Хронични јавни наступи српског председника су носећи стуб у његовој архитектури моћи. Дојче Веле анализира глумачку технику Александра Вучића: како каналише своју пасивну агресију, мења тезе, изиграва жртву па прелази у напад…

Ако мене питате па замена теза, једна, друга, пета бројка, проценат, број километара аутопута и радних места, и пре него што стигнеш да питаш где су сва та фантомска радна места и моћни проценти раста, једно дозволите ми да кажем, ја сам Вас саслушао иако није саслушао, па још ред бројки, интерпретација, скромности па мегаломанских ода самом себи, а одакле њима паре, па жалопојка о томе како га сви нападају, али знају грађани, види народ ту марљивост зато су резултати такви какви јесу, и пре потпитања о првој теми већ се отишло на десету и воз је за питања прошао, али Србија иде брже, јаче, боље.

О техници владавине Александра Вучића већ су по новинским страницама исписани томови и ту је све јасно свима који се информишу из мање ружичастих медија од Пинка и Информера. Па ипак, партијско запошљавање, контрола медија, намештени тендери, мафијашке методе и набилдовани типови - нису довољни да објасне петогодишње држање Вучића и напредњака на педесетак одсто подршке (оних који гласају, а само су они битни). Део поена отпада на сам Вучићев наступ, не на то шта већ како прича и киднапује сваки шоу за себе, како додирује наочаре, уздише и застајкује, када виче, а када је тих.

Можда звучи сулудо, али то јесте један вид харизме - та реч подразумева привлачност наступа неке особе. Вучићев омиљени теоретичар Макс Вебер је харизматску власт описао као власт која почива на "изванредној светињи, хероизму и карактеру" вође при чему је важно нагласити да све те особине могу бити и одглумљене. Како Вебер пише, харизматска власт је легитимна све док следбеници верују у врлине вође. Анализа Вучићевих наступа је уједно тужни налаз о томе какав говор, драматургију и глуму српски бирачи посебно цене.

Сирак тужни без нигде никога

- Да би драма била занимљива, мора у себи да има сукоб. Да би неко био јунак те драме мора да има непријатеља и бори се против њега - каже за Дојче веле редитељка и сценаристкиња Сташа Копривица. Први проблем - то што политичке неистомишљенике (непријатеље) избегава у широком луку - Вучић лако разрешава: обрачунава се са одсутним, неретко замишљеним непријатељем: "Тиме што антагонизује свог присутног или замишљеног саговорника, Вучић наводи публику да почне да навија, да се емоционално укључи у причу и изабере страну – хтела то или не - додаје Копривица.

"А да ја Вас питам"

И у преподобној фази и када пређе у напад, Вучић раби шибицарске фазоне којима доводи саговорника у телевизијској емисији или новинаре на конференцији за штампу у незавидан положај.

- Декламује и прави драмске паузе, што је стари трик за исказивање доминације, вербално терање других да чекају на говорника - анализира маркетиншки стручњак Михаило Тешић.

Новинари без моћи

И ту се враћамо на почетак - свака критика која би раскринкала главног глумца те отужне представе допире само до оних којима је већ све јасно. Вучићу је сама глума олакшана јер је једновремено режисер, сниматељ, сценариста, драматург, костимограф и наравно продуцент који своје представе пласира у веома контролисаном окружењу. Импровизације су непожељне, добацивања из публике такође. Новинари који доказано нису спремни да у представи буду тек инвентар ретко се припуштају близу позоришног првака, па и тада само као илустрација да он од сучељавања тобоже не бежи.

У роману "Бесмртност" Милан Кундера бележи да моћ новинара није његово право да пита - свако има то право - већ право да захтева одговор. Та је надмоћ новинара над носиоцима јавних функција у друштвима са развијеном политичком културом управо огромна, већа него моћ иследника. Јер у полицији и пред судом се у своју одбрану може и ћутати, док би у новинском интервјуу ћутање пред непријатним чињеницама за политичара било фијаско и вероватно карта у једном правцу за политичку ропотарницу.

И шта онда? Вучићу ненаклоњена јавност је подељена: док део жуди за некаквом серијом телевизијских дуела са лидерима опозиције - а нема доказа да би се ико од њих добро провео у том дуелу - други мисле да Вучића треба игнорисати и упорно понављати истину. У "Чаробњаку из Оза" се радња приводи крају када мала Дороти завири иза кулиса и види шта се заправо дешава. А ни чаробњаци ни харизматске вође, што би рекао Вебер, ничему не вреде кад сви провале фору.

"Вучић на сахрану Амфилохија дошао са криминалцима!" Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Дојче веле