Познати глумац, редитељ, сценариста, музичар, а некад и колумниста Никола Пејаковић има толико занимања, тако да ћемо их све објединити једном речју – уметник. Он каже да му корона није променила животне навике, већ је само убрзала пресељене на село, које је планирао још одавно. Поред актуелне панденмије, уметник је причао о почецима своје каријере, судбини једне његове улоге, као и свим гранама уметности којима се бави. истичући да би колумниста био опет само ако би имао ко то да плати.
Пошто сте ви један свестран уметник – бавите се музиком, редитељ сте, сценариста, па и глумац, које вам је од свих занимања омиљено и зашто?
– Радим оно за шта добијам новац, плату. У свему томе, музика јесте нешто што човека највише усрећи и обнови, али сваки посао тражи озбиљност, посвећеност. Занатска етика се подразумева и недопустиво је радити било шта без потпуне преданости.
Сећате ли се прве улоге, ангажмана?
– Да, била је то тв драма “Апстиненти”, на ТВ Београд.
Који вам је најупечатљивији пројекат на којем сте до сада радили?
– Тешко ми је одговорити на то питање. Било је снимања која су, због објективних околности, била другачија, као “Лепа села”, или имала неку своју луду динамику као “Сложна браћа”… Али, ја лично, немам фаворита.
Ускоро ће бити 13 година откако је изашла прва епизода серије “Вратиће се роде”. Да сте сад, у овом времену радили сценаријо за ту серију, шта би било другачије?
– Не знам, не могу то ни да замислим.
Реплика коју је Чорба изговорио у серији “Сложна браћа” и даље живи у свакодневним ситуацијама “Не може то без кабла”. Можете ли мало прокоментарисати ту улогу?
– Та улога није постојала на почетку снимања. Због неких околности, да не улазим сада у детаље, неважно је, морали смо да убацимо лик који ће да помогне да се радња око саме кафане појача и обогати. Пошто сам ја свакако, као режисер, био на снимању нон-стоп, одлучио сам да играм и тако је рођен Чорба.
Иако је Доријан потписао пакт с ђаволом, Коља је остао доследан себи. Да ли је важније бити духовно или материјално сит? Може ли се постићи и једно и друго или су ова два појма дијаметрално супротна?
– Мислим да је важно бити духовно стабилан. Духовно сазревање човека, предуслов је свему другоме. Промене које настају у том сазревању, коначно обликују његову личност. А за уметника је врло важно да не помеша уметнички живот (трагање, креативни процес, копање по себи) и духовност. Иако се понекад додирују, те две активности морају да буду одвојене.
Пошто сте својевремено свој музички правац назвали “Порносоул”, можете ли нам објанити зашто сте изабрали, односно створили баш такву реч?
– Као што је само име – Коља и Смак Белог Дугмета била шала, резултат поподневног тулумарења мог покојног пријатеља Марка Глушца и мене, тако је и “Порносоул” производ сличне акције… Ништа озбиљно.
Да ли вам је ваш живот инспирација при стварању ваше уметности?
– Делимично, јесте, наравно. Мада, реч инспирација није потпуно тачна, односно, прикладна. Уметник је само проводник и све оно вредно у уметничком делу, није његово. Он је ту, заиста, само шљакер, физикалац. Дух дела; оно истинито, узбудљиво, једино вредно – од Бога је. Верујте ми да је тако, ово није пука фраза, нити богомољачко наклапање.
Рекли сте да вам је православље помогло у периоду живота када сте дотакли дно. Шта мислите – да ли вера може помоћи младима и данас, или је сада неко другачије, горе време?
– Вера је све, и за све, и за сва времена. Христос је Живот, Истина и Пут. Немам ту шта да додам више, све је јасно као бели дан…
Недавно сте рекли да ћете да одете на село. Да ли сте се већ преселили или тек планирате?
– Радим на томе. Важно је створити услове за живот на земљи, створити услове да и ви и ваша породица можете да одете и станете босим ногама на траву, дишете свеж ваздух и спремни дочекате ново доба које је ту, из угла.
Јесте ли се на тај корак одлучили због короне, или сте то планирали одавно?
– Планирали смо то, одавно, али је корона убрзала процес и хвала јој. Корона открива сву бесмисао нашег начина живота; једног малограђанског, провинцијског, скоројевићког обожавања асфалта. То вам је кад гладни пролетери дођу у град, па их не можеш ни мотком отерати. Једном кад се ухвате бетона, не пуштају, мислећи да је то мера успеха. Последња фаза једне труле цивилизације.
Како се сналазите сад у овом времену пандемије? Да ли је корона утицала на неке ваше животне навике?
– Не. Живим исто као и пре. У длаку исто.
Какве су ваше претпоставке – хоће ли након пандемије свет бити другачији?
– Верујем да хоће. Да ли ће бити довољно другачији – неће. Као што рече један човек – Сваки дан је важан, молите се, људи, јер овај свет клизи у пропаст.
Пре скоро деценију сте писали колумну за Глас Српске. Хоћете ли опет писати за новине, или сте након лоше схваћеног текста о мешовитим браковима дефинитивно одлучили да своја виђења не износите на такав начин, у таквом облику?
– Колумне су тешка форма, незхвална. Тера вас да се правите паметни, да не сумњате у себе и своје ставове, а то је одлика будала. Можда бих и писао, кад би се нашао неко да то плати.
Да се не бавите музиком и филмом, да ли бисте били сликар, или нешто друго?
– Не знам… У овим годинама, немам никаквих амбиција. Амбиције су за оне који пребивају у заблуди. Желим само да моја породица и ја живимо мирно и у релативном благостању, односно, благом стању.
Шта би мали Коља рекао садашњем Кољи? Да ли би био поносан на њега или би га грдио?
– Рекао би му: Глупљи си него што сам мислио да ћеш бити. Ал, ајде, шта је – ту је…
Американац развио српску тробојку и каже да за то има добар разлог! Више о томе ОВДЕ.
Извор: nova.rs
