У погледу борбене ефикасности и отпорности своје војске, Румунија је надмашила већину земаља у сливу Дунава и на Балкану, а такође је служила као стратешка резерва Врховне команде Варшавског пакта у Југозападном оперативном сектору.
Да би надокнадила могуће повлачење Румуније из војне организације социјалистичких земаља, совјетска команда морала је да изврши озбиљна прилагођавања стратешком распоређивању оружаних снага, ослабивши трупе у Средњој Европи преусмеравањем трупа Кијевског војног округа на балкански правац.
Румунска војска и нуклеарно оружје
Послератна румунска војска, као активни учесник у организацији Варшавског пакта, активно је учествовала у развоју теорије и праксе фронталних операција употребом оружја за масовно уништавање. Сада то може изгледати чудно, али Румунска народна армија (РНА) била је највећа група у југозападном стратешком правцу.
Године 1961. утврђена је њена мирнодопска снага на 130 хиљада људи (без граничних трупа), а планирана ратна снага била је 422 хиљаде људи. Чињеница да румунско оружје и војна опрема нису били најмодернији у Варшавском пакту (ВП) била је више него надокнађена још већом техничком заосталошћу НАТО војске која се супротстављала Румунима.
Од тренутка када је ВП створен и до 1963. године, протоколи о развоју РНА и оперативни планови за њену употребу развијани су у Москви при Врховној команди Здружених оружаних снага унутрашњих послова уз учешће министра одбране и начелника Генералштаба Румуније. То је утицало на повећано интересовање румунске војске за употребу нуклеарног оружја.
У септембру 1954. године, министар одбране Румуније генерал Емил Боднарас и шеф Генералштаба РНА генерал Јон Тутовеану били су посматрачи из Румуније на чувеној војној вежби са практичном употребом нуклеарног оружја на полигону Тоцк. Под утиском ове вежбе, РНА је 12. октобра 1954. године издала директиву бр. Б05920 / 10/12/1954 о припреми и извођењу у Румунији септембра 1955. корпусне вежбе са имитацијом употребе нуклеарног оружја.
Практична припрема за вежбу започела је јула 1955. у сеоској општини Чинку (округ Брашов). Деминери су ископали мине дубоке 30-40 м, у које су положили десет хиљада буради од 200 литара и неколико аутомобила са експлозивом. Укупно је симулирано шест нуклеарних удара: четири на почетку вежбе и два током „борбених дејстава“. Према сценарију, након наношења нуклеарних удара извршена је 20-минутна артиљеријска припрема и десант је извршен ваздушни напад, након чега је започела офанзива. Укупно је у вежби било укључено око 23 хиљаде људи: 3391 официр, 480 државних службеника и 19 524 војника и подофицира. Такође је присуствовало 100-150 гостију, укључујући цело руководство Румуније и представнике земаља учесница у ВП.
У делу Команде хемијских трупа РНА у вежби је било укључено особље једног хемијског батаљона, једног батаљона тешких бацача пламена, као и група официра из 502. Централне хемијске лабораторије. Ова лабораторија ће играти кључну улогу у још једном значајном догађају за РНА - у мају 1962, војна вежба са стварном употребом хемијског оружја биће одржана на полигону Кампулунг Мушел у централној Румунији.
У почетном периоду хладног рата, сви његови учесници су прошли сличне потраге за најбољим начинима употребе оружја за масовно уништавање у извођењу оперативних и тактичких задатака трупа. Међутим, у будућности румунска војска више није спроводила тако ризичне борбене активности обуке. Главна средства били су совјетски симулатор нуклеарне експлозије ИУ-59 и бугарски теренски комплети ПКИ-2 за симулацију оружја за масовно уништавање. Уз помоћ последњег било је могуће симулирати нуклеарну експлозију, контаминацију подручја упорним токсичним супстанцама, употребу запаљивих средстава и артиљеријску паљбу.
РНА је поседовала авионе Ил-28 и Су-7Б као могуће носаче нуклеарног оружја. Али у румунским ваздухопловним снагама било их је мало и неправилно су коришћени током вежби. Совјетски саветници су нагласили: „У таквом ваздухопловном саставу неопходно је имати најмање 15–20 носача нуклеарног оружја. Без ове количине авијације, фронт неће моћи успешно да реши проблем удара на непријатеља у оперативној дубини “.
Такође у румунској војсци није било „атомске артиљерије“. У 17. одвојеној артиљеријској бригади пробоја РНА постојала је дивизија минобацача од 240 мм, за коју је у СССР-у развијена посебна муниција капацитета 2 кт, али се румунски артиљерци никада нису упознали са њима. Стога се ПХА приликом извођења „нуклеарних“ удара ослањао на ракетне трупе.
Модификације оперативно-тактичких ракета 8К11 и 8К14 за нуклеарне и хемијске бојеве главе никада нису испоручене Румунији. Према званичним подацима, тактичке ракете за комплекс 2К6 „Луна“ испоручиване су само у конвенционалној опреми и опреми за обуку.
Међутим, према румунским архивским материјалима, 1964. године, од 34 пројектила за комплекс Луна који су тада били доступни у Румунији, само је 16 било 3П9 (за високоексплозивну фрагментацијску бојеву главу 3Н15), а преосталих 18 3П10 (за нуклеарну бојеву главу 3Х14). Док је министар одбране Леонтин Сележан извештавао Централни комитет Румунске радничке партије, октобра 1960. године, први заменик министра одбране СССР-а, врховни командант Уједињених оружаних снага (Здружених оружаних снага) земаља учесница унутрашњих послова, маршал Совјетског Савеза Андреј Гречко лично му је обећао да ће совјетске нуклеарне бојеве главе за румунске ракете послужиће се „у право време“.
На састанку министара одбране земаља учесница у унутрашњим пословима у Прагу 30. јануара - 1. фебруара 1962. године, Гречко је саопштио да „намерава да предложи влади СССР-а да одобри пренос нуклеарних бојевих глава у земље Варшавског споразума ради ракета у њиховој служби“.
Салажан је прокоментарисао да ако су совјетске владе пристале, бојеве главе могу ући у Румунију почев од 1963. године. Гречко је то мотивисао чињеницом да у савременом рату команда Министарства унутрашњих послова неће имати три или четири дана да од владе добије дозволу за нуклеарно решење, а чак и ако то учине, све предузете мере закаснеће. Румунски министар одбране обавестио је Централни комитет партије да му је совјетска страна обезбедила општу шему за пренос специјалне муниције из складишта у СССР, а он ће и даље давати конкретне предлоге по добијању додатних информација. Али онда је избила карипска криза, након чега је СССР одлучио да се не враћа на ову тему.
Разлог је лежао у дубоким румунско-совјетским контрадикцијама које је изненада разоткрила кубанска ракетна криза. Букурешт је био импресиониран лакоћом с којом је могао бити увучен у тежак рат, супротно својим интересима, једноставним праћењем совјетске спољне политике. Нарочито негативну реакцију из Букурешта изазвало је наређење да се Здружене оружане снаге Ратног ваздухопловства доведу у стање високе приправности 23. октобра 1962, а које је маршал Гречко дао савезничким војскама директно, над шефом националних влада. Чињеница да комунисти то не чине једни другима гунђала је у свим главним градовима земаља учесница у унутрашњим пословима, али је совјетска страна своје поступке сматрала тачним и објаснила да околности то захтевају. У Букурешту таква објашњења нису прихваћена и сматрало се недопустивим да Совјетски Савез не обавештава савезнике ни о чему, а о догађајима су сазнали из извештаја западне штампе.
Наравно, у том контексту више није било говора о преношењу нуклеарног оружја савезницима. До почетка посебног периода, остало је искључиво у совјетским рукама. Ипак, РНА је наставила да вежба употребу оружја за масовно уништавање током својих операција уз активну помоћ совјетске стране. Другачије не може бити, с обзиром на борбене мисије које је команда коалиције поставила за РНА.
Војна вежба 1965.
До августа 1964. године, оперативни план за употребу РНА претпостављао је да ће спровести две офанзивне операције у северноиталијанском правцу. Врхунац израде овог плана била је двостепена оперативно-стратешка командно-штабна вежба из 1965. године са комуникацијама под вођством министра одбране на тему „Предња офанзивна операција у почетном периоду рата без употребе нуклеарног наоружања са накнадним преласком на њихову употребу. Исте године одржана је заједничка румунско-совјетска вежба на тему „Обезбеђивање употребе ракетних снага у офанзивној операцији војске“ (укључујући нуклеарну техничку подршку). Задржимо се на њима детаљније.
Велико мајско учење одвијало се у провинцијама Олтенија и Трансилванија. Сумирању његових резултата присуствовао је врховни командант Здружених оружаних снага маршал Гречко са великом групом совјетских генерала и официра. РНА је створила 3. западни фронт у саставу 12. и 18. армије комбинованог наоружања, 9. армијског корпуса и одвојеног ваздухопловног корпуса (нумерација је била условна). Истовремено, 12. и 18. армију представљале су дирекције и штабови 2. и 3. армије са комуникационом опремом, који су распоређивали теренска командна места. Ваздухопловство и 9. армијски корпус „одредиле“ су групе официра из ваздухопловства и команди 2. армије. Вежбом је управљао апарат посредничких официра из реда наставног особља Војне академије у Букурешту, као и група совјетских посматрача.
Према уводу у доктрину, због политичких и економских неуспеха, империјалистичке државе су интензивирале трку у наоружању и покренуле агресиван рат у Европи без употребе оружја за масовно уништавање. Конкретно, НАТО армијска група „Тиса“ прекршила је неутралност Аустрије и Југославије, прошла кроз њихову територију и покренула офанзиву на Румунију на 450 километара дугом фронту. Током тешких борби, 18. армија задржавала је непријатеља у долини реке Муреш, док је 12. дејствовала у правцу Букурешт - Крајова, покушавајући да одбије непријатеља, који је дуж долине Дунава провалио у Банат и Олтенију.
Румунски 3. западни фронт је 21. маја добио оперативну директиву од Врховне команде Здружених оружаних снага ваздухопловства, у складу са којом је имао задатак да уништи непријатељску групацију која је напала Трансилванију и Олтенију и обнови положај на линији западне границе Румуније. Даљи задатак био је прелазак у одлучујућу офанзиву 26. маја с циљем уништавања оперативних резерви непријатеља и, у сарадњи са трупама 2. западног и 1. јужног фронта, до 4. јуна заузимање западне обале Дунава - линије језера Балатон, ослобађање територије Румуније, Мађарска и део Југославије. То је створило услове за испуњење наредног задатка фронта: офанзивне операције у северноиталијанском правцу.
У припреми за офанзиву, 12. армија се прегруписала у долинама река Џиу и Олт, замењујући трупе 9. армијског корпуса које су се тамо браниле, заузеле првобитна подручја и кренуле у офанзиву у правцу Сибиу - Дева - Темишвар. Већина румунских резерви високе команде (један тенк и две механизоване дивизије, као и засебан падобрански пук) преселили су се у долину Дунава да замене 12. армију и обезбеде њихово прегруписавање на север. Граничне трупе остале су у долини Дунава као заштитне снаге. Трупе 9. корпуса прегруписале су се још северније да би замениле исцрпљене брдске пешадијске бригаде 18. армије, које су од првих сати задржавале инвазију НАТО-а на западним падинама планина Апушени.
Покушавајући да се пробије кроз одбрану Румуније, непријатељ је употребио нуклеарно оружје. Због тога је командант 3. западног фронта 24. маја наредио нуклеарне ударе на снаге НАТО-а на трансилванској висоравни, а затим, користећи резултате тих удара, покренуо контраофанзиву и обновио ситуацију дуж државне границе. После тога, румунске трупе, без оперативне паузе, започеле су нову офанзивну операцију са задатком да поразе на брзину створене НАТО армијске групе „Центар“ и „Алпи“. Потоњи је покушао да организује линију фронта дуж планинског ланца Чешке шуме дуж граница Немачке и Аустрије са Чехословачком и даље у аустријским Алпима до Горице и Трста на североистоку Италије, као и до југословенског полуострва Истра.
Пробојем ове линије одбране, 3. западни фронт је, по наређењу Врховне врховне команде на фронту дужине 250 км, започео офанзиву на северну и централну Италију до Рима и Пескаре. Ово је био крај вежбе, а 27. маја у Оради је извршено сумирање.
Са становишта аутора овог чланка, овај сценарио је очигледно премашио стварне могућности РНА. Непријатељ је био лако поражен током одбрамбених и офанзивних операција на фронту од 250 до 450 км, а дубина офанзиве фронта у позоришту је једноставно импресивна: од Крајове и Брашова у Румунији до Беча, Трста, па чак и предграђа Рима.
Наравно, то не би било могуће без масовне употребе нуклеарног оружја, али чињеница је у томе да су совјетски посматрачи у коначном извештају навели низ идентификованих проблема управо у вези са њима. Конкретно, тврдило се да „степен припреме нуклеарног оружја није на нивоу: специфични циљеви за нуклеарно оружје нису идентификовани или нису утврђени благовремено; нису постављени резервни циљеви. " Такође је примећено да румунски Генералштаб приликом планирања операција и дефинисања борбених мисија за трупе није узео у обзир вероватне губитке које је непријатељ претрпео употребом оружја за масовно уништавање које су користиле ваздухопловне снаге, као ни њихове губитке од нуклеарних удара НАТО-а.
Оперативни план РНА
Истовремено је већ био у току израда ажурираног оперативног плана за РНА, који је представио Штаб Здружених оружаних снага унутрашњих послова у Москви и 16. јуна 1965. године, коначно одобрен од војно-политичког руководства Румуније. У складу с тим, главни напори румунске војске преусмерени су са северноиталијанског на грчки правац. Румунски фронт требало је да се концентрише на Дунав на подручју градова Калафат - Турну Магуреле, а затим да се пресели на територију Бугарске, порази противничку непријатељску групу и током 15-20-дневне офанзивне акције повуче Грчку из рата.
Совјетска страна пребацила је нуклеарну муницију у румунске трупе за низ удара како би уништила главну групацију непријатељских снага, обезбедила пробој линије утврђених подручја, као и поразила командна места и аеродроме у оперативном залеђу непријатеља. Румунске ракете требале су да саставе две совјетске скупштинске бригаде са нуклеарним бојевим главама - за њих су додељена посебна подручја у близини Јашија и Хиршова (округ Констанца).
У периоду 1977-1978, у оквиру модернизације и преоружавања ракетних снага, започео је прелазак на нови материјални део. Конкретно, Румунија је од СССР-а добила 13 оперативно-тактичких ракетних система 9К72 са ракетама 8К14. Овим материјалним делом румунске ракетне снаге остале су до краја свог постојања 90-их. За разлику од других ваздухопловних савезника, Румунија није добила ракетни систем Точка и Ока од СССР-а. Октобра 1976. румунски председник Николае Чаушеску наредио је да се проучи могућност независног развоја и производње румунске балистичке ракете домета лета 500 км, али се испоставило да је то немогуће и из техничких и из финансијских разлога.
После свргавања режима Чаушескуа 1989. године извршена је међународна ревизија румунских ракетних снага на тему њихових могућих тајних контаката са Кином или ДНРК. Испоставило се да Букурешт није набављао ракетну опрему од ових земаља и да није покушао да уз њихову помоћ повећа домет својих ракета 8К14, као што је то чинио Ирак. Генерал војске Виктор Станкулеску, који је пре револуције био први заменик министра одбране, а затим две године министар одбране Румуније, тврдио је да РНК има само совјетске ракетне залихе, чије је распоређивање и употреба требало да буде у строгом складу са упутствима Врховне команде Ваздухопловства. За разлику од Југославије и Северне Кореје, Румунија није имала сопствене нуклеарне програме.
Де факто, оперативни план за 1965. био је на снази до краја хладног рата, иако су већ 1980. совјетска и румунска страна званично препознале да је застарео и да више не одговара нивоу развоја РНА и ситуацији у потенцијалном театру операција. Истовремено, нови план никада није одобрен. Совјетско нуклеарно оружје за румунске носаче никада није прешло границе Румуније и није било ускладиштено на њеној територији.
Штавише, 70-их година Румунија је изнела иницијативе за претварање Балкана у зону мира без нуклеарног оружја и страних база, а такође је тражила да Управа за унутрашње послове усвоји одредбу о некоришћењу нуклеарног оружја против ненуклеарних држава. На овај начин, Румунија се надала да ће се одбранити од нуклеарног удара НАТО-а након почетка стратешког прегруписавања совјетских трупа преко своје територије до Бугарске. Узимајући у обзир колапс јужног бока НАТО-а (ситуација „полуизласка“ Грчке 1974. године и забрана испоруке оружја Турској), ови предлози Букурешта имали су политичку логику, иако су изазвали негативну реакцију Москве.
Како је Министарство одбране Јерменије лагало од почетка рата, погледајте ОВДЕ.
Извор: Ридус/Правда
