погађало кад види како се официри склањају пред војницима, по налозима револуције! Командант страже Кобилински молио је цара 26. јуна да не пружа руку официрима, ако неког има у близини (то им се узимало за зло) и да се не поздравља са стражарима, јер се дешавало да они не одговоре на поздрав.

Сваку победу руске војске цар је радосно бележио и писао: „Слава Богу!“ Радовао се чак и успесима Привремене владе, па и Керенског. Тешко га је погађало кад се руске трупе, под утиском бољшевичке пропаганде, повлаче с фронта. Тада је писао: „Срамота и очајање“. На дан Алексејевог рођења 1917. цар се моли за свог сина: „Да му Господ да здравље, трпљење, крепост духа и тела у ова тешка времена. Ишли смо на службу, а после доручка на молебан, на који су донели икону Знамење Мајке Божје. Било је нарочито топло молити се пред њеним светим ликом скупа са свим нашим људима“.

ЦАР И НАРОД У ДОБА СЛОМА

Док један део руског народа прихвата нови режим из страха или опортунизма, други се препушта хаосу, а трећи је морално парализован. Нестала је вера у Бога и свештену мисију Русије, која је, како сматра Виторф, не само држава, него и светотајински простор који је могао постојати само у оквирима монархије. Када се свештена монархија уруши, пада и духовна вертикала народа.

Убрзо након одрицања од престола, Николај је изолован и изложен понижењима, која подноси са хришћанским смирењем. Цар се брине о својој деци, чита духовну литературу, одржава ред у дому и испољава изузетну сталоженост и унутрашњи мир. Русија се руши, а Романови се моле Господу за спасење отаџбине. 
Рођен на дан Светог Јова Многострадалног, Цар је подвргут и политичком забораву и ропству: иако роб Привремене владе и касније бољшевика, он остаје духовно слободан. Ни у једном тренутку није одустао од своје вере, ни од поверења у Божији промисао. За разлику од оних који су му окренули леђа, генерала, министара, аристократа и политичара, он остаје доследан ономе што је доживљавао као службу Богу и хришћанским начелима државности. Цар остаје веран Богу и себи у периоду после абдикације, у доба заточеништва и мучеништва Царске породице, и спреман је за коначно страдање у Јекатеринбургу. Тако је принета духовна и морална жртва за васкрсење руске државе и народа.

НИКОЛАЈ ЈЕ ЗНАО СУДБУ 

Виторф пише:“Од првих дана свога живота Никола Други предвидео је и знао своју судбину. Знао је да му попут Христа претстоји пењање на Голготу, ради будућег срећнијег и здравијег живота покољења, која ће тек следовати. Он је то знао и свесно је корачао ка своме мучилишту. Ако је истина да су очи огледало душе, онда се и у његовим очима огледало разумевање кобне неумитности судбине. Није свако могао да издржи поглед његових очију. Тај поглед као да је продирао, као да је пролазио кроз онога на кога је падао, а у њему се видела бескрајна патња и туга, као и сазнање неминовности жртве. Цар је предосећао свој трагични удес. У његовој Библији коју је стално носио са собом на свима својим путовањима, била је свега једна реченица подвучена црвеном оловком, а та реченица је гласила:„Оно чега сам се плашио, десило се. Оно, чега сам се бојао, дошло је к мени ...” Са таквим предосећањем корачао је Цар Никола Други кроз живот. И није се преварио.“

Био је то пут Јова Праведнога.

Док је царска породица у ропству показивала сабраност и мир, привремена влада и Совјети су се утапали у хаосу, нереду, идеолошким раздорима и моралном растројству. Укидањем царске власти није дошло до обнове, већ до анархије, што Виторф тумачи као доказ да су легитимитет и хармонија били нераскидиво везани за Николаја Другог и свештено царевање његово. 

СЛОМ РУСИЈЕ ПОСЛЕ ФЕБРУАРА

У марту и априлу 1917. почео је слом Русије: у центру Виторфове пажње је такозвана "Наредба број 1" Совјета радничких и војничких депутата, која фактички укида јерархију у војсци. То је тачка без повратка: од тог тренутка Руска армија више не постоји као организована сила, што директно доводи до слома фронта. Ту наредбу подржали су официри који су претходно издали Цара, чиме су показали своју моралну трулеж. 

У књизи Виторфа је приказана и мрачна улога Александра Керенског. Иако је међу либералним апологетима оцењиван као човек који је покушао да балансира између старог и новог, За Виторфа је он злонамерни неспособњаковић, опортунистички политичар без јасне визије. Керенски је „маска“ иза које се спрема долазак бољшевика. Његово учешће у хапшењу Цареве породице и дозвола да се Николај Другог транспортује у Тобољск је чин срамног кукавичлука, а не прагматизма.
Колика је била збуњеност народа после свргавања цара, сведочи француски дипломата Морис Палеолог, који је у петроградским црквама видео многе како неутешно плачу. Један војник - револуционар је рекао: „Треба нам република, али морамо имати доброга Цара на њеном челу“… Једна жена: „Он нам је био Цар… Сад никога немамо“. У то време, цар је написао и обраћање војсци, али су чланови Привремене владе одбили да га штампају, бојећи се да би их војска могла растргнути, видевши Царево родољубље и бригу за Русију.

Протојереј Сергије Булгаков се сећа да је, кад се пронела вест да се Цар одрекао престола, била Крстопоклона недеља Великог поста: „Новине су већ претиле „поповима“ ако се буду молили за Цара. Заповедили су да се не помиње (не сећам се тачно – да ли пре абдикације; мислим – после). На тај начин, Русија је пошла на свој крсни пут оног дана кад је престала да се отворено моли за Цара“.

ПЛАЧ НАД СУДБИНОМ ЦАРСТВА

Цар се, на дан престанка помињања свога и своје породице, на литургији, скупа с мајком, царицом Маријом Фјодоровном налазио у Штабу. 

Генерал Кондзоревски се сећа: „Кад је ђакон на Великом Входу уместо „Најблагочестивијег, најсамодржавнијег“ почео да произноси нешто чудно и тако свима туђе о Привременој влади постало је неподношљиво, и свима су сузе пошле из очију, а Б. М. Петрово – Соловјево, који је стајао крај мене, просто је ридао“.

Генерал-мајор Дубенски је приметио начелника Штаба, генерала Алексејева, како клечи и моли се. „Није ми било јасно за шта се моли Алексејев“, каже Дубенски, с обзиром на издају цара од стране Алексејева и других генерала. Кад је цар с мајком кренуо ка аутомобилу, да би напустио свој дотадашњи Штаб, био је окружен официрима и војницима, који су га тужно поздрављали последњи пут.

А у Петрограду лудило. Све се пали, руши: продавнице, суднице… У Москви, пише прота Булгаков: „Сви су се радовали, сви су ликовали, црвени Дионис ходио је по Москви и сипао у руљу своје црвено пиће (…) Видео сам и осетио да је дошао црвени простак, да живот постаје простачки и низак, и да више нема Русије. (…) Била је Крстопоклона недеља Великог поста. То су, наравно, сви заборавили, а ја сам имао најтежа предосећања од те символичке подударности“.
Брзо се показало да је интуција Булгакова била више него исправна. 

ЗАБЛУДЕ КОД ДЕЛАТНИКА ЦРКВЕ  

Архиепископ волински Евлогије сећа се стања у граду Житомиру, који је важио за једно од средишта монархизма: „Први револуционарни дани у Житомиру; руља на улицама, „марсељеза“, црвене заставе, црвене траке… Свештеници, чиновници, сви – носе црвене траке (…) Јеромонах Јован (из пастирског училишта), без обзира на пост, поздравља ме са: „Христос васкрсе! Христос васкрсе!“, а кад му кажем да буде мало уздржанији, он вели: ‘Ви не схватате!'“

У Цркви је ситуација била трагична. Многи епископи су хтели да угоде Привременој влади, чији су поједини министри тражили од Синода да „скине“ помазање с цара и ослободи народ од заклетве цару. То се ипак није десило.

П. С. Лопухин, својевремено секретар Светог Јована Шангајског, писао je: „У часу одрицања Господар се осећао дубоко усамљеним, а около „кукавичлук, подлост и издаја“, и на питање: како је он могао да се одрекне свог царског служења, треба рећи: он је то учинио зато што смо се ми одрекли царског служења, власти посвећене и освештане“.

Свети Синод Руске Цркве је 9. марта 1917. благословио Русију „на њеном новом путу“, а 22. јула 1917. говорило се да је за Русију настало ново, „благопријатно лето Господње“. Кратковидо!

Већ 2. августа 1917, после вести о побуни у војсци и разним револуционарним злоделима, Синод се плашио „блиске пропасти Русије“. 

ЦАРЕУБИСТВО

Виторф описује цареубиство као чин ритуалног безумља и најмрачнијег сатанизма. Ипак, у свему томе присуствујемо најдубљем хришћанском смирењу жртава, молитви која траје и у тренутку стрељања, и сасвим смо свесни сличности са страдањем првих хришћана.

По Виторфу, бољшевици су били слуге антихриста, а сви извештаји, наредбе и сведочења показују да је убиство било унапред планирано, при чему је реч о символичкој ликвидацији православне Русије. Николај Други постаје више од историјске личности, то јест смерно ношење крста га иконизује на путу христоподобности.
Бели су, када су ослободили Јекатринбург од бољшевика, кренули у потрагу за посмртним остацима са циљем да се нађе истина о страдању Романових. Виторф, много пре канонизације Царских Мученика, сматра да ће они једног дана бити унети у православни календар.

ГОЛГОТСКИ ПУТ

Као што је Христос васкрсао после Голготе, тако ће, по Виторфовом уверењу, и руски народ поново наћи своју самоистоветност у истини, вери и љубави према Цару. Монархија, уосталом, није пука политика, него је и благодатна мистика Цркве од Истока: у симфонији Цркве и Царства спасавале су се многе и многе људске душе. Либерали који су у Русији проповедали слободу и људска права, сматрајући да их монархија „гуши“, завршили су као саучесници у револуцији која је донела терор, глад и духовну пустош.

Николај Други није само страдао, него је страдао свесно: попут раних мученика, остао је доследан и није покушао да се спасава по цену издаје. У томе се крије највећа снага његове личности: он је у души већ био припремљен за Голготу. Његова породица је страдала заједно с њим, не само на таласу историјске нужности - они су понели крст као сведоци целокупног поретка који је уништен. Историјски извори и сведочанства о њиховом животу у заточеништву у Виторфовом делу анализирају се са посебном пажњом: описују се сцене породичне молитве, исповести, редовног поста и причешћа, као и смирене подношење физичких и моралних понижења. 

РАТ ПРОТИВ СВИХ СВЕТИЊА

Да ли је могуће да је Николај Други, упркос свом карактеру и побожности, био одговоран за слабљење монархије? Виторф одговара да су баш његове врлине биле оно што је издајничким квазиелитама сметало. Цар је преузео грехе свог народа, не зато што је био крив, већ зато што је био једини достојан да их понесе. Родзјанко, Гучков, Алексејев и други су били људи без слуха за историју, људи заслепљени сопственом амбицијом. Ошамућени западним моделима парламентаризма, били су ( и они и њихови истомишљеници ) спремни да жртвују јединство, суверенитет и духовну вертикалу руске државе.
У револуцији, наступио је слом Свете Русије. Оно што је још пре годину или две било непојмљиво, ругање Цару, хуле на православље, напади на традицију, сада постаје општеприхваћен начин општења. Штампа, интелигенција и уметници предњаче у понижавању онога што је до јуче представљало темељ руске државности. Тај процес није био спонтан: ради се о методично вођеној кампањи дехристијанизације и десакрализације руске историје.

ПОШТОВАЊЕ ЦАРСКЕ СВЕТОСТИ 

Цар је био поштован и у српским и у грчким православним круговима. Почело је сабирање сведочења о његовој светости, објављивање његових писама, дневника, и сведочења о његовом страдању. Била је то припрема за онај тренутак који је Виторф сматрао неминовним - признање Цара Николаја као светитеља и обновитеља руског духа у есхатолошком смислу.

Русија, иако уништена на спољашњем плану, чува, каже Виторф, клицу обнове у себи. Та клица није политички покрет, нити идеологија, већ личност Цара Николаја Другог, символ страдања и правде Господње. Када Русија буде спремна да поново изгради своје постојање на вредностима вере, части и жртве, вратиће се својој правoj историјској мисији. Цар се уклапа у традицију светих страстотерпца, у којој се страда не због своје политике или грешака у вођењу државе, већ као сведок истине, вере и православног поретка. 

Николај Други се, као Божји помазаник, у православној свести не доживљава као обичан монарх, већ као носилац божанског поретка. Његово свесно прихватање страдања, уместо бекства или предаје, јесте христолика жртва. У том светлу, читава царска породица, укључујући царицу Александру и децу, појављује се као домаћа црква која сведочи својом крвљу. 

Из царевих дневника и преписке са супругом Виторф показује да је Цар све време био свестан бремена своје службе. Распет између љубави према породици и одговорности према Богу и Русији, Николај показује да је дубоко осећајна личност, која у тишини и молитви тражи одговоре на најтежа историјска питања.

ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ

Лик Николаја Другог постаје огледало руског народа: он је страдао зато што је руска душа дозволила да доброта буде напуштена, а истина осрамоћена.

Али, Цар је остао да Доброту и Истину сведочи до краја. 

Такав је морао да буде исечен, као Света Жртва. Виторф описује комадање његовог тела посла убиства, на месту где ће посмртни остаци Романова бити уништавани:“Чују се потмули ударци секире. То се сече дрво за ломачу. Ускоро је насред пропланка наслагана гомила већих и мањих цепаница, грања и сувог лишћа.  Тада високо узлеће секира над мртвим Царем. Застаје тренутак у ваздуху и нагло се спушта. Чује се тупи ударац о месо и слабо пуцкетање костију. То је знак за свеопште касапљење. Севају секире, слива се са њих још неусирена, скоро топла крв, прска на руке и лице, пршти мозак и понекад високо узлети у ваздух, залепивши се за секиру, парче меса. Месо Цара 180 милиона Руса, месо човека. У ваздуху га дочекују топли и нежни зраци сунца и благи поветарац. Унакажени делови се бацају на ломачу.“

Руска историја после Николаја Другог постаје историја изгнанства - физичког, духовног и моралног. Бољшевизам се појављује као „анти-царство“, као потпуно одбацивање хришћанске етике и историјског памћења. У том светлу, Николајева жртва добија смисао само уколико постане темељ обнове. Али, како је Виторф наглашавао, не политичке,  него, пре свега, духовне обнове. Оно што је изгледало као национална катастрофа трајни је подвиг и сведочанство вере. 

ЗАПАДНИ И ИСТОЧНИ ОТПОР ЗЛУ

Виторф указује на лицемерје „западних савезника“, чије су елите практично одобриле абдикацију, а потом затварање и убиство породице. Нарочито оштра критика упућена је енглеској краљевској кући, која је, иако блиски рођаци, одбила да прими Романове у изгнанство. То, према аутору, показује дубоку разлику између православног и секуларног поимања династије и власти.

Док је западни модел отпора често повезан са револуцијом, побуном, оружјем и рушењем, Николајев отпор злу био  је смирење. Он се није борио против својих џелата, није позвао народ на побуну, није узвратио мржњом. Напротив, прихватио је да се жртвује за свој народ. Борба против зла долази из унутрашње постојаности вере, а не из политичког прагматизма. То је трајније победништво од сваке оружане револуције. 

Цар Николај је архетип хришћанског владара у 20. веку. Његово мучеништво је универзално, јер је страдао од истог духа који је створио логоре, геноцид, страшне идеолошке тираније и обесмишљавање људске личности. 

СРБИ, НЕ ЗАБОРАВИМО ЦАРА

Царева одлука да ступи у Први светски рат који га је лишио и круне и живота, није, по Виторфу, била резултат агресивне стратегије „руског империјализма“, већ покушај да се заштити Србија и спасе савез са Француском и Енглеском. Николај је приказан као човек који је молио за мир и покушавао да спречи сукоб, али чија су упозорења у Берлину и Бечу била игнорисана. Цар је, сматра Виторф, био визионар који је предложио Хашку конференцију и утемељио међународно право, али је жртвован интересима сила којима постојање царске Русије није нимало одговарало.

Виторф подвлачи Цареву непосредну и искрену подршку српском народу у тренуцима највеће опасности по Србе, када је Германство свим силама хтело да их сломи. Царев однос према Србима и њиховој борби за слободу није био геополитичка стратегија, него, пре свега, израз братске љубави. Николај Други, упркос унутрашњем притиску, у два кључна момента пружа руку Краљевини Србији: 1914, на самом почетку рата, и касније, током српског повлачења преко Албаније. То је пример његове моралне узвишености, насупрот користољубивој логици великих сила.

ЦАР НИКОЛАЈ И ЦАР ЛАЗАР

Зато је његову жртву Свети владика Николај поредио са жртвом Светог кнеза Лазара:“Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој за ближње своје - речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?

Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога - није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.

Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.“

Цар је, сматра Виторф, највећи српски пријатељ међу руским владарима, чиме је био повезан са словенским светом. Његово страдање повезало га је са свима православнима. 

Извор: Правда