Интервију преносимо у целости.
На почетку овог разговора морам да Вас питам: да ли, опет, не би примили Џозефа Бајдена? И ако би га данас примили, њега или његовог наследника у америчкој адмнистрацији, под којим би га условима примили?
Јавност у Србији, па и читаоци НИН-а су, нажалост, дезинформисани. Питање Бајдена је банализовано. Узима се као судбоносно питање у случају ”Артемије”. А није тако. Бајден је био само окидач за извршење злочина на који се чекало, по личном признању извршитеља, ”десет година”. Тачније би било рећи не да се на ту одлуку (о рашчињењу Еп. Артемија) ”чекало десет година”, него да се десет година свесно и интезивно радило да до тога дође. Чекала се само згодна прилика. Е, та прилика је био ”случај” Бајден. Мало се зна како је дошло до Наше одлуке да Бајдену забранимо посету манастиру Дечанима. А дошло је до тога (на страну шта је он све урадио Србима и Србији током НАТО бомбардовања) зато што је он прекршио основни ред пристојности. Наиме, Он је планирао и одлучио да посети Дечане, а да се пре тога Нама, као надлежном Епископу, није ни јавио, а камо ли затражио дозволу за ту посету, што је основни ред када се одлази у нечију кућу. Он је бахато, попут разбојника, упао у моју кућу без најаве и дозволе. Ако би данас, он или било ко други, тако нешто покушао, нема сумње да би и ја исто поступио, тј. забранио би му улазак.
Да ли и данас мислите да сте због Бајдена удаљени из Српске православне цркве?
Никада тако нисам мислио. То сам већ објаснио у претходном одговору. Бајден није узрок него повод. Нема сумње да је Бајден (читај: администрација САД) томе допринео. Притисак са те стране на грађанске власти у Београду, а преко њих на Синод и Сабор, је несумњив. То је до сада на много места написано и доказано. Ко се заинтересује, наћи ће. Разлози за такве одлуке Синода и Сабора према мени су много старији, како један од њих рече ”десет година”. То је, уствари, мој принципијелни рад, борба и залагање, с једне стране, на очувању наше свете вере православне од јереси екуменизма, и с друге стране, на опстанку Срба на Косову и Матохији, као и Косова и Метохије у Србији. Та наша борба је, такође, многима позната. И једно појашњење: нису они (Сабор) мене удаљили из Српске православне цркве, него су само (иако неканонски и безаконо) донели такву одлуку. Ја сам и даље оно што сам био и тамо где сам био, само – у егзилу.
Шта мислите о СПЦ данас? Да ли СПЦ врши своју историјску мисију очувања државе, вере и народа?
У Светом Писму је речено да се свако дрво по плодовима својим познаје. У Вашем питању је једна нејасноћа. Ви СПЦ поистовећујете са Београдском Патријаршијом у ”данашњем издању”, што је грешка. Стога, СПЦ је сада, и увек ће бити, она која врши своју духовну мисију остаје верна духу и завештању Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Владике Николаја, преп. о. Јустина… СПЦ је она која се тога држи. Нажалост, то није случај са данашњом Патријаршијом. Примера за то има на претек. Ко има очи да види, тај то и види.
Наши верски великодостојници се грле и љубе са (римо)католицима, муслиманима… Испада да су Ваши дојучерашњи непријатељи постали, преко ноћи, велики пријатељи СПЦ. Како то објашњавате?
Мислим да се, нажалост, десило нешто сасвим супротно. Они, које ви називате ”Ваши дојучерашњи непријатељи” (католици и муслимани), ни по чему нису моји лични непријатељи, него су, просто речено, непријатељи Божији, јер су напустили или искварили богооткривену Истину коју је Господ Христос донео у свет и предао људима ради њиховог вечног спасења. И нису они ”преко ноћи” постали ”велики пријатељи СПЦ”, него је, напротив, (не СПЦ) већ Београдска Патријаршија, у лику својих верских великодостојника (не помињем никога по имену), напустила верност и предање СПЦ онакво какво нам је предао и у аманет оставио наш Свети Сава, и постала ”велики пријатељ” непријатељима Божијим кроз прихватање и практиковање свејереси екуменизма. И то је главни ”грех” Епископа Артемија, јер их у томе не следи, него жели да остане веран СПЦ, светосавском путу, предању и традицији.
Београдски надбискуп Станислав Хочевар сасвим отворено и дрско изјављује да Срби не могу у Европу са Светим Савом, а Хрватска је, већ у Европској унији са Степинцем кога Ватикан хоће да прогласи за свеца?
Нас не тангира и неузнемирава шта надбискуп Хочевар мисли и говори, нити то где се налази Хрватска, а најмање, шта Ватикан спрема за Степинца. Нас брине што Европска Унија ”нема алтернативу” за нашу Србију, што су наше државне и црквене вође спремне да плате сваку цену (па да жртвују и Светог Саву), само да Србију уведу у ту ”породицу” европских народа, као да тамо заиста тече мед и млеко, и да они једва чекају да и нас усреће. И што је најгоре, што све то раде у име народа, који се низашта не пита.
Како објашњавате да је 38 православних свештеника на челу са владиком Лаврентијем посетило Ватикан и љубило у руку папу Војтилу? Да ли је то охрабрило Ватикан да покрене иницијативу за проглашење Степинца за свеца?
Ту објашњења нема, већ само констатације. То је један од (многих) горких плодова узраслих и стасалих на дрвету свејереси екуменизма којим је, нажалост, Београдска Патријаршија поодавно заражена. То је само један, можда најизраженији, пример издаје Православља и Светосавља и покушаја да се направи конпромис између светлости и таме, добра и зла, Бога и ђавола. Такве екуменистичке манифестације су најгрубље кршење светих Канона Цркве и издаја вере Православне. Та и сличне манифестације у Патријаршији никога не узбуђују. Ма колико да је то повод за најтежу осуду, ипак не сматрам да је то охрабрило Ватикан да проглашава злочинца за свеца. То и јесте у духу Ватикана. Тужно је што и Патријаршија усмерава ветар у једра такве ватиканске одлуке.
Како објашњавате да се СПЦ сложила са Туђмановом бројком од око 60.000 српских жртава у Јасеновцу?
Није се СПЦ са тим сложила, већ Београдска Патријаршија. Разлог? Жеља да српска држава што пре уђе у Европску Унију, а СПЦ (Б. П.) у јединство са Ватиканом кидајући јединство са Светим Савом и Светим Николајем жичким који написа службу за 700.000 Јасеновачких Новомученика. Б. П. све то превиђа. То њихова дела непобитно сведоче. Ко има очи да види, нека види.
Ако СПЦ уз помоћ Ватикана ”клизи” ка Европској Унији и тзв. Европским вредностима, куда онда иде српска култура и духовност?
И култура и духовност једног народа извиру из вере тога народа, вере којом тај народ живи и за коју умире. Та нераскидива веза културе и духовности са вером најбоље се одсликава у историји нашег Српског народа. Када вера почиње да се мења, да се ”модернизује”, прилагођава духу овога века, онда и све што из вере израста, креће заједно са њом у суноврат. Сведоци смо тога.
Зашто сте, својевремено, поднели тужбу против НАТО агресије, а онда је повукли? Да ли бисте данас ту тужбу обновили?
Мало појашњење. Тужбу смо својевремено (2004) поднели међународном суду у Стразбуру против четири европске државе (Немачке, Француске, В. Британије и Италије), зато што нису савесно вршиле своју мисију на Косову и Метохији, која им је поверена од УН. Наиме, под њиховом ”заштитом” нама су на Косову и Метохији у НАТО бомбардовању (1999) и мартовском погрому (2004), порушене, спаљене или оштећене 150 цркава и манастира, које су по своме мандату те државе биле дужне да чувају и сачувају, а то нису учиниле и за то су требале да сносе одговорност. Тиме је СПЦ нанета непроцењива штета, не само материјална, колико духовна. Истине ради треба рећи, да ту тужбу нисам повукао ја, него Синод и Сабор. А због чега, јасно је.
Основана је Комисија за утврђивање злочина на Косову у време НАТО агресије. Мислите ли да ће Тачи, Харадинај и остали оптужени за најтеже злочине бити изведени пред лице правде?
Заиста не.
Шта мислите о новој премијерки Ани Брнабић? Како објашњавате њену изјаву да, уколико мора да бира између Европске уније и Русије, да ће изабрати Европу?
Трагична личност. ”Нашла се вила у чем’ није била”, рекао би наш народ. Ни од кога изабрана, ни од кога прихваћена. Постављена на место највеће одговорности. Она би требало да доврши оно што су други пре ње, загледани у Европу, послушно припремали. И у вези Русије и у вези Косова. О свему она (да ли?) сама одлучује. Народ нико не пита, а и касно је. Требало је то давно учинити. Али, Европа…?
Својевремено сте предлагали општу мобилизацију и сталне маневре око Косова. Да ли и данас сматрате да је то неопходно?
Био сам и тада и данас за јасан и отворен став у одбрани наше свете косовско-метохијске земље. Косово је било уткано у мој живот, не само као владике призренског, него и пре и после тога. Са бригом о Косову и нашем страдалном народу на њему, сам легао и устајао. И чинио што сам могао. И много више од тога. Тражио сам и предлагао многа решења, па и то наведено у питању, покушавао да анимирам одговрне у држави Србији и у СПЦ, али све је то остало као ”глас вапијућег у пустињи”. Многе моје предлоге од раније у вези Косова сматрам и данас актуелним. Брига и борба за опстанак нашег народа на Косову и Метохији, и опстанак Косова и Метохије у Србији, била је и јесте моја стална преокупација. Али, баш за то и мој други тежак ”грех” због којег сам са Косова протеран, гоњен и прогоњен, несуђен али осуђиван од заљубљеника у Европу како у СПЦ тако и у држави Србији. Богу благодарим на свему томе, јер верујем у реч Јеванђеља да ”нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће открити”. Кад -тад.
Вучић је тај који одлучује како се одлази са овог света. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: НИН
