Пише: Горан Шарић
Недавно је доста незадовољства изазвао текст у којем сам писао о проблему радикалног исламизма у Еуропи. Добио сам много порука наше браће Бошњака, у којем су ме увјеравали, пријетили, вријеђали…
Неки су ми добронамјерно савјетовали да не улазим у сукоба са исламистима, јер се ради о људима којима је насиље модус операнди. Реакције се још нису умиривале, а већ је на насловне стране доспио нови терористички акт. Јавио се опет и Кхабиб који је написао да ће ислам људе извести из таме, па бих га подсјетио, да је прије више од 120 година људски род из таме извео један син православног свећеника. Да њега није било, Кабиб не би сада преко инстаграма слао своје кретенске посланице, него би читао Кур’ан уз свијећу.
Има сигурно више од 15 година од како сам написао прве текстове о „исламофобији“, тада када су Америка и НАТО (иначе савезници Алије у Босни) дивљали по муслиманским земљама.
О исламу знам више него најмање 90 посто муслимана. Кур’ан сам први пута посудио на првој години из књижнице факултета и нисам га враћао док га пар мјесеци касније нисам купио у Бања Луци. Врло добро познајем исламску терминологију – тагуте, текфир, хилафет, кабур… знам 99 „лијепих Алахових имена“, од којих је једно „Ел-Ведуд (Онај који воли), па нека данашњи муслимани контемплирају мало и о том имену.
Сматрам да није добро да Бошњаци себе поистовјећују са радикалним исламизмом и неосманизмом, јер из прошлости имају свијетле примјере попут Змаја од Босне, Хусеина-капетана Градашчевића који је своју војску водио на Косово у жељи да се освети Турцима за Косовски бој, док га је увијек опрезни и прагматични Милош Обреновић, од тога одговарао.
Неке од примјердби Бошњака треба уважити. Нико нормалан не спори злочине које су крижари починили над муслиманима (али и православцима, па и Задранима). Поражавајућа је чињеница и за Хрвате и за Србе да су Бошњаци у посљедњем рату у Босни рушили најмање вјерских објеката. Није спорно да је кроз велики дио повијести ислам према кршћанима био у правилу толерантнији него кршћанство према муслиманима, па су тако у исламским земљама током средњег вијека постојале кршћанске цркве, док с друге стране у кршћанским земљама џамија није било. Али то одавно није тако. Данас у Њујорку, Атини или Риму нико неће изгубити главу ако на улици чита Кур’ан, док у Риаду кршћани могу бити сретни ако их саудијске власти „само“ депортирају јер су у приватности својих домова читали Библију.
Никакви злочини западњака не могу оправдати убијање цивила. Разлика између терориста и бораца за слободу је у врло важно детаљу, борци за слободу не убијају невине људе. То што је Алжир био колонија Француске не даје за право Алжирцима да бацају бомбе по улицама Марсеиллеа. А кад се већ враћамо у прошлост, ни Алжир није био одувијек исламски. У њему се између осталих родио Свети Аугустин, један од најпоштованијих светаца у католичанству, човјек који је уз Тому Аквинског извршио највећи утјецај на католичку теологију, али, и на исламску, јер је његов концепт „државе Божје“ касније проведен кроз исламска државна уређења, односно шеријат. Сирија је била кољевка кршћанства. Свих седам цркава којима на отоку Патмосу у тамници пише апостол Иван у посљедњој књизи Библије, Откривењу налазе се у Турској. Аја Софија у Цариграду која је некад била црква свете мудрости изграђена је прије него што се пророк Мухамед родио.
Маинстреам теоретичари и лажни интелектуалци попут доказаног србофоба и русофоба Yувала Харариа кажу како терористи обично немају довољно снаге да поразе неку војску или окупирају неку земљу, него успијевају завладати новинским насловницама тако што своје непријатеље (у овом случају запад) успијевају изазвати на претјерану реакцију. Оно што Харари и слични плаћени аналитичари не кажу је да су терористи на насловницама само онда кад то онима који стоје иза медија одговара. А они који стоје иза медија најчешће су исти они западњачки центри моћи који контролирају већину исламистичких терористичких организација, као што је УДБА контролирала готово комплетну усташку емиграцију.
1980. године моја мајка, тада још дјевојка, шетала је улицама Беча. Био је то најсигурнији град на свијету, град културе, архитектуре и повијести. И тада је у њему било миграната, тисуће Југославена који су тамо радили и живјели, без порива да тај град сруше или да пуцају у Аустријанце. А није да нису имали разлога да их не воле, стољећима је баш из Беча Балканом владала Хабсбуршка царска породица. Први концентрациони логори у Еуропи направљени су за Србе 1914. од стране Аустро-Угарске Монархије. Јосип Франк, идеолошки отац усташког геноцида био је аустријски агент. Данас у Бечу живи можда и више од 200 000 Срба, па ни једном није пало на памет да постави бомбу у парку поред дворца Шенбрун.
Када су исламски фундаменталисти ратовали против Срба, запад их је помагао. Холлywоодска пропагандна машинерија избацивала је филмове у којима Георге Цлоонеy и Ницоле Кидман јуре српске терористе док покушавају поставити атомску бомбу у Уједињене народе, а на страшне Србе слали су и Ричарда Гира, Овена Вилсона, Роберта Де Нира… Српског терориста глумио је између осталих и Џон Траволта, иако вишемилијунска српска дијаспора никад у неком америчком или еуропском граду није чак нити петарду бацила.
Савезници запада ових дана пуцају по Бечу. Према процјенама аустријске обавјештајне службе, међу 250 радикалних имама највише је оних из бивше Југославије. То су они којима је запад признао државу. Они којима је слао оружје. Они ради којих је бомбардирао Србију. Француски пуковник, часни Жак Огар (Јацqуес Хогард) одавно је написао: „Еуропа је умрла на Косову.“
Како Албанија руши Вашингтонски споразум, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Фејсбук страница аутора
