Пише: Антоније Ковачевић
То је једини закључак који свако са пола мозга и коефицијентом интелигенције око и преко 80 може извући после тродневне трагикомичне фарсе са елементима хорора, састављене од медијских наслова, црквених демантија и, на послетку - Његове објаве на Инстаграму.
Чињеница да је нација вест о смрти верског поглавара сазнала, не путем саопштења лекарског конзилијума, нити Српске православне цркве, већ на Инстаграм профилу председника, довољно сведочи о патронском и понижавајућем односу који власник истог профила има према држави, цркви и народу. Верном и неверном, свеједно.
Када је дан раније, пет редакција, од којих су бар три жестоко режимске, под назнаком хитно објавило вест да је патријарх преминуо, изгледало је као да је вишедневна агонија окончана и да је Иринејева душа нашла спокој.
Али, тако није мислио он.
Ваљда рачунајући с тим да, ако је већ напаћеним патријархом, попут лутке, управљао за његовог живота, зашто се и његовом смрћу не би позабавио онако како то ради са короном, Косовом и свим осталим - као са још једном медијском атракцијом коју треба монетизовати у максималан број рејтинг поена, његових омиљених кућних љубимаца.
Тако је патријарх морао да одлежи читав дан у чекаоници царства небеског, да он не би морао да отказује медијско-пандурску тираду поводом антитерористичке вежбе “Обруч 2020”, на којој је слуђену јавност, која је дан провела крстећи се и призивајући Свевишњег, изложена канонади ин мемориама и демантија истих, обавестио о “тешком стању патријарха” - кога је исто вече, у пратњи камера и рефлектора, “посетио” у болници, док су дворски медији потрчали да јаве како је “председник пренео патријарху поздраве својих синова Данила и Вукана”, док је на то “Иринеј само склопио очи”.
Тако је направљен и драматуршки шлагворт за вест о коначној патријарховој смрти, која је уследила који сат касније, у рану зору, а чији је ексклузивитет, наравно, он задржао за себе.
Али авај... И највећем контрол-фрику његовог калибра понекад промакне нека ситница, па је тако овај пут заборавио да неке од сарадника, рецимо бившу супругу, упозори да не кукуриче прерано. Последица: Ксенија Вучић је на твитеру “првог дана Иринејеве смрти” објавила: “Не видим тастатуру од суза. Нека му добри Бог душу опрости”. Кад су јој “из базе” јавили да патријарх није умро, него је “на леду”, било је касно. Ту се већ нашао неки злочести твитераш да принтсцреенује Ксенијин твит, да остане као сведочанство једног лудог времена и једног лудог човека. Који је, на несрећу свих нас, председник Србије.
Умал` не написах патријарх.
Патријарх је коначно и званично проглашен мртвим, али то није био и крај хорор филма у режији Великог режисера.
Његовом одлуком Иринеј је, попут Лењина у Маузолеју, изложен у Саборној цркви у отвореном сандуку, делимично прекривеним стаклом. То су стакло јуче током целог дана целивали верници и деца, у изнимним случајевима заштићени маскама. Целиван је и крст, а делила се и причест, из једне кашике, као што то налажу обичаји у нормалним временима - у којима одавно не живимо.
Надаље, уместо да нове мере Кризног штаба у борби против корона пандемије стартују у петак, када су првобитно и најављене због драматичног повећања броја оболелих, оне су, без трунке логике и здравог разума, опет Његовим наумом, пролонгиране до уторка.
Таман да се до тада над ковчегом патријарха и на његовој сахрани зарази још неколико стотина или хиљада људи. Само 24 сата касније биће забрањена сва јавна окупљања, укључујући и она кућног типа, попут слава и породичних ручкова, са више од пет људи(!)
Оно за шта и те како мари јесте да ће одржати још један митинг, овај пут са калуђерима и кандилима као сценографијом, пред масом убогих људи, наивног и недужног топовског меса. Попут вампира који тражи своју дневну дозу и не пита коме ће да пусти крв, битно је да точак меље и да никад не стане.
А не тако давно, када је један други председник говорио над одром једног другог патријарха, закукао је наш моралиста као сињи кукавац:
- Није било место Борису Тадићу да тражи директан пренос, па да он учествује у изношењу ковчега. Није му било место на седници Синода, није му било место ни да говори после васељенског патријарха - говорио је на ТВ Б92 као опозиционар 2009. године, непосредно после смрти патријарха Павла.
Наравно да је брзо заборавио оно што је тада рекао. И да је једва чекао да дође у ситуацију да уради то исто. У међувремену је, као што знамо, пар пута бануо на заседање Сабора СПЦ, нападао владике и делио лекције, а данас ће на сахрани урадити исто што су радили они које је критиковао.
Јер то је он. Бесраман, Безобразан. Безморалан.
Међутим, то је тек мањи део проблема када је у питању Вучићев уплив у религију, у којој се приватно осећа као прасе у Техерану. Онај већи тек следи…
Јер, Кербер који стоји између живота и смрти српских грађана, на све ће начине покушати (заправо, увелико то ради) да се умеша у избор новог патријарха, не би ли на светосавски трон поставио послушника који ће радити у дослуху с њим и по његовим инструкцијама. Иако је систем избора патријарха сложен и у крајњој инстанци, када књига спадне на три кандидата, препуштен “Божјој вољи”, Његов је план да међу ту тројицу никако не залута неко ко није по његовим аршинима.
Евентуални избор неког од владика који су се својевремено, предвођени покојним митрополитом Амфилохијем, јавно успротивили одлуци патријарха Иринеја да Њему додели Орден Светог Саве на прослави 800 година СПЦ, био би озбиљан ударац једноумљу и тиранији који су на путу да потпуно униште земљу и растерају преостало радно и мислеће способно становништво.
У супротном, уколико му успе да на чело цркве доведе неког од службеника у мантији, попут митрополита Порфирија Перића или сиве патријаршијске еминенције, владике Бачког Иринеја Буловића, режим и црква српска наставиће да тргују душама и крчме оно мало преостале вере у боље сутра и избављење од силних зала која нас тренутно држе у ропству и безнађу.
Ако се то деси, биће то глогов колац у срце Србије која је на издисају и коју само чудо попут оног црногорског може дићи са колена.
Да се на крају вратимо на реченицу са почетка ове колумне...
Није толико проблем што у Србији нико не може да умре док он то не одлучи.
Већа је мука што ускоро без његовог допуштења нико неће моћи да живи..
Необјављени интервију епископа Артемија прочитајте ОВДЕ.
Извор: Директно
