Јерменија и Азербајџан закључили су примирје којим је окончан рат у Нагорно-Карабаху (Арцах), под покровитељством Русије. Споразум представља капитулацију Јерменије и предвиђа поделу спорне територије под условима победничке азербајџанске стране. Ово је дипломатски успех Русије, која је присилила обе стране сукоба да престану са борбама и прихвате мировни план.
Крајем септембра Азербајџан је започео офанзиву на Нагорно-Карабах, спорној регији под надзором Јерменије, окупирајући око 30 посто њене територије. Азербајџанске трупе су 9. новембра заузеле стратешки смештен град Шуши, отворивши им пут дубље у регију.
Гурнута у дефанзиву, Јерменија - суочена с могућношћу да изгуби потпуну контролу над Нагорно-Карабахом - била је присиљена прихватити примирје договорено као резултат трилатералних дипломатских преговора с Азербајџаном и Русијом истог дана. У Јерменији су због тога букнули протести против премијера Никола Пашињана, а замало је линчован и председник парламента у Јеревану.
Према договору, Азербајџан ће задржати јужни део Нагорно-Карабаха окупиран током офензиве. Уз то, опоравиће такозвани сигурносни појас, седам азербајџанских округа које су Јермени окупирали током рата 1992. – 1994, а добиће и територијални коридор који је повезивао главно подручје Азербајџана с Нахичеваном.
Јерменија ће задржати контролу над око 25 посто територије Нагорно-Карабаха и Лачинског коридора који повезује ту регију и Јерменију. Међутим, статус тих подручја треба решити у будућности у складу с начелом територијалне целовитости Азербајџана, вероватно не узимајући у обзир начело самоопредељења Јермена на Нагорно-Карабаху.
Поштовање споразума гарантује руска војска, која се почела дислоцирати у спорном подручју недуго након закључења споразума. Трупе ће тамо остати пет година, с могућношћу продужетка у корацима од 5 година. Уз то ће бити успостављен и центар за надзор прекида ватре.
Споразум је капитулација Јерменије, иако омогућава земљи да задржи контролу над делом Нагорно-Карабаха, што би вероватно било немогуће да се азербајџанска офензива наставила. Јерменска јавност, међутим, одбија услове примирја.
Након његовог закључења избиле су насилне демонстрације у главном граду Јеревану. Примирје је вероватно довело до губитка власти од стране премијера Никол Пашињана и дестабилизације политичке ситуације у земљи. Поткопавање споразума постаће основа јерменске унутрашње и спољне политике, јер се њим не завршава јерменско-азербајџански сукоб, који је истовремено спор око надзора над регијом и етничких услова.
Јерменија неће моћи наставити војне операције или променити нови "статус qуо" у своју корист због азербајџанске војне предности и присутности руских мировњака. Но, алтернатива на власти у Јеревану може бити само она која заговара даље ратовање, у чему народ подстиче чак и Јерменска апостолска црква.
Ако Пашињана сутра свргне револуционарна група или ратоборна групација која споразуме сматра предајом, прекид ватре биће у опасности. Али обнављање борби у тренутној ситуацији за Јерменију би завршило катастрофом. Руске мировне снаге у Карабаху тада би такође могле бити у опасности.
То би било апсолутно неприхватљиво за Москву, која је последњи и најучинковитији заштитни штит Јерменије, с обзиром да земља има тек понеког гласног, али симболичног партнера на Западу (нпр. Француска). Због тога се популистима који обећавају да ће наставити рат и повратити изгубљене територије не сме допустити да се приближе моћи.
Споразум је успешан за Азербајџан јер законски санкционише укључивање већине територија Нагорно-Карабаха и даје му прилику да у потпуности преузме контролу над њим у будућности. Захваљујући територијалном коридору до Нахичевана, Азербајџан ће добити и копнену везу са савезничком Турском. Повољни услови примирја ојачаће мандат владајућег председника, Илхама Алијева и владајуће елите у Азербајџану.
Споразум ограничава губитке које би Азербајџан морао претрпети да се наставља офанзива. Уз то, борбе су ослободиле социјални притисак у земљи појачан углавном дугогодишњим неуспешним напорима да се поврати надзор над Нагорно-Карабахом, а недавно погоршани унутрашњим проблемима попут пандемије ковида-19 и њених економских последица.
Као резултат азербајџанске офанзиве, Турска је ојачала свој утицај на Кавказу подржавајући Азербајџан, учвршћујући савез две земаље. Међутим, примирје подразумева учествовање Турске у стабилизацији ситуације у Нагорно-Карабаху само као посматрача, кроз њено учествовање у центру за прекид ватре. Споразум такође подразумева решење које је Турска понудила почетком 1990.-их.
У фебруару 1992. године, турски председник Тургут Озал дао је тајни предлог азербејџанском председнику Ајазу Муталибову. Предлогом се настојало решити тада релативно нови сукоб планом који је предвиђао размену територија између Азербајџана и Арменије. Према споразуму, дуж азербајџанске територије Лачин требао је бити постављен коридор који ће повезивати снажно јерменску енклаву Карабах с Јерменијом.
Заузврат, Нахичеванска аутономна република, азербајџанска ексклава одвојена од копна траком јерменске земље, требала је бити повезана с Азербајџаном коридором дужине 43 километра дуж јерменске територије Зангезур, познат и као Мегхри. Регија Мегхри, од геостратешког је значаја за Јерменију због свог положаја на иранској граници. Осим решавања сукоба око Нагорно-Карабаха, Озал је такође имао за циљ унапређивање интереса Турске. Повезивањем Турске с Азербајџаном преко Нахичевана, план је био повезати Турску с Каспијским морем и новим независним средњоазијским туркијским републикама изван њега.
Садашњи споразум доказује кључну улогу Русије као главног посредника у сукобу око Карабаха и државе која је у стању извршити притисак на обе стране. Услови примирја додатно јачају способност Русије да изврши политички притисак на Јерменију и Азербајџан јер ће руске трупе гарантовати функционисање прометних коридора од Јерменије до Нагорно-Карабаха и од Азербејџана до Нахичевана.
Још није јасно хоће ли Јерменија имати слободан пролаз до иранске границе, али је значајно да је Азербајџан накратко затворио своје границе с Исламском Републиком. Као резултат, рат који је вођен између 1989. и 1993. око ове територије видео је неке од најгорих ратних злочина с обе стране. Јермени су настојали избацити све Азере из Нагорно-Карабаха, рушећи њихове куће и џамије. Азербајџан је у Нахичевану и Нагорно-Карабаху починио етничко чишћење и културоцид, рушећи славне јерменске зграде (хачкаре), цркве и самостане. Обе стране су се служиле широким политикама етничког чишћења и рушења свих историјских артефаката који могу сведочити да је земља у туђем историјском сећању.
Сведочили смо криминалној кампањи коју су водили Баку и Анкара, и апсолутно је јасно да Јермени не могу живети сигурно под контролом Бакуа. Уколико ће Јермени остати у Нагорно-Карабаху, нема сумње да ће бити подложни истим методама из прошлости. То је логика свих ратних сукоба на целом подручју Кавказа.
Москва подигла "Сухој" да испрати амерички извиђачки авион! Више о томе ОВДЕ.
Извор: advance.hr
