Пише: Предраг Ћеранић
Вирус одавно није ствар која се само медицинe тиче, радника у здравству и обољелих, већ је постао и важно безбједносно питање.
Кад је ријеч о безбједносним пријетњама и појавама, потпуно у другом плану су мигранти и све безбједносне импликације које нам је донијела мигрантска криза. Тероризам, повратнике са сиријском ратишта, вехабије и параџемате, више нико и не спомиње. Тек понекад, као медијски ехо одјека сукоба око Нагорно Карабаха, и ратника које Турске пребацује из Идлиба да би за рачун Азера ратовали против Јермена, можемо чути да џихадисти постоје.
У предоченом медијском дискурсу скоро да нас је изненадила вијест о терористичким нападима у Француској.
Док се још нису стишале реакције на убиство гимназијског професора Самјуела Патија, којем је главу одрубио 18-годишњи младић због показивања карикатура пророка Мухамеда на часу посвећеном слободи изражавања, дошло је до нових напада.
Одрубљивање главе, убоди ножем, троје мртвих и више рањених – посљедица су напада на вјернике испред цркве Нотр Дам у Ници.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 3, 2020
Након два сата, терористички акт догодио се у Авињону, а затим у Саудијској Арабији, гдје је нападнут француски конзулат.
Невине жртве нису спријечиле демонстранте да изађу испред дипломатских представништава Француске у Исламабаду и Бејруту, гдје су снаге безбједности сузавцем браниле амбасаде.
До напада на цркве дошло је и у Бечу. Истина, мета нису били вјерници већ клупе, али је аустријска полиција с крајњом озбиљношћу реаговала на упад групе младих Турака у цркву Антона Падованског у бечкој општини Фаворитен.
Такође, у катедралу Светог Стефана у центру Беча улетио је мушкарац с повицима „Алаху-екбер“.
У оба случаја полиција је похапсила нападаче.
Заједничка карактеристика нападача је да се ради о лицима млађе животне доби, старости од 18 до 20 година. Примјетно је да су мигранти све учесталији актери терористичких чинова (убица Самјуела Патија је мигрант из Чеченије, нападач у Ници је мигрант из Туниса који је у француску дошао преко италијанског острва Лампедуза).
Ватрено оружје као средство за напад у потпуности је потиснуло хладно оружје (нож, мачета).
Међутим, највећу пажњу заслужује контекст, односно атмосфера која је погодовала изљеву бијеса младих муслимана на хришћане и њихове богомоље. Ради се о односу између турског предсједника Ердогана и његовог француског колеге Макрона, тј конфронтацији на релацији Француска–Турска.
Затезање француско-турских односа није од јуче. Иако је Макрон нагласио да Француска неће одустати од права на слободу изражавања, што је у Турској протумачено као подршка часопису „Шарли Ебдо“ и другима у изругивању пророку Мухамеду, политички сукоб Француске и Турске се може сагледати и из економског угла.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 3, 2020
Наиме, Турска је отворено оптуживала Француску за подршку стварања курдске пара-државе на сиријско-турској граници (иако Ердоган у томе види и „дугу руку Израела“, није се усудио да јавно прозове Тел Авив).
Интереси западних сила на пустињском пијеску су, као што су одувијек били, економске природе.
Огромне залихе нафте испод сиријског пијеска нису промакле нафтним компанијама. Логично да би онај ко би Курдима помогао у стварању државе или велике аутономије у виду Западног Курдистана (Сиријски Курдистан или Рожава) био привилегован у експлоатацији налазишта нафте.
Турска је из општепознатих разлога веома осјетљива по том питању.
Сукоби интереса на релацији Париз-Анкара пренијели су се у и Либију. У више наврата је турски министар иностраних послова Мевлут Чавушоглу оптуживао Француску да се „у Либији понаша колонијално“, а реторика је постала крајње неумјесна када је за Макрона речено да „болује од помрачења ума“ јер је Француска та која „игра опасну игру у Либији“.
С друге стране, Макрон је истицао да „Француска неће толерисати турску војну интервенцију у Либији“. Макрон је оптужио Турску за масовно слање ратника џихада из Сирије у Либију, а турску војну интервенцију назвао криминалном. Наиме, није тајна да Француска у новом либијском рату помаже генерала Хафтара (уз Русију и Египат) док је Турска најснажнији стуб подршке другој сукобљеној страни, Триполију.
„Чарки“ између Турске и Француске било је и у водама Медитерана. Наиме, француски војни авиони за вријеме заједничке вјежбе с грчком морнарицом надлијетали су турске бродове, након чега је Ердоган запријетио да ће Турска одговорити на сваки потенцијални напад на турске бродове који се баве истраживањем морског дна у водама око којих се Турска спори са Грчком.
До „затезања конопца“ дошло је и поводом сукоба између Јерменије и Азербејџана.
Ердоган је Француску, скупа са Русијом и САД, оптужио да наоружавају Јерменију, док су из Париза затражили „подршку ЕУ у окршају са Турском“. Ердоган је узвратио позивом на бојкот француских производа, а ЕУ позвао да се „супротстави Макроновој антиисламској агенди“.
И тако смо стигли до карикатура пророка и терористичких напада. Ердоган је осудио терористичке нападе у Француској, али је у истом контексту говорио о „новом крсташком походу“.
Ердоган се није заустављао. Како се у организацији Меморијалног центра Сребреница и Фондације Сyкамор, уз подршку турског Директората за комуникације, обиљежавала 25. годишњица почетка преговора 1. новембра 1995. у Дејтону (након којих је потписан Мировни споразум за Босну и Херцеговину) Ердоган је учесницима самита послао видео поруку у којој је рекао:
“Расистички тероризам шири се попут куге у многим западним земљама, а понекад је заштићен на предсједничком нивоу. Европски муслимани су суочени са систематском дискриминацијом, а њихова права и слободе им се одузимају. Вријеме је да се заустави овај погрешни ток који пријети суживоту људи различитих култура и вјероисповести, као и будућности човјечанства“.
Терористички напади у Француској у Босни и Херцеговини били су у сјени предизборне кампање и вијести о пандемији. Од политичких структура огласио се једино Хрватски народни сабор Босне и Херцеговине саопштењем за јавност у којем подржава Француску и борбу предсједника Макрона против “исламског тероризма”.
„Као кровна политичка институција Хрвата у БиХ, ХНС БиХ пружа пуну потпору предсједнику Француске Емануелу Макрону у борби против исламског тероризма. Хрвати Босне и Херцеговине осјетили су посљедице екстремног исламистичког дјеловања тијеком рата у БиХ 1992-1995, а нарочито кроз терористички напад аутобомбом у Мостару 1997, убојства хрватских полицајаца у Средишњој Босни, те убојством чланова католичке обитељи Анђелић на Бадњак 2002″, навели су из ХНС-а.
И док завршавамо овај текст стиже вијест из Беча о терористичком нападу на шест локација током којих је седам особа убијено, а више рањено у близини синагоге, у центру Беча. Прве информације из полиције гласе да је ријеч о тероризму.
И шта сада, Ердогане?
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 4, 2020
Извор: Све о Српској
