Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Не постоји стварна, објективна или макро разлика између живљења и умирања сваког дана, сваког тренутка. Постоји само субјективни осећај појединца. Што би мобилни телефон рекао: „филс лајк“, кад га консултујете какво је време напољу. У ствари, чини ми се да је исправније написати: „субјективно уверење“ или „субјективно убеђење“.
Пробаћу да примером појасним претходно философирање. Кад год сам веровао у оно што радим тог дана и тренутка, осећао сам „да га живим“. Знате оно кад вам неко од посматрача добаци: „Ти га баш живиш, буразеру!“? Фора је у томе што сам га као млађи живео тако да су ми посматрачка добацивања нешто, ако не и све, значила. Можда због квантитативно захтевнијег и физички напорнијег садржаја живљења? Можда зато што такав садржај није заиста имао смисао ван чопора? Можда зато што је то углавном тако кад си млађи? Временом су ми сморне последице разноразних кул „убијања“ (од: неспавања, алкохола, брзе хране, неартикулисаних тренинга, енергетских пића, опијата, превезених километража...) пољуљале веру у ту врсту живљења.
Полако су ми сопствени покличи: „Појаачај!“ и „Ал га живимо!“ звучали више као нужно убеђивање. Увођење у беду, обесмишљавање... Најкраће: умирање. Сваког дана, сваког тренутка... Ништа трагично. Жив човек стане, размисли. На крају крајева, колико може бити тешко прекинути са нечим на шта се готово бесциљно троши обиље времена, енергије и новца? Онолико тешко колико је убеђење и обесмишљење. Значи: може бити прилично тешко.
Срећом... А среће сам увек имао више но памети. Не верујем да је то зато што прати храбре. Можда зато што прати искрене, детињасте и пијанце? Елем: Срећом, никада ми није недостајало Љубави. Волео сам да играм баскет, волео сам и волим музику, волео сам и волим своју жену... Добио сам сина. Заволео сам трчање... Постепено се смиривао, слагао тренутке и дане тако да све моје љубави не море једна другу, већ цветају у синергији. Још радим на томе и радићу док сам жив. Али сам поново уверен да „га живим“, иако је вероватно мноштво убеђених да „сам прсо“. Свакако стварам и остављам нешто за собом. Они који тек наилазе ће пресудити да ли је то траг или мрља.
Није моја прича посебна. Једна сам од (тренутно) седам милијарди душа на целоживотном путу ка спасењу или коначној порпасти. Многе су већ прошле и још увек ходе неупоредиво трновитијим друмовима, па и даље бескомпромисно задржавају субјективно уверење да су Живот и Љубав једино вредни. Свакога дана, сваког тренутка... Желим да се угледам на њих. Кукање, жаљење, заједљиво критиковање, користољубље, константно трагање за бесмисленим информацијама, жудња за све интензивнијим и бројнијим сензацијама, љубомора... Те и бројне друге грешке су саставни део наших мисли, речи, понашања и живота. Боље речено: наших смрти. Људи смо, несавршени. Само констатација, не оправдање. Настојимо да га живимо. Умрећемо свакако.
А шта ће бити данас после 6? Кад ће вакцина? Ко ће нам је (про)давати? Хоће ли се затварати школе? Ко ће да броји људе у јавном превозу? Ко ће да кажњава а ко да плаћа? Хоће ли нас друкати комшије кад нас буде 6 на гајби? Или ћемо ми, нану му његову, њега? Оће ли нас Бајден опет бомбадровати? Како ћемо? Шта ћемо? Кад ћемо? Где ћемо? Су чим ћемо (пред Милоша)? ... Немам појма. Било је боље, било је и горе. Верујем да ће на концу све бити Добро. Само знам да ће бити тачно како (нам) треба. Зато увек волим да послушам вечног брата Синана: „Не спуштај на прозоре ролетне| Осмехни се сваком ко те сретне| Весели се уз наше старе песме| Живот да стане не сме!“ Ко не сме, тај не може. Христос васкрсе! Извињавам се ако сам био превише религиозан. Криви су људи крај којих га живим.
Ово је пет мера које нас чекају! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
